O AKUŠERSKOM TERORU!

0
45
Foto: pixabay.com

Ovo sto sada gledamo, čitamo, slušamo o maltretiranju trudnica i porodilja, nažalost, na ovim prostorima nije ništa novo. Ja to iskustvo nosim u sebi vise od 4,5 decenije.

Tortura je počela ulaskom u porodilište. Babica Ruzmarinka, zapamtila sam joj ime zauvek, uvela me je u prljavi toalet, na tretman klizme. Iz sale se čuje vrisak. Posle nekoliko minuta čujem R. koja se približava vratima, kako nekome odgovara: dolazim odmah, samo da vidim šta je sa ovom kravom. Ta krava sam bila ja.

Ulazim u porodjajnu salu, gde vec razapete leže još dve porodilje. Jedna od njih je na stolu/krevetu već 23 sata. Vristi poslednjom snagom. Doktorka, ofarbana, našminkana, ukrašena zlatom i brilijantima viče na nju: šta se dereš kao magarica. A kad si se je… jesi li i onda vrištala?

Ja se upadljivo začudim na njen ton, dok me Ruzmarinka razapinje na stolu. A doktorka me besno preseca pogledom. R. moju torbu unosi u sterilnu salu i stavlja na policu.

Pogledam na sat. Jedan posle podne. Petak. Bolovi još nisu nesnosni, uzimam torbu i iz nje vadim Travenove „Berače pamuka“. Pokušavam da čitam, a filigrantska doktorka me, kao munja, preseče visokim C: ostavljaj tu knjižurinu! Ovo je sterilna sala. Kakvo čitanje u porodilištu!?

„Meni su, gospodjo, vaše saradnice donele torbu ovde, pravo sa ulice. Pa, knjiga je onda sigurno manje zagadjena, jer je bila unutra… u torbi… „. Njeno vikanje i unošenje u moje lice prekinuo je dr M, koji je upravo ušao.

– Pusti je, uskoro joj neće biti do čitanja. A zatim se obratio meni.

– Na koje vreme imaš trudove?

– Nemam pojma!

– Kako nemaš pojma? Znaš li ti gde se nalaziš? Vidiš li ovaj sat na zidu?

Da Vas podsetimo:  Gvozdena zavesa

Ja, već besna, ali još ne iznemogla, kažem da mi niko nije rekao da treba da gledam u sat, koji do tada čak nisam ni primetila:

– Nisam dobila nikakva uputstva šta treba da radim.

– Dobro, dobro! Nego, ko ti je onaj što te je doveo?

– To je moj muž.

– Ha, ha… muž, kažeš?

– Da. To je vaš  kolega….

– Znam, znam ga dobro…

– Pa, zašto onda pitate?

– Neka ti on objasni. Kasnije sam čula od muža da su imali neke neraščišćene račune iz studentskih dana.

Nastavljam da čitam, ali me, od bolova koji su sve jači, više dekoncentriše vriska sa susednih stolova.

– E, sad idemo, ! – kaže mi, posle izvesnog vemena,  jedna pristojna sredovečna žena. Ostavi lepo knjigu. Počinjemo. Ne boj se, sve će biti u redu.

Dok me nova babica drži za ruku, filigrantska ukrašena doktorka gundja i psuje. Ne svidja joj se nešto, ali mi ništa ne govori.

Iznenada ustaje, prilazi mom uzglavlju i zalepi mi šamarčinu.Gundja da je već umorna i da joj je dosta svih nas „kreveljuša“…

Nina je došla na svet u 17,15.  Čujem njen plač. Babica primećuje da je „ista majka“. Doktorka seda za sto i počinje da piše. Na mene ne obraća pažnju.

Osećam da jako krvarim i počinjem da vičem:

– ja ću da iskrvarim….

Doktorka se trže. Poslednje što sam čula je: brzo lakalnu (anesteziju)! stvarno će iskrvariti!

Probudila sam se u sobi. Pored mene, sa maskom na licu i ružom u ruci, stoji moj muž… Preko puta u krevetu je Ljilja, koja se porodila nekoliko sati pre i već se oporavila. Ćaska sa Mikom. Njenog sina već donose na podoj. Pitam za moju bebu. Sestra koja bebe raznosi na kolicima, kao veknice hleba, kaže:

Da Vas podsetimo:  Moja Pirova pobeda nad vetrenjačama

– tvoja beba je umorna, donećemo je sutra.

– mogu li da je vidim?

– moram da pitam dežurnog.

Posle nekoliko minuta dolazi i nosi smotuljak sa brojem 3, koji i ja imam na ruci. Ali je odmah odnosi. Kaže: sutra ćeš je dojiti…

Sledećeg jutra počinju nove nevolje. Servirka nosi doručak. Proviri u našu sobu i kaže:

– vas dve danas ne dobijate hranu. Dok vam ne prorade creva.

I ode. Ljilja ustaje i viče za njom:

– A kako da nam prazna creva prorade, ako ne jedemo?

Ne vredi. Gospodja je neumoljiva. Drži se „pravila“.

Energična Ljilja pokušava da se sporazume sa ostalim osobljem. Mi ipak ostajemo gladne. Kopajući po torbi, nailazim na čokoladu, koja nas dve spasava.

Sutradan ista priča. Samo je Ljilja spremna, pa prijavljuje da su NAŠA (njena i moja) creva „proradila“. Servirka se, sa očiglednim nepoverenjem, ipak vraća u našu sobu i donosi tanjiriće sa po jednom kašikom griza u mleku. Nema kašike, pa smo morale da ližemo kao mačke… Ljilja protestuje: kako da dojimo bebe ako smo mi gladne?

Dan vizite koju predvodi strogi načelnik, još je gori. Ruzmarinka, dežurna, ulazi u sobu i preko nas zateže čaršave. Naredjuje da se ne pomeramo dok načelnik ne prodje.

Ne samo što sam urodjeno neposlušna, nego i zbog problema sa kičmom, morala sam ipak da se okrenem, pa tako pokvarim „scenografiju“. R. ulazi i viče! Za njom odmah ide ekipa sa načelnikom… Počinje „veselje“.

– Ja bih da idem kući, ako može! – obraćam se lično načelniku. On ne gleda, ne sluša… okreće se i odlazi.

Dan pre izlaska iz porodilišta, kad mi je već prekipelo, silazim do načelnikovog kabineta da se žalim. On sedi, čita novine, ne podiže glavu. Ja ipak krećem da pričam. Ne pomerajući se, on samo skreće pogled na mene i kaže: ja sad imam predavanje. Čeka me puna sala studenata…. Kao orkan se podiže i izlazeći me snažno odgurne. Bez reči.

Da Vas podsetimo:  Rešeni da prežive - neku uz borbu, neki sa predajom

Na dan izlaska iz bolnice, dok mi ona pristojna sredovečna babica i sestra sa odeljenja za decu predaju bebu, začu se vrisak. Žena koja je rodila blizance, tog dana je takodje trebalo da s njima ide kući, izbezumljeno traži svoju decu. Saopštavaju joj da su oboje dece umrli. Ona želi da ih vidi, ali joj ne dozvoljavaju.

Piše: Sena Todorović
Izvor: senatodorovic.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime