Ne opraštam suze detinje sa zavetne svetinje!
Te malene Dečane, Samodreže, Gračanice,
žive plaštanice…
Ne opraštam, otkud mi tolko milošti
da ne kleknem pred žive mošti…
Da ne celivam kolevku u koju je majka povila
tek rođenog sveca,
da ne zamolim da me ispovede i pričeste deca…
Deca čiji krst ne mogu ni dogledati ovako bedan, sramote,
hodočasnici života vazda prečicama preko Golgote…
Čobančići bez stada a vazda za stadom- čuvaju svetinju,
kako da oprostim suzu detinju..?
Kako da oprostim sebi što starim, nižem dane,
zar ja da trošim život a njima šta ostane…
I te mrve sa mojega gordog i nedostojnog stola
sakupiće da podele na pola, još pola, i pola…
Za nas, da se okrepimo, oni su svikli gladni,
za nas što ih siti zaboravimo, bedni i jadni…
Za nas što ne shvatamo ko su igumanije i igumani manastira,
šačica manjih od psaltira…
Za nas kojima čuvaju svetinju, čuvaju suzu detinju,
isplaču se da se umijemo, okrenemo i odemo…
I ne mare što ne stare, što letine škrto rađaju dane,
neka ih je za nas i previše, a njima šta ostane…
Ne mare što su se svanuća nagledali s raspeća,
što su im razbrajalice koliko za rodom gori sveća…
Ne mare, to su ikonostasi,
najveći mali gorostasi…
Tek po ožiljcima znaju da su odrasli,
rane žive- ožiljci srasli…
Naučili da broje zbrajajući kalemove žica i opela,
naučili račun zbrajajući gde gore sela…
Najdivniji manastiri
kad suzna priprata iza majke proviri…
Kad ispod streha i kabanica
okice raširi mala Gračanica…
Kada te uzmu za ruku da im s najviših raspeća
dohvatiš jutra,
a mi ništavni već juče rastrošili njihovo sutra…
Pa, opet neumorno u čobaniju da čuvaju svetinju,
kako da odprostim suzu detinju…
Znam da ne plaču od boli, za drugo ne znaju,
no što nikad da ostare- vazda mladi traju…
Mi starimo, kafanski podranih duša i bluza,
no šta ćemo kad pesma svrši, a na svetinji ne bude više
dečijih čuvarsuza?!
Ne praštam suze detinje sa zavetne svetinje!
Zaboravim li ih Gospode- zaboravii me, šta da pamtiš,
dabogda te ne video raju gde mi u voštanici svetinjom plamtiš!
Mihailo Medenica
Čovek je živi kukavac. Ništa od njega ne možeš da čuješ, samo kuknjavu. Ubija u pojam Srbe svojom kuknjavom…ko neka baba narikača. Gadi mi se kad blagoglagoljivošću uvijenim u neko pravoslavno hrišćanstvo hoće da postigne neku svetost koja opominje nas obične smrtnike, dok nas gađaju kamenjem i pucaju na nas. Poučen svakodnevnim susretima sa ljudskom prevrtljivošću došao sam do iskustva da onih koji se čine „najfiniji“ treba najviše da se čuvamo. Pitam se da li on to hoće zapravo da spasi sebe, jer nas kuknjava sigurno ne spašava. Dosta bre, zar nemamo već i previše onih koji samo kukaju i žale se?