Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, te postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju
U nekoliko prethodnih tekstova koje sam napisala za Novi Standard spominjala sam krizu srpske kulture i identitetske probleme nastale u toku minulog veka, a čije posledice osećamo sve više, budući da se poricanjem kroz vreme one samo produbljuju, dok paralelno nastaju novi problemi. Uopšte, o ovoj temi se argumentovano piše sve više, zato što je kriza poprimila obličje hroničnog stanja konfuzije, naročito u atmosferi globalnog neprijateljstva prema samoj ideji esencijalnog identiteta. U tom smislu, nalazimo se u opasnom razdoblju mogućeg unutrašnjeg redefinisanja koje može imati nesagledive posledice po naš narod i državu u budućnosti.
Fenomen identitetske konverzije najčešće kritički sagledavamo na primeru dobrovoljnog odrođavanja, odnosno političkog i kulturnog samoisključivanja pojedinaca iz srpskog kolektiviteta. Tim procesom nastaju društveni akteri koje svrstavamo u suštinski jednu istu grupu poznatu pod različitim nazivima, od kojih su neke čak sami sebi nadenuli – drugosrbijanci, autošovinisti, slučajni Srbi, bivši Srbi, naposletku i antisrbi. Konačna forma u koju se ovi pojedinci transformišu nije uvek ista, postoje različite varijacije (Jugosloven, Evropljanin, građanin sveta) a nekada je i nema: tu već može da se govori o identitetskim mutacijama – tada promena ima adaptivnu funkciju sa praktično neograničenim mogućnostima tranzicije. O ovoj pojavi napisano je mnogo izuzetnih knjiga i ona svakako trajno zavređuje našu pažnju. No, čini se da nam, u želji da razumemo i otklonimo uzroke ovog procesa, promiče da zapazimo njegov drugi tok, suprotnog smera.
Letigiman identitet
Sa propašću poslednje Jugoslavije, iako jugoslovenstvo ni danas nije izdahnulo, čak i oni Srbi koji to nisu želeli, morali su da prihvate novu realnost u kojoj, koliko god nastojali da ga potisnu i nekako uglave u širu globalnu kulturnu matricu (jugoslovenstvo je zamenjeno evropejstvom), srpstvo počinje da figurira kao legitiman identitet. U međuvremenu, tokom podmukle i bestijalne satanizacije devedesetih, mehanizmom koji povezuje mitski srpski inat i objektivne okolnosti nepravde i borbe za opstanak, ono je pokazalo neočekivanu vitalnost. Iako neprekidno izložen udarima iznutra i spolja, srpski kulturni kod preživeo je tursko i komunističko ropstvo, a zasada se živahno opire i globalističkim stremljenjima svojih istorijskih neprijatelja.
Težnja za identitetom, imanentna svakom ljudskom biću, danas pokušava da se ospori ili barem zamagli teorijskim mahinacijama i zbunjujućim društvenim praksama, no neodoljivost tradicije upravo leži u njenom ekskluzivnom kapacitetu da osigura stabilan identitet zajednice i pojedinca. To je jedan od izvora moje ubeđenosti u pobedu reda, smisla i duha sabornosti nad silama haosa i tame. Proučavanje društva neminovno vodi u sagledavanje jedne duboke logike koja korespondira sa zakonima prirode. Ipak i uprkos hrišćanskom optimizmu, nemoguće je prevideti manipulacije i, može se reći, naivnost sa kojom iznova dočekujemo zamešateljstva naših neprijatelja.
Besmislenost i bizarnost proizvoljnog identitetskog deklarisanja kulminira uveliko po svetu u ženskim sportskim halama, svlačionicama i toaletima, nakon što je pristup dobio gotovo svaki muškarac koji je za sebe spreman da ustvrdi da je žena. Prisila da ga zbog toga što se „tako oseća“ svi smatramo ženom strašnija je od svake Orvelove (zapravo Zamjatinove) književne zamisli. Ali manipulacije takozvanim rodom nisu jedino polje gde se identiteti karikiraju sa ciljem njihovog konačnog ukidanja.
Niski kriterijumi
Šta kada neko kaže da se oseća kao Srbin, iako ne poseduje nijedan od atributa srpstva, a neke čak gorljivo odriče? Želim na početku da predupredim moguće primedbe. Ne, niko nikome neće „prebrojavati krvna zrnca“ u ovom tekstu, niti će „udbaški“ isleđivati ljude, jer su sve to metode strane svetosavskom sabornom duhu srpstva. Međutim, antropološka činjenica kulture kao kompleksa „znanja, verovanja, umetnosti, morala, zakona, običaja, sposobnosti…“(prva Tajlorova definicija kulture) onemogućava postmoderni koncept identiteta u kome je dovoljno da se neko oseća na određeni način kako bi bio prihvaćen kao takav. Naročito u vremenu kada postaje, u određenim krugovima, i pragmatično biti Srbin, mi moramo precizno da omeđimo svoju kulturu i identitet, kako nas inkluzivni princip zasnovan na prežicima jugoslovenstva ne bi spalio poput drevne Troje.
Svaki put kada neko, a naročito ako je medijski prepoznatljiva ličnost, konvertuje u srpstvo, među rodoljubima zavlada opšte oduševljenje, i to je potpuno razumljivo. Međutim, nema svaka priča o bludnom sinu srećan kraj. Ne impliciram loše namere kod svakog odjučerašnjeg Srbina i ne smatram svakog od njih Trojancem, ali ne mogu da se otmem utisku da smo kriterijume za bivanje Srbinom postavili veoma nisko – tako i dolazimo u situaciju da ljudi koji suštinski ne poznaju srpsku kulturu teže da poučavaju druge o njenim greškama, zabludama i slabostima.
A šta mora?
Nezajažljivost dojučerašnjih antisrba, kao i naša sklonost da im odmah širom otvorimo sva vrata, za posledicu može da ima unutrašnje redefinisanje koje smo pomenuli na početku. Šta će ostati, ako nam oni objasne da Srbin ne mora da bude pravoslavac, ne mora da veruje u Boga, čak ni da bude kršten? Ne mora da smatra porodicu malom crkvom, pa i ne mora da se nadahnjuje izvornom srpskom kulturom već njenim surogatima koji nisu drugo do prepakovana zapadnjačka masovna kultura? Ne mora ni da poznaje i voli tradiciju, a ako je i prepozna kao važan faktor svog samoodređenja, legitimno je da uzme iz nje samo ono što mu se dopada? Ko je onda, zapravo, taj Srbin? Šta je on? I šta ga zaista povezuje sa srpskim identitetom? Ništa. Samo postmoderna mogućnost izbora. Sledstveno, ni sa srpskim interesom, koji proističe i koji se čita iz same naše istorije, neće ga povezivati ništa.
Svaki čovek, pristupajući novoj zajednici, donosi teret minulih izbora, odluka, samoodređenja. Prilazak srpstvu treba da bude kao prilazak Hristu. Neophodno je ostaviti starog čoveka, a ne vucarati okolo svoje nekadašnje zablude i verovanja, i još pokušavati udenuti ih u ono čemu nikakav dodatak i popravka nisu potrebni, kvariti ono što stabilno traje bez bilo kakvih intervencija spolja.
Put učenja
Naši transformersi uglavnom su razočarani liberali, mahom baštinici uopštenih humanističkih ideja Francuske revolucije, koji nisu baš očekivali da će ukidanje hijerarhije stvarno dovesti do toga da „drag queens“ čitaju bajke deci po školama, i nekadašnji komunisti, najčešće zainteresovani za to da nam objasne kako Srbin ne mora da veruje u Boga, ni u Kneza Lazara ni u Vidovdan. Oni su skloni da glorifikuju „narodnu kulturu“ ( jer se to nalazi u skladu sa levičarskim uverenjima) ali ne umeju da je razlikuju od podvaljene popularne kulture, zato što suštinski o srpskoj tradiciji malo znaju i zapravo je smatraju „elitističkom“.
Ko god i kakvi god bili, nikoga od njih ne treba isključiti, naročito zbog kriterijuma vere, koja nije pitanje odluke nego duha. No može li neko ko duhom nije dotakao Krst i Vaskrsenje da razume Kosovo, Krf, Jasenovac i još da druge poučava o smislu srpske istorije i putevima budućnosti?
Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, preumiti se istinski, svojom suštinom. Postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju, nego da se doprinese njihovom očuvanju. I niko nikada nije rekao da je to lako. To je proces, put učenja i prihvatanja. Dakle, ne otvara se pitanje – ko je tu duže, jer je to sasvim irelevantan argument, nego ko je i da li je zaista razumeo i prihvatio ključne elemente srpskog identiteta kao vrednosti za koje je spreman da se bori, kao svoje sopstvene.
Možda ne bi bilo zgoreg uvesti neki period iskušeništva pre nego što se stekne licenca za poučavanje Srba tome kako da budu Srbi.
autor:Tajana Poterjahin je diplomirala etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard
