Čuvenom američkom bejzbol igraču Jogiju Beri pripisuje se trezvena izreka koja glasi „Ništa nije gotovo dok se ne završi“ ili, rečeno na kolokvijalan američki način, “Its not over till its over.” (Uzgred, isti mudrac je takođe izjavio da „budućnost nije ono što je nekad bila.“) Predsednik Dodik je ljubitelj košarke, ne bejzbola, a verovatno i ne govori engleski, tako da ne bi bilo čudno da nije ni čuo za Jogija Beru (koga u svakom slučaju ne bi trebao da meša sa imenjakom, popularnim junakom dečjih crtanih filmova Yogi Bear, ili Medom Jogijem). Na predsednika stoga ne bi trebalo gledati popreko zato što je, čim su rezultati bili objavljeni, u svom karakterističnom estradnom stilu proslavio ono što mu se nesumnjivo učinilo kao blistava i neponištiva izborna pobeda.
Taj naizgled opravdani utisak ne samo da odražava kulturološki kolosalno pogrešnu procenu, već se ubrzo posle prebrojavanja glasova i u praksi pokazuje upitnim. Zemljaci Mede Jogija nisu skloni odustajanju. Sa njihovog stanovišta, nijedna teškoća nije nepremostiva, nijedan problem nije nerešiv i ni od jednog plana, osmišljenog kao sredstvo za postizanje nekog njihovog interesa, oni ne odustaju. Omiljeni refren predsednika Dodika, „ne može nam niko ništa,“ zapravo je njihova, a ne njegova pesma. Ili bar oni tako misle. Za njih ništa nije završeno okončanjem izbornog procesa i banalnim prebrojavanjem glasova. Taj čin i njegov ishod, pitanje ko je dobio „matematičku većinu,“ kako se sarkastično jednom prilikom izrazio poznati pobornik neposredne demokratije Nikita Hruščev, ne određuju ništa. Treba li navoditi dokaze? U Jermeniji, na zadnjim izborima, njihov – kako bi se predsednik Dodik pravilno izrazio, „pulen“ – nije sakupio ni osam odsto glasova, daleko manje od predsednikovih protivnika u Republici Srpskoj. Ali zahvaljujući upornosti i prilježnom trudu sponzora, on je danas instaliran kao predsednik jermenske vlade, direktno pod nosom Dodikovom patronu. Drugi pulen, u Makedoniji, takođe nije dobio podršku većine. Međutim, bez obzira na taj detalj, on ne samo da danas kontroliše državu čiji ga narod nije izabrao, već menja i njeno ime, unutrašnje ustrojstvo i spoljnopolitičku orijentaciju. Je li tako nešto nemoguće i u Republici Srpskoj?
Obrisi postizborne strategije rušenja sada su uglavnom jasni. Da navedemo glavne momente:
- 1. Organi zapadnog establišmenta ne ostavljaju mesto za sumnju u vezi sa načinom kako posmatraju ishod izbora u Republici Srpskoj u nedelju, 7. oktobra. U globalnoj oceni događaja gde se ne biraju reči, već 8. oktobra „Njujork tajms“ je ocenio da „Dodikova pobeda u Bosni dodatno osnažuje Moskvino uporište na Zapadnom Balkanu, zato što on [Dodik] sada može da blokira bilo koju stratešku odluku, ako mu Putin kaže da to učini. “Istoga dana, kada je „Njujork tajms“ objavio da je „proruski srpski nacionalista ušao u Predsedništvo BiH“, Stejt department je „izrazio zabrinutost zbog izbornog procesa“ u Republici Srpskoj i pozvao je građane da slobodno upućuju žalbe na način kako su izbori bili provedeni.
- 2. Na fonu takvih strateških razmatranja i izričite „zabrinutosti“ iz centrale, zakonomerno je usledila reakcija terenskih političkih radnika u Republici Srpskoj. Neuspešni kandidati Ivanić i Govedarica, koji u svojim mobilnim telefonima verovatno imaju aplikaciju za momentalno primanje saopštenja Stejt departmana, istoga dana su javno zahtevali ručno prebrojavanje glasova. Bez obzira na to što strani posmatrači, među kojima su bili i predstavnici OEBS-a, nisu naveli nikakve ozbiljnije nedostatke u izbornom procesu, neuspešni kandidati Saveza za pobedu su istakli, po njima, izuzetno veliki broj nevažećih listića koji bi „mogli uticati“ na izborne rezultate.
Nebitno je što na izborima 2018. nije bilo značajnog povećanja u broju nevažećih listića u odnosu na prethodne izbore, 2014. i 2010. godine, i to po izjavi predstavnice Centralne izborne komisije BiH, koja sigurno ne navija za vladajuće strukture u Republici Srpskoj. Za proces „obojene revolucije“ nije bitna stvarnost, nego upravljanje utiscima, simulakrum stvarnosti. U priručniku Džina Šarpa izborna krađa i korupcija istaknuti su kao glavni mamci za mobilisanje i usmeravanje politički nepismenih masa. Po svemu sudeći neosnovane optužbe za izbornu krađu lansirane su u skladu sa već uhodanim obrascem. Možda utemeljenije optužbe, za korupciju, koje će naknadno biti iznete sa višestruko većom žestinom nego ikad do sada, nesumnjivo se nalaze na horizontu, uključujući pokretanje već odavno najavljivanih krivičnih postupaka na nivou BiH, gde izborni slavljenik uskoro prelazi na novu dužnost.
- 3. U duhu iste političke logike, sledeći potez je bio logičan i zakonomeran. Poraženi kandidat Govedarica je objavio sebe legitimnim predsednikom Republike Srpske, što možda ima neku perverznu logiku ako se pođe od implikacije prethodnog argumenta, da nevažeći listići pretežno predstavljaju Govedaričine ukradene glasove. Nebitno je što za to nema nikakvih dokaza, jer na polju utisaka niko ih i ne traži.
Zanimljivo je da Govedaricina „fora“ nije izvorno njegova, kao što to nije ni bilo šta drugo što on govori ili radi. Malo ko se seća, ali 2006. godine meksikanski predsednički kandidat Andres Lopez Obrador izveo je isti štos kada je izgubio na izborima: na glavnom gradskom trgu Meksiko Sitija, Sokalo, objavio je sebe legitimnim predsednikom i pred nekoliko desetina hiljada pristalica položio je predsedničku zakletvu.
Ozbiljni posmatrači bili su nemilosrdni u svojim osvrtima na Obradorov diletantski pokušaj da uspostavi paralelnu vladu. „On ovo ne čini da bi Kalderona [protivničkog kandidata koji ga je porazio] naterao da zemljom upravlja u korist siromašnih, nego da mu onemogući da uopšte upravlja,“ ocenila je tada politički analitičar Denis Dreser. I značajno je dodala: „On veliki broj Meksikanaca navodi na zaključak da je u ovoj zemlji promena nemoguća na miran način.
“Komentar profesora Haime Sančes Susareja iz Gvadalahare bio je još žešći: „Lopez Obrador se pretvorio u parodiju samoga sebe, u loš vic. Zato je izgubio dobar deo uvažavanja, čak i u redovima svojih pristalica.“ Da li je tu reč samo o Lopez Obradoru, ili je vidoviti profesor aludirao i na tada nepoznatog Vukotu Govedaricu, ostavljamo čitaocima da procene. Ali ako se Govedarica pojavi na Trgu Krajine i pred fanaticima udruženja „Pravda za Davida“ pročita predsedničku zakletvu, neka niko ne kaže da nije bio upozoren na ovakvu mogućnost.
- 4. Komedija na stranu, posmatračima oštrog oka, koji zapažaju ozbiljne stvari, nije promakao jedan važan lingvistički detalj. Kurtoazan poziv predsednika gubitničkim kandidatima da sa njime popiju kafu, Govedarica ne samo da je odbio, već je to učinio na simptomatičan i znakovit način: „Ne pada mi na pamet da pijem kafu sa diktatorom i čovjekom koji je na čelu režima koji je od SDS pokušao da napravi terorističku organizaciju i prijetio na sve načine. Ako treba da sjedimo negdje i da pružimo riječi utjehe, onda je to trg. Otići ćemo danas na trg i sjesti i razgovarati s Davorom Dragičevićem.“ Istom prilikom, pojačavajući dojam da naše napred iznete slutnje nisu potpuno bez osnova, Govedaričin kolega Branislav Borenović je dodao: „Mi u takvim parlamentima nećemo raditi. Institucije su toliko urušile državu. Jedina slobodna teritorija je Trg Krajine.“
Obratite pažnju na način izražavanja koji nije uobičajen kod političara koji su izgubili na izborima, niti je odraz jezičke kreativnosti Vukote Govedarice. To je da se protivnik etiketira kao „diktator“ i da se vlast naziva „režimom.“ Ovo je vokabular preuzet iz literature Džina Šarpa. Korišćenje takve terminologije, radilo se o Miloševiću, Asadu, ili bilo kojem drugom političaru koji je nepoželjan sa stanovišta podstrekača „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj, nepogrešivo ukazuje na isti potpis. To sa velikom dozom verovatnoće ukazuje i na karakter predstojećih događaja, dok se Republikom Srpskom ori vesela pobednička arija „ne može nam niko ništa.“
- 5. Tak vot, kao što bi se na ruskom reklo. Ali sve gore izloženo su trice i kučine u poređenju sa glavnim izazovom koji gotovo neizbežno sledi. To se odnosi na situaciju potpuno analognu onoj koja je nastala u Srbiji posle izbora 2008. godine. Protagonista taktike „pregovaranje sa jednim partnerom i stalno pronalaženje novih prepreka za dogovor, dok se ‘neformalno’ komunicira s drugim“ tada je bio Ivica Dačić. Sada, u Republici Srpskoj, to je lider DNS-a, Marko Pavić. Činjenica je da bez glasova Pavićevog DNS-a od „veličanstvene pobede“ vladajuće koalicije nema ništa. Niti ima stabilne vlasti, čak i kada bi DNS, svestan svog strateškog položaja jezička na vagi, uslovljeno i privremeno ostao u istom taboru sa dosadašnjim koalicionim partnerima.
Najave podela u opozicionom SDS-u u pogledu mogućnosti formiranja široke patriotske koalicije, samo su hipotetičke u ovom trenutku. Napetosti i uzajamno ucenjivanje u redovima vladajuće koalicije već uzimaju maha. Strane ambasade, kojima se preti večnim proterivanjem sa političke pozornice u Republici Srpskoj, to sigurno nisu propustile da primete niti će ostaviti neiskorišćenim mogućnosti koje im to pruža. Sa svoje strane, predsednik Dodik je najavio čistku „mangupa“ oko Pavića, „koji su radili direktno za drugu stranu.“ („Nezavisne Novine“, 11-10-2018) (Na dvolično ponašanje jednog od tih „mangupa,“ predsednika Narodne Skupštine RS Nedeljka Čubrilovića, u vezi sa raspravom o Izveštaju o Srebrenici 2004. godine, već smo ukazali.)
Ako je ovaj, blago rečeno, nedelikatan izbor reči korišćen javno, može se pretpostaviti uljudnost in camera retorike među koalicionim partnerima. Sa svoje strane, Pavić nije ostao dužan: „U odnosu na prošle izbore, beležimo rast od 30 odsto,“ samouvereno je izjavio. „Glasači su nagradili našu miroljubivu retoriku i politiku usmerenu na ekonomiju, zapošljavanje i budućnost, a ne na prošlost.“ Ko su ti, čija retorika je asocirala na prošlost i koje glasači u svojoj mudrosti nisu nagradili podjednako velikodušno kao Pavićevu stranku? Dovoljno je postaviti pitanje. Pavić zato pretenduje na poziciju premijera, što je deo političkog plena koji svakako nije srazmeran njegovom ipak skromnom izbornom bilansu, ali jeste srazmeran činjenici da se nalazi u položaju, bez obzira na važeće i nevažeće listiće, da odredi koja će koalicija u Republici Srpskoj na kraju formirati vlast. „Da smo imali slab rezultat, razmislili bismo. Sada imamo razloga da to sa koalicionim partnerima sprovedemo. Logično je da oko formiranja vlasti prvo razgovaramo sa starim koalicionim partnerima,“ Pavić je dačićevski zaokružio svoju ucenjivačku misao, „i nema razloga da pre toga razgovaramo sa drugima.“ („Novosti“, 10-10-2018)
Tak vot. Poruka je jasna. Ponovno aktiviranje ulične varijante revitalizovanjem „Pravde za Davida“ na nekoj novoj osnovi ostaje trajna mogućnost, u zavisnosti od razvoja situacije. Ali, po svemu sudeći, za sada postizborno političko stanje u Republici Srpskoj biće određeno time ko će imati da ponudi veće „kuferče,“ Milorad Dodik ili ambasadorka Morin Kormak.
Stefan Karganović
Izvor: Stanje stvari
