Međunarodni položaj Republike Srbije je specifičan u odnosu na sve evropske zemlje. Ta specifičnost se ogleda u tome da ne postoji nijedna država Evrope čiji deo teritorije kontrolišu teroristi, kao što je slučaj sa južnom srpskom autonomnom pokrajinom, Kosovom i Metohijom. Iako je teritorija AP Kosovo i Metohija prema rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Organizacije Ujedinjenih Nacija formalno pod privremenom upravom UNMIK, ona je stvarno, već šesnaest godina kontrolisana od strane naoružanih bandi šiptarskih terorista, koji su u zavisnosti od perioda, više ili manje podržavani određenim strukturama međunarodnih misija na KiM, posebno nakon prenošenja ovlašćenja na EULEKS. Upečatljiv primer u prilog navedenom su tragični događaji 2004. godine, kada se pred očima do zuba naoružane i prisutne “demokratske“ Evrope, u 21. veku na njenoj teritoriji, odigravala “kristalna noć“. Ponovo su Srbi bili žrtve.
Vanbalkanski hegemoni maštaju o novoj, ponovnoj, destabilizaciji Srbije, i čitavog regiona Jugoistočne Evrope. U tom kontekstu, njihove obaveštajne službe agresivno istražuju sve segmente našeg društva i države, i preduzimaju razne tajne (subverzivne; false flag) akcije i operacije.
Pomenute činjenice, pored ostalog, nalažu da bezbednosno-obaveštajne službe Srbije moraju biti optimalno preventivne, odnosno sposobne da pravovremeno saznaju aktuelne agresivne namere i planove usmerene ka Republici Srbiji, i da procenjuju i predviđaju kritične ugrožavajuće delatnosti u skorijoj budućnosti. U tom pogledu, posebno se moraju angažovati centralna bezbednosna služba Srbije, Bezbednosno-informativna agencija (BIA), kao i resorne službe Ministarstva odbrane, Vojno-bezbednosna agencija (VBA) i Vojno-obaveštajna agencija (VOA).
Građani smatraju da srpske bezbednosne službe uglavnom uspešno to čine. Međutim, slučaj pronađenog naoružanja u blizini porodične kuće predsednika Vlade Srbije (30.oktobra 2016.) je u velikoj meri demantovao njihovu preventivnu angažovanost.
Bez namere da nagađamo o čemu je reč, smatramo da izjava najpozvanijeg državnog funkcionera u vezi sa ovim daje odgovor zašto je takvo porozno stanje preventivne angažovanosti nacionalnog bezbednosno-obaveštajnog sistema. Naime, predsednik Vlade Srbije, koji obavlja istovremeno i ulogu sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i rukovodi Biroom za koordinaciju službi bezbednosti Srbije izjavio je, govoreći šire na temu ugrožavnja lične i bezbednosti države i rada bezbednosno-obaveštajnih službi, prenosi Politika od 30/31. oktobra : “…. Znate kako je, jedni rade za jedne, jedni za druge, ali se nadam da većina radi za našu zemlju“.
S obzirom na činjenicu da ovu izjavu daje ne samo kao predsednik Vlade, već i kao najneposredniji rukovodilac nacionalnih službi bezbednosti, odnosno kao najpozvanija osoba u Srbiji kada je u pitanju njihovo funkcionisanje, njena specifična težina je zaista ogromna i upozoravajuća.
Srbija sarađuje sa državama i savezima koji često jesu i međusobno u konfliktnom odnosu. U toj činjenici nema ničeg spornog, novog, ili mističnog. Međutim, politička saradnja na međudržavnom nivou, kao i zvanična stručna saradnja bezbednosnih službi Srbije i drugih država, nije i ne može biti isto što i ilegalna saradnja pojedinaca ili otuđenih delova tog sistema, na svoju ruku i za sopstvene, lične interese. Jer, ilegalna saradnja predstavlja klasičan agenturni rad, odnosno izdaju otadžbine. U bliskoj prošlosti, Kraljevina Jugoslavija je takva dela sankcionisala smrtnom kaznom.
Imajući na umu navedenu izjavu predsednika Vlade Srbije, iskrsava pitanje: da li pojedinci i/ili možda grupe bezbednosno-obaveštajnog sistema Srbije koji “rade za jednu stranu“, na primer, za interese NATO, predstavljaju zaštitnike interesa Republike Srbije? Nikako. Da li pojedinci i/ili grupe, koji rade ilegalno, protivzakonito, za neku, bilo koju zainteresovanu stranu, štite matičnu državu i građane? Teško. U oba slučaja, pripadnici službi koji “rade“ za strane interese opasno ugrožavaju bezbednost i sistem vrednosti Srbije.
U datoj izjavi pomenuta je “većina“ (većinski deo bezbednosnog aparata) koja radi za Srbiju. Nedovoljno je jasno da li ta većina ima mogućnost da uspešno zaštiti nacionalne interese, ako je ograničena delovanjem “jednih“ i “drugih“? Eventualno “trećih“? Takva situacija je poligon međusobnog nepoverenja, koje onesposobljava službe za efikasno angažovanje na zaštiti nacionalne bezbednosti Srbije. U stvari, prisutno je potpuno iscrpljivnje snaga i resursa na međusobnu borbu “jednih“, “drugih“ i “trećih“.
I, možda, u svemu tome najbitnije: da li su oni koji rade za Srbiju zaista većina u sopstvenom sistemu? Senku i sumnju na tu činjenicu baca upravo predsednik Vlade komentarom “ nadam se, većina “….
Takav sastav i način funkcionisanja bezbednosnih službi ne poznaje istorijska i savremena svetska obaveštajna praksa. Sistem koji zadesi ovakva nevolja, ili biva namerno uveden u ovakvo haotično stanje, osuđen je na samouništenje.
Stoga, ukoliko se u najkraćem vremenskom roku ne obezbedi da apsolutno svi pripadnici bezbednosnih službi i čitavog sistema nacionalne bezbednosti Srbije rade isključivo u njenom interesu, i to svojim punim kapacitetom i maksimlanom požrtvovanošću štiteći opstanak sopstvene države, bezbednosno-obaveštajnom sistemu Srbije preti kolaps.
Nažalost, time bi vrata Srbije ostala širom otvorena njenim neprijateljima.
Miloš Milojević
Fond strateške kulture
