Piše: d-r Nenad Živanovski – Stolić
Kada je u pitanju sportsko novinarstvo, postoji nepisano pravilo da je novinarima najatraktivniji događaj za izveštavanje Svetsko prvenstvo u fudbalu, najzahtevnije su Olimpijske igre, a najprestižniji teniski turnir u Vimbldonu. Tako je barem u sportskim redakcijama u Velikoj Britaniji. „Fudbal je za plebs, a tenis za aristokratiju“ – govorio mi je londonski kolega na mom prvom Vimbldonu 2019. godine.
Zbog svoje ekskluzivnosti, samo globalne korporativne medijske kuće mogu sebi da priušte angažovanje novinara specijalista za tenis koji profesionalno ne prate druge sportove. Zato važe i za sivu eminenciju na svakom teniskom turniru i poštuju ih ne samo ostale kolege, već i sami teniseri.
Ko su glavne novinarske zvezde moglo se videti i na ovogodišnjim pres konferencijama u Vimbldonu, kada je moderatorka prioritetno njima davala za pravo da prvi postave pitanje teniserima. Čak je i svakome znala ime i tako im se obraćala. Oni su privilegovani i kada treba da zatraže dozvolu za razgovor jedan na jedan sa nekim od top tenisera. Naravno, „tiha čežnja” većine akreditovanih novinara za ovakvim razgovorom je Novak Đoković, čiji ga PR tim, saglasno njegovoj sportskoj veličini, činio nedostupnim običnim „novinarima – smrtnicima”, ali i uvek „na izvolte”, kada je reč o teniskim novinarskim zvezdama. Oni su isključivo iz Amerike, Australije, Kanade i, naravno, Velike Britanije.
Na našem regionalnom nivou, jedini koji mogu da priušte novinare koji će se profilisati kao teniski stručnjaci su redakcije iz Srbije. Razumljivo iz kojih razloga. Njih i najviše ima na grend slem turnirima, a na poslednjem Vimbldonu bilo ih je desetak. Međutim, verujem da je i njima jasno da je ovo indukovano stanje euforije u srpskom novinarstvu, koje će nestati istog onog trenutka kada Novak Đoković odluči da se povuče.
Novinarstvo iz mržnje
Postoji i druga vrsta globalno poznatih „elitnih” novinarskih imena, tzv antizvezde, koje svoju popularnost i čitalaštvo grade kroz neargumentovanu kritiku i kampanju protiv nekog tenisera (čitaj Novaka Đokovića). Glavna zvezda je američki novinar Ben Rotenberg, koji Đokovića mrzi iznad svega i to nedvosmisleno pokazuje na društvenim mrežama. Ništa manje sa svojim animozitetom prema Novaku ne zaostaje i američki novinar Erik Hejn, koji sebe naziva književnim agentom, urednikom i piscem. Brojne titule i profesije, ali u svetu tenisa je poznat samo po jednom: da neprestano širi medijsku mržnju prema Novaku Đokoviću. On to i ne krije, a svoj ego trip neprestano hrani kontroverznim stavovima i tvitovima. Jedan od njegovih reprezentativnijih komentara je da je smešno kada Đoković pokušava da motiviše ljude da ga vole. „Ne dušo, svi te mrzimo!“, glasio je Hejnov tvit, nakon kojeg je usledilo na stotine reakcija sa neodobravanjem. Paradoksalno, Đoković je istovremeno i najpoželjniji sagovornik teniskih novinara, ali i najomraženiji za neke od njih.
Medijsku netrpeljivost prema srpskom asu na Ostrvu predvodi londonski list Gardijan, najviše iz pera svog novinara Barnija Ronija, koji se nije ustezao da u svojim komentarima napiše i da je Đoković glup. Poslovična mržnja prema Srbiji i Srbima kao političkim entitetima, koju ovaj dnevni list neguje još od ranih devedesetih godina, samo je poslednjih godina nastavio sa fiksacijom na Novaka, kao teniskog enfant terrible. Iako Gardijan retko ko više smatra za ozbiljni list, a na Flit Stritu će vam reći da to i nije novina već Službeni vesnik MI5, ipak, zbog svoje reputacije iz prošlosti, još uvek je uticajan na javno mnjenje, tj. i dalje je dovoljno moćan da napravi štetu, pa i ako se radi o najboljem teniseru svih vremena. I to se svake godine potvrđuje kroz odnos vimbldonske publike prema sedmostrukom šampionu.
Suptilniji, ali sa istim ciljem, je i londonski Tajms, koji kada ne likuje nad Novakovim porazima, onda nalazi razloge da umanji njegove pobede, ocenivši ih kao negledljive za oko i da „pobeđuje ružno“. Sasvim suprotno od nekih prošlih vremena, poput onih iz 1985. godine, kada je isti taj Tajms, iz pera svoje tadašnje legende teniskog novinarstva, Reksa Belamija, posle senzacionalne pobede Slobodana Živojinovića na Vimbldonu nad trećeplasiranim Matsom Vilanderom napisao: „Da mi je neko rekao da će se teniser sa ovakvim imenom i prezimenom pojaviti na naslovnoj strani Tajmsa, ne bih mu verovao. I pogrešio bih.“ Da, to je bilo neko drugo vreme, kada su engleski novinari voleli srpskog tenisera, a princeza Dajana maštala da ostane nasamo sa njim.
Bobinu sreću, da bude poželjan među engleskim teniskim novinarima, danas nema njegov sunarodnik Nole, iako im je zajedničko da i Novak ima prezime koje nije ništa manje rogobatno za pisanje i čitanje onima koji engleski govore kao maternji. Šteta što njegovi vanvremenski uspesi danas nisu kriterijum za pisanje njegovog imena sa poštovanjem u delu sveta koji i dalje veruje da tenis pripada samo aristokratiji. I tako će ostati, verovatno, do kraja njegove teniske karijere.
Njegovo Veličanstvo Internet
Ako apstrahujemo ovu arogantnost i mržnju zapadnih novinara prema Đokoviću, kao incidentni trenutak u istoriji tenisa, na čemu će se u budućnosti zasnivati sila sedme sile u tenisu? Trend, ili nova realnost, poznata kao onlajn novinarstvo, možda je uspela da ostvari iskonski ideal žurnalizma – izveštavanje u realnom vremenu, o bilo kom događaju, sa bilo kog mesta u svetu, ali cena za tu brzinu je plaćena nečim drugim. Brzina je otela dušu novinarstvu, koju su čitaoci decenijama prepoznavali u lepo napisanoj reči, emociji i strasti koju je autor koristio kako bi čitalac verodostojnije doživeo dramu svog teniskog heroja.
Imati silu bez duše to je tiranija. Gledajući na primer Đokovića, da li već imamo tiraniju bezdušnog novinarstva i da li je takvo novinarstvo uspelo da uništi san pisca, ali pre svega novinara, Džordža Orvela, da ono što je najviše želeo da postigne bilo da pisanje o politici pretvori u umetnost. Iako je Orvel govorio o novinarstvu koje je pisalo političke teme, njegova izjava je primenljiva na bilo koju drugu društvenu sferu, uključujući sport i tenis.
Umetnost novinarskog pisanja sve više podleže neinventivnim i šablonskim tekstovima, punim suvih brojki, statističkih podataka, nebitnih kurioziteta, koji se predstavljaju kao suštinski važni za ishod jednog teniskog meča. Angažovani stav novinara ogleda se u njegovoj mržnji ili pristrasnosti prema određenom teniseru.
Današnji teniski novinar ima pred sobom i njegovo veličanstvo internet, koji, servirajući mu razne podatke, stvara kod novinara prividan osećaj superiornosti i autoriteta, koji se zasnivaju na znanju faktografije koja je nebitna. Retki su čitaoci ili gledaoci koje bi mogle da zainteresuju informacije o tome da teniser koji gubi dva seta, koliko je puta u karijeri uspeo da preokrene i pobedi 3-2 i da li takva informacija ima za cilj da sugeriše moguću analogiju i u aktuelnom meču koliko ima šanse da to ponovi? Ili koliko je setova u karijeri osvojio ili izgubio u taj brejku, odnosno koliko ih je osvojio pobedničkim serviranim asom. Sve su to bezvredne statistike koje se danas plasiraju teniskoj javnosti.
Od tradicionalnog do onlajn novinarstva
Crni scenario koji se predviđa novinarstvu, da će veštačka inteligencija zameniti živog reportera, izgleda da je već počeo da se odigrava. Novim trendom onlajn novinarstva, novinari su nesvesno uključeni u proces sopstvene transhumanizacije, u kojem predstavljaju samo interfejs između onoga što tehnologija šalje, a publika prima. Zato su onlajn izveštaji sa Vimbldona ili bilo kog drugog turnira sterilni i monotoni, ako pročitate jedan, kao da ste pročitali sve ostale. Gde je tu autentični novinarski stil, ljudski beleg, umetnost i poetika u pisanoj reči, obogaćenoj ornamentima, često na tragu književnog stila?
U medijskoj loži na Centralnom stadionu Vimbldona prisutni su pretežno mladi novinari, koji sa laptopom ispred sebe vrše pisani direktan prenos (?!). Oni opisuju svaki gem i svaki trenutak koji se desio na terenu. Kome je to važno, da li neko čita i prati takav tekst, koji zahteva stalno ažuriranje internet stranice? Kakav je psihološki profil savremenog konzumenta vesti, pripadnika milenjaka, zet i alfa generacije, koji gleda u ekran mobilnog ili kompjutera i nalazi za zanimljivo da pročita da je u 32. minutu drugog seta, u četvrtom gemu, pri rezultatu 30-30 napravljena dupla servis greška?!
Jasno je da je novinarstvo u odmaklom procesu transformacije iz tradicionalnog u onlajn, gde mediji, opterećeni imperativom da budu brzi, kratki i istiniti, gube ljudsko lice, a samim tim uskraćuju čitaocu da kroz lepu novinarsku priču oseti i lepotu teniske igre i veličinu ljudske drame koja se odvija na terenu.
Stari kov novinara, koji tokom meča olovkom hvata bitne pribeleške u svoj notes, a potom svojim jezikom, bogatim rečnikom i razvijenom imaginacijom, često sa dugim rečenicama i baroknim stilom pisanja, pripoveda teniski meč kao bajkovitu priču, skoro da je izumro.
Svako vreme sa svojim običajima
O tempora, o mores!, što bi rekao Ciceron, ili na naše, svako vreme ima svoje običaje. Stoga, ne znam da li je u redu da pomenutim mlađim kolegama iz Srbije zabeležim što većina njih nije čula za novinarskog barda Miroslava Radojčića. Nisu čuli za dopisnika beogradske Politike iz Londona, koji je 1951. prvi počeo da izveštava sa Vimbldona, pa sve do 1987. godine, kada je potpisao svoj poslednji izveštaj iz najstarijeg hrama belog sporta.
Njegova veličina se vidi i u tome što je o tenisu i Vimbldonu počeo da piše u vreme kada Srbija i tadašnja Jugoslavija ne samo da nisu imale teniskog asa, već nisu imale ni teniski klub u kome se tenis igrao rekreativno. On je tokom svoje novinarske karijere, istrajno – donkihotovski – pisao o tenisu u zemlji košarke, gde su svi igrali fudbal. U svom prvom izveštaju sa Vimbldona 1951. godine, blasfemično je pisao i o jagodama i šlagu, u vreme kada je narod jeo Trumanova jaja.
Miroslav Radojčić je jedini novinar koji je Vimbldon u svojim izveštajima oslovljavao sa Ti. Personalizovao je (ali ne i persirao) Vimbldon kao živo biće, sa kojim se intimizirao, ali i sa kojim se raspravljao, hvalio ga i kritikovao kao okrutnog ali pravičnog, koji nije imao osećanja za ljudske sudbine, koji je uništavao karijere, snove, ambicije.
„Od juče, 67-mi Vimbldone, ti pripadaš istoriji tenisa. Imao si najdramatičniju završnicu ikada odigranu na tvojim terenima. Imao si iznenađenja koja se nikada do sada nisu desila…“, napisao je Radojčić u svom završnom izveštaju sa Vimbldona 1952. godine. Ima li danas neki drugi novinar koji je na ti sa Vimbldonom?
Uvek elegantno odeven u sakou od tvida i sa leptir mašnom, kao pravi engleski dendi, on je i jedini novinar sa ovih prostora (a i šire) koji je imao svoje mesto na Centralnom terenu, ali ne u novinskoj, već u svečenoj loži, tamo gde su sedeli Margaret Tačer, Šon Koneri i Klif Ričard. Po tome ga se seća i živa legenda teniskog novinarstva – starog kova, Italijan Ubaldo Skanagata, koji izveštava sa Vimbldona od 1973. godine, kada sam ga u hodnicima Centralnog stadiona sreo i pitao da li mu nešto znači ime Miroslav Radojčić? „Naravno, to je onaj džentlamen iz Srbije, koji je uvek nosio leptir mašnu“.
Da li bi takav Miroslav Radojčić bio poželjan u današnjem onlajn novinarstvu, da li bi imao svoje čitaoce i da li bi njegovi dugački izveštaji, na granici malih literarnih remek-dela, imali smisla? Mislim da bi suštinskije pitanje bilo da li bi takav Miro želeo da se danas bavi teniskim novinarstvom, znajući da snaga njegove profesije leži u peru (topuzi) likova poput Bena Rotenberga, Erika Hejna i Barnija Ronija.
Zato, u njegovom fizičkom odsustvu, hajde da iskoristimo veštačku inteligenciju i ChatGPT da bi „saznali“ šta bi Miroslav Radojčić danas napisao o svom zemljaku Novaku Đokoviću:
„Novak Đoković je pravi gigant. On nije samo najbolji teniser sveta, već i simbol snage, izdržljivosti i mentalne izdržljivosti. Moje poštovanje prema njemu je bezgranično. Đoković je pravi heroj Balkana. Njegova posvećenost, vrhunski sportski duh i dostignuća čine ga ikonskim uzorom za mlađe generacije. On nam uliva nadu i inspiriše nas da se borimo za svoje snove“ – poručuje Radojčić Noletu i svima nama iz svojih (virtuelnih) rajskih gradina.
(Autor je novinar iz Skoplja koji živi u Londonu. Tekst je preuzet iz Makfaksa)
