(Ne)moguća misija: Vrhovnik kao predsednik – posrednik

0
665
Foto: printscreen

Dao banku da uđe, a sad bi platio dve, samo da izađe!

Vrhovnika srpskog i cele Srbije zakoni, ali, biće, i unutarnjopolitičke i spoljne sile koje Boga ne mole, priterali su uza (za)ustavni zid i sad mu se kao jedini nemuzički „Egzit“ – ukoliko ne želi da „za pojas zadene“ i da i nadalje ozbiljno pliva politikom – sve više nameće povlačenje sa položaja vrhovnog komandanta naprednjačke armije od 750.000 vojnika…

Uprkos podvižničkom kontrazapevavanju glavnih i doglavnih dvorskih mu ulizica i evetefendija, Vrhovnik je – računajući samo vreme od lanjskih lipanjskih oktroisanih izbora naovamo – od ukupno dva, uvažio čak jedan i po moj predlog adresovan na instituciju predsednika Republike Srbije!

Urgentno se, samokritički a politički, zapljunuo i priznao da su minuli (parlamentarni, pokrajinski i lokalni) izbori na kojima je ubedljivo pobedio, iako na njima nije (pošto to, po zakonima zemlje na čijem je čelu, nije ni mogao) ni učestvovao, bili i nelegalni i nelegitimni, pa je, ne čekajući EU  „smrtnu presudu“ za politički pluralizam u Srbiji koja je usledila šestog listopada, a priori, još u srpnju, vizionarski išao u susret događajima, pa mazohistički raspisao vanredne (iako to niko iz opozicije nije tražio) parlamentarne izbore najdocnije za naredno proleće.

A sada se, evo, ponudio i da posreduje u dijalogu vladajuće koalicije i delu, stranom posredovanju nesklone, opozicije.

Ja sam, doduše, predložio da je baš on, kao predsednik Republike koji, po Ustavu, odražava državno jedinstvo – s obzirom da, za razliku od nelegitimne i nelegalne izvršne i zakonodavne vlasti jedini ima pun legitimitet – najpozvaniji da sedne kao nepristrasan arbitar između oktroisane vlasti i uličarske opozicije. S tim da sam tu mislio na celu opoziciju, pravu ili nepravu, svejedno, zato što pod oporbom podrazumevam sve one koji se opozicijom „osećaju“ i imaju cilj i ambiciju da na budućim izborima (s)ruše Vrhovnikovu oktroisanu (njegovom ličnom voljom instaliranu) vlast. Međutim, išlo je tu i jedno „ali“ („koje sreću kvari“): Da bi bio zbilja, makar formalno neutralan, posrednik, Vrhovnik, prethodno, mora da se otarasi svih onih ovlašćenja, funkcija i moći koje je proitvzakonito uzurpirao, i vrati se u ustavnu poziciju predsednika Republike. I da, naravno, pre toga, odstupi i sa antiustavne funkcije generalisimusa partijske vojske, jer će tek onda biti u punom kapacitetu „predsednika svih građana“, kako onih što jesu da jesu, tako i onih što nisu jer nisu glasali za „Unseren  Kindern – die Zukunft durch A.V“…

Zbog čega si ovde beležim samo pola, a ne ceo poen.

Ali, šta je – tu je. Od koga je – i ovoliko treba da raduje, za početak, pre početka.

Šta sada imamo na stolu, samo dan uoči pristizanija novog fermana našemu Vrhovniku koji konjanik – tatar već nosi iz Stambola, pardon, Brisela, i zašto je i ovo što je Vrhovnik ponudio više dobro nego loše, i zašto od viška (platformi dijaloga) glava baš i ne mora da boli ni jedan od oporbenih frontova?

Da Vas podsetimo:  Čestitka za Vaskrs

Trenutno, uoči dijaloga koji je (formalno) već, kao otpočeo, imamo, najmanje, pet pozicija opozicije. Tu su:

Proevropski principijelni bojkotaši s prošloletnjih lipanjskih izbora + plus nekako, u to društvo, prošvercovani bojkot saboteri iz „Pe-se-žea“.

Principijelni prosrpski bojkotaši („Fašista“ i „Fundamentalista i Plaćenik“) koji traže svedeni („dva protiv dva“) verbalni mejdan vlasti i opozicije.

Proevropski (delom i pro-NATO) bojkot saboteri iliti konstruktivisti koji su, 21. juna, skroz ili dopola, progutali mamac zvani „cenzus tri odsto“.

Patriotski bojkot saboteri koji ni za živu glavu ne bi u dijalog pod, naročito zapadnim, strancima, a takođe su, na poslednjim izborima, gutali Vrhovnikovu udicu.

Te, ovodanji hajduci („ili će izbori biti slobodni ili ih uopšte neće biti), što podsećaju na negdašnji dvojac  K. Čavoški – N. Milošević kome je, onomad, imputiran zavet „nema tih izbornih uslova pod kojima bi srpski liberali izašli na izbore!“.

Čede, Čanci, lanci i katanci i ostali Vrhovnikovi čankolisci se ovde ne računaju, jer teško da bi bili prihvaćeni i u pomenutoj grupaciji tri (Proevropski bojkot saboteri) kojoj su, verbalno, najpodesniji…

Rešenje je, kao i uvek, u traženju najmanjeg zajedničkog sadržioca, iako dijalog, praktično, nije ni počeo.

U vezi s posrednikom, kompromis između dve krajnosti jeste kopredsedavanje predsednika Republike Srbije i predstavnika Evropskog parlamenta, pošto se šef srpske države prethodno, kako to  Ustav i zakoni nalažu, povuče sa mesta šefa najjače vladajuće stranke, a EP kao svog glavnog koposrednika, umesto nekoga iz (srpskim naprednjacima matične) Evropske narodne partije, delegira nekog evroposlanika iz tamošnjih opozicionih grupacija, kojima, na primer, Proevropski principijelni bojkotaši + Pe-se-že, već poodavno sitnu knjigu pišu.

Pretkvalifikacioni kompromis podrazumevao bi, dalje, da vladajuća koalicija i opozicija odrede podjednak broj pregovarača.

Zašto bi nešto protiv imala i bivša bojkot (a danas „proevropska bojkot“) opozicija sa plus ili minus „Fašistinim dverjanima“ i „Stranoplaćenikovim narodnjacima“ da se ovaj dijalog vlasti i opozicije odvija na dva koloseka? To može da donese samo višak, a nikako manjak, izvojevanih ustupaka oktroisanog režima svakom delu opozicije, odlučio se on za EU ili posredničku platformu predsednika Republike minus predsednika Es-en-esa.

A šta sa ovima koji, i dalje, pristaju da im jedan od dva koposrednika bude oktroisani predsednik oktroisanog parlamenta, a drugi evroparlamentarac iz kruga, naprednjacima bliske, Evropske narodne partije? S obzirom da je reč o, prevashodno, onim delovima opozicije koji su, zbog neravnopravnih izbornih uslova, i izneli bojkot prošlih izbora, ponavljam pitanje koje sam im postavio 21. juna uveče: Zašto još tog, izbornog dana, ta tzv. bojkot opozicija nije proglasila i bojkot, tj. nepriznavanje, iz nelegalnih izbora proisteklih, oktroisanih državnih dužnosnika i institucija?

Na kraju, zašto se od, eventualnih pozitivnih, efekata oba dijaloga ne bi okoristili i oni iz opozicije koji ne žele da učestvuju ni u jednom dijalogu, već zahtevaju da se, prosto, primene već postojeći izborni, medijski i ostali zakoni? Ili ovi koji se još zaklinju da „ili će izbori biti slobodni – ili ih neće biti“…?

Da Vas podsetimo:  Čija su naša deca

Na kraju krajeva, jeste da je cenzus od tri odsto bio Vrhovnikov prošloprolećni mamac za alavi deo konstruktivne opozicije, ali, na stranu motivi, to je, kao i neki sitniji ustupci, ostalo kao dobra tekovina onih tamo tzv. pregovora vlasti i opozicije…

Svaka Vrhovnikova kampanja, od 2012. naovamo, svodila se na nategnutu crno-belu komparaciju tipa „juče – danas; oni (bivši režim) – mi (nova vlast); pristojni (mi) – „ološ“ (oni)“.

To je, u prvim godinama po preuzimanju vlasti, bila i intencija poruka nemačkih nacionalsocijalista, najbolje sažeta u onom „ranije – danas“ sloganu: „Früher: Arbeitslosigkeit – Hoffnungslosigkeit – Verwahrlosung – Streik – Aussperrung  (Pre: nezaposlenost, beznađe, zanemarivanje, štrajk, obustava rada). Heute: Arbeit – Freude – Zucht –  Volkskameradschaff  (Danas: posao, veselje, disciplina, drugarstvo).“

Vrhovnikova Srbija je danas do grla u permanentnom propagandnom falsifikatu i paramedijskokm karasevdahu nacističke Nemačke od polovine tridesetih do polovine četrdesetih godina prošlog veka, pa je, i na medijsku sliku današnje Srbije – apsolutno primenjiva nacistička parola: „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Cela Nemačka sluša/čuje Firera putem narodnog prijemnika (jedinog radija)“!

Es-en-es  je, na prošlim izborima, nekako, jednokratno sklonjen u ilegalu, (da li samo privremeno?) sakriven u neki budžak, kao dete koga se roditelji stide, a umesto stranke, na izborima je promovisano još uvek neidentifikovano nešto što se zove „AV – Za našu decu“. Zato je Vrhovnikovim plagijatorima kampanja nemačkih nacionalsocijalista, uoči narednih izbora, preostalo jedino da poentiraju (vanapartijski) sa: „Unsere letzte Hoffnung AN – Naša poslednja nada AV“. I, „Zato glas vođi!“ („Darum seine Stimme dem Führer!“).

Baš zbog ove neumitne zakonitosti, opozicija, osim odbranom od svakodnevne propagandne torture raspojasanih oktroisanih (odmetnutih?) vlasti, mora, paralelno, da iznalazi vremena, ideja i energije da dnevno odgovara na pitanja koja nameće život običnog čoveka. Menadžment kriznom situacijom izazvanom pandemijom i bitka za narodno zdravlje, pogotovo onaj deo koji se tiče, ruku na srce, dobro organizovane vakcinacije, biće, bez sumnje, Vrhovnikov glavni adut pred građanima Srbije, za dolazeće izbore. Međutim, „život priča“ i neke druge priče: Zašto se, recimo, Srbija svake godine smanjuje za desetine hiljada stanovnika? Zašto je četvrtina sela opustela, a celi rubni, pogranični rejoni Srbije samo što nisu kapitulirali pred baukom „puste zemlje“, i zašto o ovome priča samo najstariji ministar u vladi zemlje rođene iz opanka, popečitelj za brigu o selu, a ne i „veliki političari“, i iz vlasti i iz opozicije koje, na žalost, najviše, zanima visoka politika, a građane, tj. glasače, pre svega, njihovi mali životi…?

Hajka na ono malo nepoćudnih novinara i medija, na nevladine organizacije, uz permanentno otvorenu sezonu lova na veći deo opozicije, naravno da ne garantuje dobru volju vlasti uoči dijaloga, zbog čega je neumitan i restriktivan izveštaj Evropskog parlamenta o stanju demokratije u Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Ništa novo

Nije – i to je tačno –  u krivu „Katarski plaćenik“ kada primećuje da stranke koje pristaju da „glume u pozorištu režima  („u kojem se predstavlja da postoje nekakva demokratija i institucije“) nisu ništa manje štetne po interese građana od stranaka vlasti“; da, možebiti, postoje i partije koje su „obične filijale Udbe koje glume patriotizam, dok drugi režimski sateliti glume da su Evropejci“ i tome slično. Verovatno da neke argumente u prilog svojoj tvrdnji može da podastre i Brale Hajduk kada kaže da ne može da nepristrasno moderira pregovore vlasti i opozicije neko ko je „organizator cele hobotnice“… U pravu su, verovatno, i Principijelni proevropski bojkotaši + Pe-se-že kada se, u pismu Evropskom parlamentu, žale kako vlast namerno podriva šanse za uspeh međupartijskog dijaloga. Ali, umesto što se jadaju na oktroisanog spikera oktroisanog parlamenta Srbije, celishodnije bi im bilo da ga sasvim izignorišu i da, uz predstavnika EU, za posrednika zatraže predsednika Republike (prethodnog oslobođenog viška uzuzrpiranih, pogotovo partijskih, funkcija) jer je on jedini garant da bi ono što bi, eventualno, bilo dogovoreno, bilo i primenjeno…

Jer, na kraju krajeva, kada bi bilo opipljivih ustupaka u tim dijalozima, niti jedan deo opozicije ne bi bio „gadljiv“ da konzumira sve ono što bi se kao pozitivno popravilo u izbornom procesu.

U tekstu kojim završavam „Nultu 2020 tačku“, četvrtu knjigu hronike tri decenije političkog pluralizma u Srbiji („Decembar 1990 – prosinac 2020. i „suton idola“, 12.12.2020), tvrdio sam da je Vrhovnik „počeo da razmišlja i o varijantama najbolje izlazne, a dobitne, strategije za sebe lično“.  Učinio je to i neki dan pre okončanja vanrednog stanja i „odmrzavanja zamrznute“ kampanje za lipanjske nelegalne izbore, kada je najavio da će se „do kraja godine povući sa mesta predsednika Es-en-esa“, ali i da se „nada da neće biti kandidat na predsedničkim izborima 2021. godine“. A 12. jula, odmah posle oktroisanih izbora na kojima je, na svoje ime i prezime i uz pomoć „municije“ predratnih nemačkih nacionalsocijalista „Za našu decu“, osvojio apsolutnu kontrolu nad najvišim predstavničkim i zakonodavnim telom, obećao je: „Uskoro će i organi stranke, biću samo predsednik građana, svih građana Srbije.“ Onda je to, sve više i dalje, „cementirao“, počeo da, „za uskoro“, najavljuje taj „najviši stranački skup“, da bi, početkom decembra, i oročio tu odluku, „najviši stranački skup na kome će se povući sa čela stranke biće u martu sledeće godine“.

U međuvremenu, ispunjavanje ovog obećanja, Vrhovnik je, zbog unutarstranačkih i intrarežimskih turbulencija, pomerio za rujan. Kao da se sve poklapa sa startom onog pravog dijaloga kojim će, možda, posredovati predsednik svih građana Srbije, razodeven, bez uniforme, širita i čina generalisimusa stranačke vojske. ( cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Izvor: Cvijetin Milivojević

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime