Politička zloupotreba studenata postala je opšte mesto još od 1996-1997 kada su studenti izabrani kao borbeni element koji će lakše poraziti Milošević režim od kilave i zavađene opozicije
Protekla godina bila je toliko mračna i depresivna da imam utisak da većina Srba nema neki preterani entuzijazam za novogodišnje i božićne proslave.
U godini u kojoj smo imali Ribnikar, Dubonu i Malo Orašje nekako deluje neprikladno i nepristojno bilo šta slaviti, makar to bio novi kalendarski početak. Čak je i Beograd okićen nekako polovično i ofrlje, čisto da se ispoštuju svi oni strani turisti koji se radoznalo šetkaju našim glavnim gradom tokom praznika.
Bez obzira na tešku godinu koja je za nama i sveopšti nedostatak prazničnog raspoloženja, naši najmlađi sugrađani svejedno nestrpljivo očekuju dolazak Deda Mraza, u nadi da će njihovo lepo ponašanje i dobro vladanje tokom godine biti primećeno i nagrađeno željenim poklonima ispod jelke.
Taj lik dobroćudnog i darežljivog sedobradog debeljka u crveno-belom odelu, stanovnika Severnog pola, koga je izmislila i brendirala Koka-kola kao simbol potrošačko-komercijalnog aspekta Božića, za mnoge je ostao neraskidiva veza sa detinjstvom i pokretač nostalgije za bezbrižnošću i ušuškanošću tog najranijeg životnog perioda. Kažu da je jedina stvar lepša od detinjstva sećanje na njega.
Vera u studente
Psiholozi tvrde da deca u proseku prestanu da veruju u Deda Mraza negde između osme i devete godine života. Tada obično uvide uzročno posledičnu vezu između između finansijskog stanja njihovih roditelja i kvaliteta poklona koje dobijaju ispod jelke, pa premda se od tog trenutka izgubi deo čarolije božićnih praznika ostaje ipak olakšanje zbog saznanja da Deda Mraz ne diskriminiše klasno, odnosno da ne donosi skupocenije poklone za decu iz bogatijih kuća od poklona koje dobijaju siromašniji.
Odrasli ljudi, po pravilu, ne veruju u Deda Mraza, ali ima mnogo onih među njima koji veruju u studente. Dokaze te nepokolebljive i često iracionalne vere mogli smo videti prethodnih dana kada su se, nakon održanih izbora, po ko zna koji put na ulicama Beograda pokrenule studentske demonstracije. Neka nova mlada i ne tako mlada studentska lica sa megafonima našla su se preko noći u žiži javnosti, koja sa velikim očekivanjima i divljenjem prati svaku akciju studenata. Blokiraju se ulice, igra se odbojka na asfaltu, pravi se karnevalska atmosfera gde je „dobar provod zagarantovan”.
Ne ulazeći u meritum samih tvrdnji o krađi izbora, moram da kažem da mi ta vera u studentske proteste deluje prilično naivno i budalasto. Nezavisno od toga da li su spontani ili organizovani, da li su levi ili desni, soroševski ili patriotski, nikada mi nije bilo jasno zašto se uopšte toliko pažnje i značaja pridaje okupljanjima i političkim zahtevima studenata? Kao da su studenti neka posebno važna, uzvišena i nadmoćno politički pismena kategorija pa njihov glas treba tretirati sa naročitim uvažavanjem i dubokim, gotovo mističnim poštovanjem.
Da, već čujem kako, sa suzom u očima, ganutljivo i patetično kažete, „to je naša temperamentna mladost”, „to je naša budućnost, to su naša deca” ili „na mlađima svet ostaje”, ali, po toj logici, deca iz vrtića – ona koja još uvek veruju u Deda Mraza – su još više naša deca i naša budućnost jer će, u proseku, živeti i duže od današnjih studenata, pa onda valjda i njihov stav o gorućim političkim i društvenim pitanjima treba proveriti i pažljivo saslušati.
Šalu na stranu, to je sve recidiv šezdesetosmaškog mita o idealizaciji i romantizaciji studenata koji je brižljivo negovan od strane levičarske evropske inteligencije. Iskustvo nam govori da se studenti vrlo retko pojavljuju kao nezavisni i samostalni politički akteri, već su najčešće eksponentni tuđih i tuđinskih interesa.
Zaboravlja se, recimo, da su čuveni majski protesti studenata u Parizu 1968. počeli oko nečeg tako banalnog kao što je smena direktora pariske Kinoteke, a da su se – nevidljivim i veštim usmeravanjem od strane CIA agenata – pretvorili u veliku političku, ekonomsku i socijalnu destabilizaciju De Golove Francuske, koja je godinu pre toga započela izlazak iz NATO pakta. Veliki Andre Malro, koji je bio ministar kulture u to vreme, napisao je da je tih dana da je rukom studenata, na pariskim ulicama ubijen Bog i božanski poredak.
Na sličan način, pola veka kasnije, britanska obaveštajna služba pokušala je preko studenata u Hong Kongu da organizuje veliku građansku pobunu koja bi, kao konačni ishod, mogla imati povratak bogatog ostrva u ruke britanske krune.
Oružje kilave opozicije
Na našem terenu, politička zloupotreba studenata postala je dežavi i opšte mesto još od zime 1996-1997. kada su studenti izabrani kao borbeni element koji će lakše poraziti Miloševićev režim od kilave i zavađene opozicije. Podmetanje neukaljanih i golobradih studenata pod suzavac i pendreke Miloševićeve policije bio je lukav potez kojim se želela isprovocirati emotivna reakcija i mobilizacija većinske Srbije protiv mrskog diktatora.
Isti recept je usavršen i upotrebljen četiri godine kasnije, kada je osnovan Otpor koji je slao studente na obuku u Budimpeštu u CIA radionice za psihološko ratovanje i razvijanje tehnika građanske neposlušnosti. Projekat je bio uspešan jer je Milošević skinut sa vlasti u državnom udaru koji je bio zakamufliran u revoluciju. Neki od tih studenata, nakon petog oktobra, kao nagradu su dobili mogućnost da postanu multimilioneri u ulozi instruktora Kanvasa i izvoznika obojenih revolucija za čitav svet.
Kao neko ko je u mladosti aktivno prošao sve faze ove omladinske pobune, prvo kao srednjoškolac 1996-1997. a onda kao student 2000. – i koji se iskreno kaje zbog doprinosa desuverenizaciji zemlje koji sam nesvesno dao – moram da priznam da sam zapanjen kada vidim svoje vršnjake, pa čak i starije ljude, koji nakon svega što smo proživeli, iskreno veruju u idealizam i mudrost politički angažovanih studenata. Kao da nismo imali tolike propale studentske pobune i čitavu galeriju medijski ispromovisanih likova, lidera različitih studentskih organizacija i demonstracija – koji su u međuvremenu postali omraženi i korumpirani partijski vojnici, NVO aktivisti i tajkuni u pokušaju – sve suprotno od onoga što su zagovarali kao besni, mladi ljudi.
Realno, ako nisu koncentrisani na polaganje ispita i čišćenje godina u roku, studenti su najmanje bitna kategorija stanovništva, još uvek ništa konkretno ne doprinose društvu, uglavnom su izdatak i za roditelje i za državu – obično misle da su mnogo pametni i da mnogo znaju, a zapravo nemaju pojma o stvarnom životu – što ih čini vrlo lakom metom za manipulaciju i instrumentalizaciju.
Ovo sve vam pričam i pišem iz iskustva, jer i ja sam nekada davno bio student i dobro se sećam kakva sam budala bio i u kakve sam sve gluposti verovao. Čini mi se, ipak, da su današnje mlade generacije, na sreću, mnogo pragmatičnije i praktičnije od moje, da gledaju – u najpozitivnijem mogućem smislu – sopstvene interese, te da neće biti zavedeni muzikom modernih čarobnih frulaša koji žele od njih da načine izvršioce tuđih političkih projekata i agende.
autor:Marko Tanasković
