Noćas zvale su me jame, usta sam im zapušio tamjanom i oči oslepeo svećama. Sad svi polako, svako u svoju jamu. Dok je jama, biće i Srba što nad njima, to u njima
Noćas zvale su me jame – crne rupe srpske istorije. Obilazio sam ih lak poput pera kojim nisu ispisana imena svih onih koji su u jamama zanoćili zanavek. U svaku sam glavu proturio prema onima koji su svoju u tom mraku gubili i ljubio stene, palio sveće, suzama spirao prašinu zaborava sa njih.
Ne znam da li ste ikada bili blizu tih jama, a neko vaš sigurno jeste ako ste srpskim imenom kršteni, ali kada priđete tim Srba večno gladnim ustima, ona izdišu tamu da bi udahnuli još neki život. Ako ste ikada bili, znate da ste i vi tamo stradali, jer ko jednom dođe do jame, u jami i ostaje. Nema veze gde živiš, gde radiš, ako si Srbin – obitavaš u toj jami sa prahom svog praha i kad govoriš, pričaš odjekom iz jame.
Čuo sam decu, pa sam čuo noževe. Čuo sam žene, pa sam čuo maljeve. Čuo sam vriskove, pa sam video majke. Pored mene šištala su šila u zaletu i ispadale su staračke oči zagledane u nebo. Osetio sam krv svog roda kako prska, vri i plavi crne ponore u kojima sada mirno spavaju deca moje zemlje. Nanjušio sam meso svog mesa i slušao jauke svojih jauka. I nikoga nije bilo briga.
A jame, jame su i dalje zvale pružajući mi najbolja mesta za gledanje onoga što je neizdrživo. Najbolju kartu sam dobio, jer one žele da ih gledaš, da ih se plašiš, da ih poštuješ, jer ti si jedan od onih što im je utekao. Svaka jama čeka svog Srbina i svaki Srbin od svoje jame beži kao da ga ona može ne uhvatiti i kao da on može uteći.
Noćas zvale su me jame, mamile mukama mog roda, mučile lepotom i mladošću njenih utrobnika. Noćas sam nad njima plakao i ribao krv sa stena da se ona lepota koju vađene oči pamte ne prlja. Gledao sam zvezdano nebo nadjamlja i gluvo vikao na istoriju da ih pamti. Iz sna me prenu pucanj jave i nestade svejamlja. Ostadoše samo jame u mojoj duši. Iz njih sam noćas povadio sve i zalio rupetine molitvama.
Ne hranite jame vašeg zaborava u koje ste bacali svoje pretke da ih se nema ko sećati, nego uzmite svetlo molitve, pa se bacite u ponor. Probudite usnulu decu, utešite neutešne majke, dajte ruku dedovima da ustanu i izvedite ih napolje da ih ceo svet vidi. Ne stidite se sudbine svoga naroda. Data nam je da je kao iskušenje.
Noćas zvale su me jame, usta sam im zapušio tamjanom i oči oslepeo svećama. Sad svi polako, svako u svoju jamu. Gurajte rod svoj da ispadne napolje u novi život. Dok je jama, biće i Srba što nad njima, to u njima. Dozivajmo se kroz noć – naši smo.
A kad do vas dođu, grlite svoje jamljenike u našoj nebrizi davljenike.
autor:Milan Ružić
izvor:stanjestvari.com
