MOŽE SAMO DALJE, NAZAD NEMA

0
68

Svesni smo sopstvenog poraza i sebičnosti koja nas je dovela do ovog ludila u kome živimo. Svako od nas obarao je pogled svaki put kad nam je sistem pljuvao u lice. Kada su nam rekli da tako mora, tako treba, ne može drugačije i da se nikako ne sme talasati. Stisnuli bismo kukavički vilicu, skrenuvši pogled u drugu stranu. Baš svaki put.

Kažu da se čovek okreće Bogu onda kada dotakne dno, a da ga se odriče dok bezglavo juri kroz život, ubirajući njegove slasne plodove ne mareći ni za šta. Jer sve dok nam je dobro, zaslugu pripisujemo samo sebi. Gordo koračamo sigurnim koracima, gazeći ukaljanim đonovima sokake i ulice, ali i sve vrednosti kojima smo učeni od malena.

Usiljeni blagodetima života i ušuškani u dato i poznato, podsmevamo se ljudskim vrlinama smatrajući ih prevaziđenim, zatucanim. Dobrotu pripisujemo glupacima, obrazovanje nesnalažljivima, poštenje naivcima. Nazivamo uspešnima one koji su uz vlast. Prvoredašima koji su nam skrojili život po svojoj meri. Stoga su nam rukavi pomalo kratki, džepovi prazni, dok olinjali trošimo dane.

Onda dotaknemo dno. Moralno, finansijsko, kulturološko, sociološko, političko…Pamet je pred glupošću popustila. Mrak nas je namamio u svoju klopku. Tražimo se pogledima ali se više ne vidimo. Opipavamo prazan prostor oko sebe. Sami smo u mnoštvu, u gomili nama sličnih ljudi. Ćutali smo, čekali i nismo pružali otpor. Sistemu. Koji više nikako ne funkcioniše, ne za nas obične ljude.

Nemoćni da se borimo jer ne znamo kako i čime, prizivamo u pomoć jedinu tajnu silu koju imamo. Boga u sebi. U grudima. Nosi nas prejaka emocija. Ljutnja, bes, tuga, strah. Osećamo jak bol, ali se iz te boli rađa, kako to Niče kaže, „razigrana zvezda“.

Da Vas podsetimo:  Dinar

Rodila se Nada koja nas najednom pokreće. I podignute glave izlazimo iz jame. Junsko nam sunce miluje lice, darujući nam davno izgubljenu utehu. Šetamo ulicama jedni uz druge, grlimo naše kolektivne rane u tišini.

Svesni smo sopstvenog poraza i sebičnosti koja nas je dovela do ovog ludila u kome živimo. Svako od nas obarao je pogled svaki put kad nam je sistem pljuvao u lice. Kada su nam rekli da tako mora, tako treba, ne može drugačije i da se nikako ne sme talasati. Stisnuli bismo kukavički vilicu, skrenuvši pogled u drugu stranu. Baš svaki put.

Sloboda se u Srbiji vazda osvajala golim rukama, iako je svima nama po rođenju data. Mi smo je olako predali. Nismo umeli, niti smo znali drugačije. Došlo je vreme da se pokrenemo, da koraknemo napred. Jedni ka drugima. I nije istina da smo nemoćni i slabi. Nije istina da nema empatije i ljubavi. Nije istina da smo zaboravljeni i sami. Samo smo preplašeni tamom, jer u mraku sve izgleda strašnije. Čudovišta ožive, a svet postaje nebezbedno mesto.

Može samo dalje, nazad nema, poručuje nam je Del Arno Band. I zaista, jedini put sa dna vodi ka vrhu. Istina, mnogo je koraka pred nama. Cilj jeste daleko. Ali za nas, koji smo godinama šetali ulicama, šta je još jedna šetnja više? Ukrali su nam od života mnogo, ali vratili smo se još gladniji i žedniji po svoju slobodu.

Slobodu da dostojanstveno živimo! Besno izgovaram u sebi, dok mi podršku daje neprikosnoveni Pink Floyd stihovima: Hey you, would you help me to carry the stone?, Openyour heart, I’m coming home.

autor:dr Nataša Dimitrijević

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime