Moja zemlja, ranjavana…

0
771

beskucnik- telegraf.rsOvih dana sam se nekoliko puta verbalno „sudarao“ sa ljudima koji prate „Iskru“, ali ne shvataju šta čitaju. Uhvate me za rukav, pa krenu da govore o tome kako je Srbija propala, kako se mora sprovesti revolucija, kako je ta naša srpska istorija i kultura samo jedno veliko zatvaranje očiju i „delo srbofila“ kako to reče njegovo nepredstavljeno, po njegovom mišljenju intelektualno, visočanstvo. Pa onda krenu da izručuje lavinu kritika na temu toga što ja volim svoju zemlju.

Milan RuzicPitam čoveka kako može izmisliti kategoriju „srbofili“ u Srbiji? Izgledalo je kao da je naleteo na najteže pitanje na svetu, ne razmišljajući o tome kako je stvorio najgluplji izraz u kontekstu u kojem je govorio. Drugo, moram se obratiti ovim putem svima koji tako misle. Kakva bre revolucija? Pa malo li je bilo krvi po našim ulicama kroz istoriju, nego sad neki novi intelektualci (ne kažem da neki od njih to i nisu) žele da još udaramo sami na sebe? Za mnoge, pa i za one koji na nju pozivaju, revolucija je samo brz na čin da se nešto, možda, promeni i to bez obzira na posledice. Da li je moguće da su ljudi zaboravili šta se sve dešava tokom revolucije? Nedovoljno li štetimo sebi i u ovim uslovima, već nam treba još i revolucija.

Oko njegove izjave da su srpska istorija i kultura jedno veliko zatvaranje očiju, nisam sa njim uopšte hteo da polemišem. Pa zar da sa nebesa vučem za rukav Nemanjiće, Njegoša, Andrića, kneza Lazara i mnoge druge i „dovlačim“ ih na zemlju objašnjavajući kroz njih našu istoriju nekome ko toga nije vredan? Nekad prosto treba pustiti neznalicu, ili kao što bi u ovom slučaju „evropejci“ rekli: „slobodnomislećeg intelektualca“, da se udavi u svom neznanju i, kroz ton kojim govori, primećenoj mržnji.

Da Vas podsetimo:  U laži je kratak Krušik

Punio mi je uši nekakvim besmislicama da bi na kraju došao do toga da mi postavi pitanje „Šta ti to treba da sebe smatraš Srbinom? Nema ti od toga danas koristi“
Dragom mentalnom beskućniku sam odgovorio i to ću ponoviti sad u svoje ime i u ime svih koji razmišljaju kao i ja:

Poštovani neistomišljenici,

Uz svo poštovanje prema Vašim stavovima i razmišljanju, za koje mislim da su čist hir i jurenje za trendom, moram Vam odgovoriti na to što kažete da ne treba da volim svoju zemlju i da budem Srbin jer od toga danas nemam koristi.

Mi, koji umemo da volimo, poštujemo i koji još uvek nismo zaturili srce i mozak u slamaricu, mi volimo i poštujemo bez ikakve koristi. Volimo jer znamo kako se to radi i poštujemo jer znamo šta to znači. Tačno je, mi plačemo, mi strepimo, mi se borimo, mi se smejemo, mi imamo stida, mi znamo ko smo i šta smo. Nas niko ne plaća da budemo to što smo. Nas ne finansiraju da plačemo pred kamerama. Nama ne pada na pamet da mrzimo i huškamo. Mi smo takvi, jer nas je takvima Bog načinio. Ne patetizujem, već govorim onako kako mi razum i čast nalažu. Potražite značenje tih dveju reči na Guglu dok ih ponovo ne zaboravite. Na Vašem „srpskom“ se one pišu: „reason“ i „honor“. Nama ne treba novac, jer nam je dovoljna nagrada da smo to što smo. Ne morate nam verovati. Niko Vas ne tera na to.

Dužan sam Vam i odgovor na pitanje, pa ću prvo reći da ja sebe ne samo da smatram Srbinom, već ja JESAM Srbin. Ako se to nekome ne uklapa u godišnji plan ulagivanja, u imidž, u projekte koje finansira EU, u interese koji svakako za cilj imaju novac ili priznanje bilo koje vrste, u natalni karton i horoskop bilo koga od Vas, mene to uopšte ne interesuje. Za razliku od Vas, ja se svog porekla ne stidim. Nikada ne bih pljunuo na svoje roditelje, na svoje dedove, na svoju istoriju, na svoju zastavu, na svoj grb, na svog Boga ili na bilo šta svoje zarad nekakve koristi. Ne samo da ne bih popljuvao ništa svoje, nego ne bih dozvolio ni jednoj jedinoj misli da krene na tu stranu. Svoje volim, a tuđe ne želim. Moja zemlja, koja je i Vaša iako Vi to ne želite da priznate, je ranjavana, bešena, davljena, klana i streljana po ko zna koliko puta. Pljačkana je, silovana, na kolac nabijana, porušena, popaljena, ali i dalje živa. Kakva je da je, moja je. Moja će biti sve dok postoji bar jedan kamen od nje. I taj kamen će biti moj. I njega ću voleti. Srbija me je rodila, Srbija me je odgajila, Srbija me hrani, Srbija me čuva. Ne terajte me da volim one koji moju zemlju ranjavaju. Ne kažem da ih mrzim, ali kažem da mi nisu dragi. Mržnja nije poznata hrišćanima, ali odbojnost jeste osećanje poznato ljudima ma koje vere bili. Moj je svaki kutak ove lepe i napaćene zemlje. Kako rekoh maločas da ću pričati u svoje ime i u ime onih koji su moji istomišljenici, dozvolite mi da to ispoštujem. Kada kažem moje, mislim naše.

Da Vas podsetimo:  Njihovi dani

Ako ikome od Vas smeta to što sam iskren i što sam Srbin bez očekivanja nagrade za to, mogu Vam samo reći da mi Vas je žao. Ne želim Vam ništa loše, jer mi to nije u prirodi. Samo mi je žao što ste se izmetnuli na tu, po mom mišljenju, lošu stranu, pa Vam svima savetujem da ipak sklonite negde slike svojih predaka dok pričate to što pričate, jer oni ipak ne zaslužuju to da čuju.

A što se tiče Srbije, ne morate se sklanjati. Ona je navikla to da sluša i tiho da plače. Plače jer i ona ima dušu. Ali, ne plače što ste Vi to izgovorili, već zbog toga što zna da će Vam oprostiti, a da Vi njoj nikada nećete.

Još ću Vam jednom reći da sam Srbin i da volim sve što je srpsko, ako ni zbog čega drugog, a ono bar da Vas dodatno iznerviram zbog toga što Vi nemate dovoljno veliko srce ni za koga osim za sebe, a kamoli za čitavu jednu zemlju.

Milan Ružić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime