Novac od kriminala, a posebno od narko-posla, odavno je prisutan u građevinarstvu Srbije i Balkana. U građevinarstvu se obrću velike sume novca tako da je ono idealna mašina za pranje novca stečenog ovom vrstom kriminala.
Narko-poslom bave se organizacije iz svih država Balkana. Iluzija je misliti, ako kriminalci iz Srbije prestanu da se bave narko-poslom, da će svet biti lepši i bolji. Prostor, koji bi nastao njihovim povlačenjem, istog trenutka bi bio popunjen organizacijama iz okolnih država.
Znam da je ovo bogohulno za mnoge fino naštimovane uši, ali dok se ne reši ovaj problem na mnogo širem nivou, moramo imati naše učesnike u ovoj užasnoj igri, hteli mi to ili ne.
Da naglasim, toksični novac ne bi uopšte smeo da se pojavljuje na građevinskom tržištu. Nažalost, imajući u vidu međunarodne odnose, to je postalo neminovnost. I tako loš okvir stvari mogao je (a može i dalje) da se preokrene i da mnogo više radi u korist građana Srbije.
Za sada toksični novac iz kriminala, koji završava u građevinarstvu, pravi ozbiljnu štetu ekonomiji i društvu u celini. Nabrojao bih nekoliko, po mom skromnom mišljenju, glavnih problema:
Pogrešan cilj toksičnog novca. Usmeren je ka oblastima izgradnje koja trenutno nije u interesu države. Novac teži ka stanogradnji i izgradnji turističkih apartmana, a ne prema proizvodnji. Ukoliko bi se usmeravao ka proizvodnji, onda bi se stvarao profit, nova radna mesta, a rizik, u koji se uvlači celo društvo, dobijao bi smisao.
Investiranjem u proizvodnju ekonomija bi lakše „varila“ toksični kapital. Mnogo bi lakše ekonomija „svarila“ toksičnim zalogaj ako bi se investiralo u razvoj ekonomije, poljoprivrede, odbrambene industrije, industrije softvera i tako dalje, a ne u stanogradnju i apartmane.
Neravnopravni ortaci. Društvo ulaže kredibilitet, a profit ubiraju pojedinci i interesne grupe. Gde god da krenu u svet, građani Srbije nose teret prostora u kom su nejasne granice između kriminala i državnih struktura. Učesnici u ovom kriminalu sigurno nisu lokalne samouprave, okruzi, školstvo, zdravstvo, pa ni većina republičkih organa. Zna se koje državne strukture mogu da „omaste brke“ od narko-poslova. Ako se zna da taj novac ne odlazi za penzije, školstvo, zdravstvo, razvoj poljoprivrede, ekonomije, ako društvo i država nemaju skoro ništa od ovakvog posla, zašto bismo tolerisali tako loše poslovno partnerstvo!?
Prelivanje kredibiliteta sa države na kriminalnu „organizaciju“. Posao je namerno povezan sa državnim institucijama i društvom kako bi se iz tog resursa crpeo kredibilitet, odnosno stvarala „senka“ ispod koje se može bezbedno leteti. A kakvu štetu trpi ugled građana i firmi iz Srbije, to jako dobro znamo.
Vidljiv trag koji vodi ka glavnom šefu. Koncept investiranja u stanogradnju/apartmane bukvalno je nacrtao foto-robota, onog ko stoji iza ovakvog koncepta, na njegovo poreklo i na njegovu poziciju u društvu. Šta treba više?!
Loš stimulans za građane. Na ovakav način se stvara obrazac ponašanja kod građana kojim se stimuliše preusmeravanje novca iz produktivnih i zdravih procesa (proizvodnja) u neproduktivne depoe kapitala (nekretnine).
Uništavanje konkurencije. Jevtin novac iz narko-poslova dovodi u nepovoljan položaj investitora koji novac pozajmljuje od banaka. Porazno je da banke u velikom broju preprodaju toksični kapital iz istog izvora. Takvo stanje uništava konkurenciju i proces stvaranja zdravih građevinskih kompanija. Kada se završi ova igra, vlasnici toksičnog kapitala će nestati i otići, a oni koji ostanu biće potrebne dobre domaće kompanije, ali ih neće imati.
Kršenje zakonskih procedura. Veća šteta društvu je od kršenja zakonskih procedura nego od finansijskih propusta. Tako se šalje, po državu, štetna poruka građanima da se ne treba zalagati za državu niti je braniti kada dođe trenutak.
Nenormalno povećanje cena nekretnina. Jevtin novac iz kriminala povećava cenu nekretnina. Jedno je zarađivati novac kriminalom, a drugo je zaraditi novac na legalan način ili ga pozajmiti od banaka i vraćati iz legalnog posla. To su dijametralno suprotne pozicije koje ne stvaraju zdravu privredu zasnovanu na usavršavanju usled zdrave konkurencije.
Otežavanje mladima da dođu do krova nad glavom. Visoke cene nekretnina otežavaju mladima da dođu do krova nad glavom što rezultira smanjenjem broja sklopljenih brakova, kao i smanjenim brojem rođene dece. To nije u interesu države i građana. Ovako štetne odnose plaća 98% građana Srbije, zbog preostalih 2% koji gledaju lični profit iz cele finansijske igre.
Gura se novac u džepove stranih banaka. Veće cene nekretnina povećavaju iznose kredita i prihode od kamate. Kako su banke većinom u stranom vlasništvu i kako profit ne reinvestiraju u Srbiju, već ga iznose iz zemlje, posledice su katastrofalne za državu.
Gura se novac u džepove stranih firmi za proizvodnju građevinskih materijala. Veći deo industrije građevinskih materijala nije domaći, već je u rukama stranaca. Od 2222 artikla, koji se u proseku ugrađuju u jednu stambenu/ apartmansku jedinicu, više od polovine su uvezeni, a ostatak napravljen u kompanijama koje su u vlasništvu stranaca. Kroz postojeći koncept finansiranja samo pomažemo strancima da dođu do još više profita.
Radikalno se menja praksa upravljanja prostorom. Praksa upravljanja prostorom, koja ovde živi već više od dva veka, menja se od demokratičnog urbanizma, koji štiti interese većine građana u društvu, ka urbanizmu koji štiti interese 2% društva (na štetu većine).
Veliki pritisak na važne lokacije. Žureći ka brzoj realizaciji projekta, a samim tim, što bržoj zaradi, zauzimaju se najbolje lokacije u gradovima i turističkim destinacijama i pretvaraju u hrpe kvadrata. Time se uništavaju sve vrednosti lokacije, bilo da je to grad (Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Valjevo, Loznica, Užice) ili turistička destinacija (Zlatibor, Kopaonik, Divčibare, Fruška gora, itd).
Ružna zgrada je kazna za celo naselje i državu. Nizak kvalitet arhitektonskih rešenja uništava ekonomsku i kulturnu vrednost postojećih objekata u gradu ili planinskom centru. Veliki obim izgradnje i rezanje troškova na mestima gde to niko u svetu ne čini, a to je kvalitetno projektovanje, dovodi do tipizacije projekata i spuštanja kvaliteta arhitektonskih rešenja objekata. Time se direktno zavlači ruka u džepove postojećih vlasnika smanjujući im vrednost imovine.
Razaranje kulturnog pejzaža. Objekti sa prirodom formiraju „kulturni pejzaž“ kojim se u svetu razlikuje i prepoznaje Srbija. Loš kvalitet objekata čini štetu postojećim vrednostima koje su gradile generacije vekovima. Ovakva šteta se ne može jednostavno sanirati.
Nasilno menjanje planova suprotno interesima većine. Planovi se donose da bi podmirili potrebe većine stanovnika, a ne zaštitili pojedince ili male grupacije. Kombinacija kriminalnog ponašanja, jeftinog novca i saradnje bezbednosnih službi dovodi do privilegovanih lica, koja dobijaju mnogo više prava na svojim parcelama nego građani na susednim parcelama. Zašto bi onda građanin poštovao, branio i čuvao državu koja mu brutalno uskraćuje prava?
Nema više domaće radne snage na gradilištima – sada tamo rade stranci. Domaća radna snaga do skora je dominirala na gradilištima u Srbiji. Zbog odlaska naših sunarodnika prema zapadu upražnjena mesta se popunjavaju radnom snagom iz inostranstva. Manje plate povećavaju profit investitora, ali se ne smanjuju cene nekretnina.
Kupovina socijalnog mira u drugim državama. Zapošljavanjem radnika iz npr. Turske, ispostavlja se da Srbija plaća socijalni mir u Turskoj. Dozvoljavajući da strane kompanije odnose profit iz Srbije, činimo isto i kod njih. Mi kupujemo socijalni mir u drugim državama podižući kredite, koje će vraćati naša deca. Čist oblik decoubistva, zar ne?
Za koga rade naši kriminalci? Izgleda za strance. Većina profita iz proizvodnje stanova/apartmana, koja se finansira toksičnim kapitalom, odlazi u strane džepove; većina kompanija, koje proizvode građevinski materijal, radnici na gradilištu i projektnom birou i banke koje prodaju novac su – u vlasništvu stranaca. Najveći deo kolača odlazi u inostranstvo. Da li je ovako štetan odnos deo dogovora o podeli kolača iz kriminalnog posla kako bi se dobilo ćutanje stranih službi i medija?
Problem toksičnog kapitala u građevinarstvu se ne može rešiti preko noći. To je izuzetno opasan projekat koji podrazumeva ogroman rizik po život onih koji preuzmu rešavanje ovog društvenog problema. Ako nekome ugrozite milijarde eura, od njega ne treba očekivati performans i protestne šetnje, već novac investiran u profesionalne vojnike, atentate, otmice i bombe u automobilima i u stanovima.
Najpre, nema kvalitetnog rešenja za Srbiju dok se ne zahvati mnogo širi prostor, a to je Balkan, a najbolje centralna i jugoistočna Evropa sa Malom Azijom.
U taj posao se ne može ući bez zaštite države, jer državu niko nije pobedio. Tu najpre podrazumevam zaštitu i angažovanje domaćih obaveštajnih službi i policije. Građani Srbije, mada plaćaju, trenutno nemaju ni državu, ni policiju ni službe. Ne može se pričati o oduzimanju imovine od „kriminalaca sa belim okovratnicima“ (neminovno ako hoćemo da posao obavimo kako treba) bez reforme bezbednosnih službi, policije i pravosuđa. Stoga, duboka i kvalitetna reforma bezbednosnih službi, sprovedena od strane rodoljuba i profesionalaca, koji još postoje (a oni ne dolazi iz biblioteka i jalovih katedri, već iz surove prakse), preduslov je uspešnog obračuna sa toksičnim kapitalom u građevinarstvu i sređivanju haosa u upravljanju prostorom. Do tada moramo tražiti rešenja koja podrazumevaju smanjenje i kontrolu štete.
autor: Duško Kuzović
