Jesi li „gladana“, moja Srbijo?

Lepo kaže naš narod: „Što jedan lud zamrsi, sto mudrijeh ne mogu razmrsiti“ (ovde 356). Bezobrazni i nedoučeni doneli su Zakon o rodnoj ravnopravnosti i sad sto pametnih ima da potroši mesece, a možda i godine, da objasni bud…ma da to ništa ne valja i da neće moći to kako su oni zamislili.

A zamislili su da nas obavežu da moramo da koristimo „rodno osetljiv jezik”, jer je to „sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe (…), uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja” (čl. 6, st. 17).

Dakle, kad nas nateraju da govorimo „primač i primačica“ (u odbojci) ili „davalac i davačica“ (za trasfuziju krvi) to će omogućiti da se muškarci i žene u Srbiji u svemu izjednače. Ko neće – 2.000.000 kazna.

To je jedna od onih feminističkih ludorija po kojoj se, preko promena u jeziku – kroz tzv. rodnu inkluzivnost („povećanje vidljivosti”), može izvršiti popravljanje društvene stvarnosti. O ovoj magijskoj, zapravo primitivnoj predstavi o jeziku – gde šamani nešto čaraju, pa lakše ulovimo bizona – pisao sam još pre deset godina (ovde 38-46). Upozoravao sam da će, ako ozbiljno ne shvatimo rodno-feminističku agendu, i to doći u Srbiju. I došlo je.

Zakon je propisao upotrebu „rodno osetljivog jezika” u udžbenicima i nastavnom materijalu (čl. 37), kao i u medijima (čl. 44). Matica srpska, najstarija ustanova za brigu o srpskom jeziku (osn. 1826), odmah je ukazala da će rečenica iz udžbenika geografije „Starosedeoci Amerike su Indijanci i Eskimi (Inuiti)”, sada morati da glasi: „Starosedeoci/starosedelice Amerike su Indijanci/Indijanke i Eskimi/Eskimke (Inuiti/Inuićanke)”.

Zapravo, možda ni ova rečenica neće biti dovoljno inkluzivna. Jer, u populaciji Indijanaca i Eskima ona ne ističe i postojanje ostalih rodova, poput androgina, rodnofluidnih, rodnoupitnih, transmuškaraca, transžena…?

Mislite da se šalim? „Antonić preteruje“? Onda ništa ne znate o zahtevu rodnih mudraca/kinja da se poništi standardni jezik kao „tlačiteljski“. Nedavno je na sajtu NVO „Da se zna” – džender udruge čuvene po progonu Vlade Dimitrijevića i kinjenju Baneta Ristivojevića – objavljen tekst u kome se opisuje način na koji valja obezbediti jezičku vidljivost i „rodno nebinarnih” osoba (ni muško, ni žensko).

U tekstu se polazi od kretanja u engleskom jeziku, gde se zamenice za muški rod (he, him, his) ili za ženski (she, her, hers), sada dopunjuju ili supstituišu skovanim rodno neutralnim zamenicama (e, em, eir; ili: ze, hir, hirs). Za srpski jezik se, dakle, rešenje nalazi u spajanju muškog i ženskog nastavka glagolske konjugacije ili pridevske deklinacije, uz (arhaične i dijalekatske) zamenice „nj” i „njin”.

Tako, rečenica koja denotira nebinarne osobe, na rodnosenzitivnom jeziku ima da glasi: „Išaola je juče do restorana jer je biola gladana”. Ili: „Išaola je da se nađe s Vanjom na njinom poslu, pa je videola nj kako crta”.

Ako neko misli da je tu kraj džender budalesanju vara se. Već je na delu puzeći prelazak na „rodno senzitivno obrazovanje”. Pri Vladi je, naime, 2019. štampan priručnik „za uvođenje rodne perspektive u nastavu srpskog jezika za prvi ciklus obrazovanja”. Vlada je, najpre, platila da se uradi Rodna analiza udžbenika (2019) koja je pokazala da „koncept rodne ravnopravnosti ne prožima sadržaj udžbenika” (o, kakav užas!), kao i „da je patrijarhalna matrica i dalje modelujući agens razmatranja uloga i položaja žena i muškaraca” (str. 2; odmah streljati!).

I Priručnik konstatuje da su „autorke u nastavnom programu od 1. do 4. razreda osnovne škole zastupljene sa samo 13%”, te „da je reč o diskriminaciji” (str. 2), kao i da se „u lektiri za drugi ciklus obrazovanja (5-8. razred – S. A) nalazi 14 romana od kojih 9 govori o odrastanju dečaka, a nijedan ne govori o odrastanju neke devojčice” (4).

„Da bi se program smatrao rodno osetljivim”, kaže se dalje u Priručniku, „trebalo bi da u delu koji se odnosi na književnost autorke i autori budu podjednako zastupljeni, kao i junaci i junakinje u izabranim tekstovima; da ima više tekstova u kojima su devojčice glavni likovi, da ima više aktivnih, hrabrih, nezavisnih likova devojčica i nežnih, brižnih, pažljivih likova dečaka, koji ne teže da dominiraju nad drugima i sukobe rešavaju na konstruktivan način” (5; moje isticanje).

Jedna od sastavljačica Priručnika pre toga je objavila knjigu – deo doktorata „na studijskom programu Rodne studije Univerziteta u Novom Sadu” – Svilena koža i pileće srce: rodni stereotipi u romanima iz lektire za osnovnu školu, u izdanju Pokrajinskog zavoda za ravnopravnost polova. O karakteru studije najbolje govore nazivi poglavlja koja su posvećena određenim književnim delima:

Robinson Kruso – Beli gospodar;

Tom Sojer – Normativna muškost;

Hajduci – Gnev očeva;

Hajduk Stanko – Patrijarhalno-ratnički model rodnih uloga;

Pop Ćira i pop Spira – Tradicionalni naspram emancipatorskog modela ženskosti itd.

U doktorskoj disertaciji još su analizirani:

Zov divljine – Alfa mužjak;

Kroz pustinju i prašumu – Maskulini model zaštitnika;

Dečaci Pavlove ulice – Dokazivanje muškosti;

Orlovi rano lete – Idealno žensko u hajdučkoj družini;

Lovac u žitu – Osetljivi seksista:

Starac i more – Neporažena muškost;

Atlantida – Kliše muškosti…

Autorka je, inače, radila i u Ministarstvu prosvete kao savetnica za školsko razvojno planiranje, a poznata je i po tome što je, kao nastavnica književnosti, „učenicima sedmog razreda bukvalno govorila da bi ’bila presrećna da ima sina koji bi joj saopštio da je gej’, zatim da je ’Bibliju pisao muškarac kako bi vređao ženu’ i da ’deca ne treba da se rađaju kako bi nestalo čovečanstvo, jer čovek uništava prirodu‘”.

Ovo propisivanje sadržaja književnih dela i karaktera njihovih likova neodoljivo podseća na pripovetku Iljfa i Petrova Kako se stvarao Robinson (1933).

Urednik omladinskog lista naručio je od pisca da sastavi prvi sovjetski pustolovni roman. „Da bude zanimljivo, novo, puno interesantnih zbivanja – sovjetski Robinson Kruso!”, objašnjava književniku.

Tako dobija rukopis romana čiji je siže: sovjetski mladić doživljava brodolom, dospeva na pusto ostrvo, ali na kraju uspeva da savlada divlju i moćnu prirodu.

Međutim, urednik je nezadovoljan:

– „Ne oseća se duh sovjetskog kolektiva, gde je, na primer, mestkom (mesni komitet – S. A), gde je rukovodeća uloga sindikata?”.

– „Kakav mestkom, pa ostrvo je nenaseljeno?!”, čudi se pisac.

– „Ne, ne, mestkom mora da postoji!”

– „Dobro, uneću da se prilikom brodoloma spasao i predsednik mestkoma”.

– „I dva člana oslobođena dužnosti, ali i jedna aktivistkinja, sakupljačica članarine!”.

– „Ako baš mora… Udaćemo je za predsednika mestkoma ili za Robinsona”.

– „Nipošto, ne treba nam buržoaska sentimentalnost, neka ona samo skuplja članarinu i čuva je u sefu”.

– „Kakav sef na pustom ostrvu?”

– „Zajedno s Robinsonom talasi su izbacili i sef!”

– „A da talasi nisu slučajno izbacili i sto za konferencije?”, podsmehnu se pisac.

– „Naravno da jesu, i bokal za vodu, zvono i stolnjak. Ali, što je najvažnije, nedostaje – masa”.

– „Otkud masa na pustom ostrvu?”.

– „A zašto pusto? Ima sovjetskih ljudi, ali su nekako neorganizovani, sindikat loše radi, a aktivistkinja otkriva proneveru članarine”.

– „Ali, kakve to veze ima s Robinsonom?”

– „A šta će on uopšte? Izbacite ga. Izbacite i brodolom. Ostrvo neka bude poluostrvo. Ali, stolnjak može da bude u boji koju vi hoćete – mi se ne mešamo u stvaralačke slobode”.

Tako se Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i vladinim Priručnikom za rodnosenzitivno obrazovanje, a suprotno mišljenju struke i pod pretnjom kažnjavanja, uvodi obavezni „rodnosenzitivni jezik“, dok se struci velikodušno prepušta da smisli odgovarajuće ženske nazive za sva zanimanja, izmisli romane u kojima se dečaci igraju lutkama, a devojčice mačevima, da sastavi čitanke s jednakim brojem junakinja i junaka, te iskuje gramatičke oblike za svih sto rodova – a boju stolnjaka nećemo da vam odredimo, mi se u struku ne mešamo.

I pre donošenja ovog čudovišnog zakona Odbor za standardizaciju srpskog jezika dva puta odlučno je odbacivao nametanje rodnosenzitivnog jezika (ovde i ovde). Odbor, da podsetim, čine 14 najviših naučnih ustanova u oblasti srpskog jezika: SANU, CANU, ANURS, Matica srpska, Institut za srpski jezik, SKZ i osam filoloških fakulteta (Beograd, Novi Sad, Nikšić, Priština, Niš, Srpsko Sarajevo, Banja Luka i Kragujevac). Ali, bilo je to isto kao zidu govoriti.

Kad je pak donet zakon, Odbor je objavio dva oštra protesta, ukazujući da su njegove odredbe „u suprotnosti sa celom istorijom norme srpskoga književnog jezika, a samim tim i sa njegovim sistemskim i strukturnim pravilima“. Posebno je ukazao da „i sama EU u svojim deklaracijama izbegava termin `rodna ravnopravnost`, ili su pak njene najuglednije članice, poput Francuske, izričito protiv `rodno senzitivnog jezika`“.

Onda su Odbor za srpski i Matica upriličili naučnu konferenciju, kako bi i šira struka rekla koju. Bio sam tamo, i satima slušao filologe kako, žene i muškarci podjednako (kad se već razbrajamo), objašnjavaju zbog čega je sve zakon „katastrofalan“ za srpski jezik (snimak: 1. deo, 2. deo, 3. deo). Napisano je i četrdesetak referata, iz kojih je ono najvažnije sažeto na 19 strana Zaključaka i prosleđeno javnosti. Za mesec dana izlazi i knjiga saopštenja…

I, hoće li to makar dotaći našu kompradorsku klasu? Ha-ha! Pa da imaju makar neko poštovanje za znanje ne bi uzeli Jelenu Lalatović da im sastavi Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika. Koga mrzi da gleda snimak s konferencije gde se jezikoslovci prosto izruguju dilentatizmu Priručnika, neka pogleda Zaključke, str. 5-7. Ali, kako da budete dobri u jeziku ako morate da jurite Ćirjakovića zbog mizoginije, ili Grbića što piše „rodno nesenzitivne“ romane…

A da neće slučajno Goca Čomić sada da kaže – „Uh, malo ga preterasmo, vidi šta kažu Matica i osam filoloških fakulteta, možda da malo popustimo…“. Ili će da kaže – „Ma ko su oni, mračnjaci, toksični maskulinisti, patrijarhalni opresivci, valjda Jeca Lalatović to bolje zna…“

Na šta se sve troše pare i kako nas sve ne zaluđuju. Gledam onu devojku za kasom u samoposluzi, ne sme ni stolicu da ima kako slučajno ne bi sela, rinta po ceo dan kao konj, ali joj se uredno odbija od plate za porez i budžet…

A za šta i za koga? Da bi Čomićka napravila zakon po kom će kasirka, za izbore, postati glasačica, dok će, zahvaljujući Lalatovićki, u domu zdravlja od sad da piše: „Rotrebno je da zakažete pregled kod svog izabranog/e lekara/ke tako što ćete ga/je pozvati na broj telefona 123-456“ (ovde 74).

O, kako će to da unapredi život mojoj kasirki, kako će samo od toga da joj bude bolje…

Jesi li gladana, moja Srbijo?

autor teksta:Slobodan Antonić

izvor:http://iskra.co