Obesmišljavanje briselskog dijaloga

Ne računajući vazalnu EU, potencijal pritiska na zemlje koje nisu priznale Kosovo je danas manji nego juče. To treba imati na umu, a priču o sankcijama Rusiji zauvek zatvoriti

Saglasan sam sa tim da je važno da pokažemo konstruktivnost i otvorenost za razgovor, ali Briselski dijalog je odavno izgubio svaki smisao. Čak i tehnička pitanja nisu samo tehnička, jer su, od kada ovaj proces vodi Miroslav Lajčak, izgubila onaj važni element – statusnu neutralnost, koja mora da bude apsolutni preduslov za svako od predloženih rešenja.

Zamka u koju smo upali potpisivanjem Briselskog sporazuma je da smo mi, u skladu sa preuzetim obavezama, njihovim sprovođenjem zapravo radili protiv svojih interesa dok druga strana već 10 godina ne radi ništa i, uz blagonaklon odnos briselskih pregovarača i garantora sporazuma, samo kupuje vreme. Iako naša konstruktivnost ima svoje argumente, doveli smo se u situaciju iz one priče o žabi koja je stavljena u hladnu vodu koja se polako zagreva, pa i ne shvata da se kuva. Došao je trenutak da iz tog lonca iskočimo.

Godinama govorim o tome da je proces potpuno obesmišljen činjenicom da se ono što je potpisano – a pre svega ZSO – ne sprovodi i da je teško poverovati da zemlje, od čije finansijske i političke podrške zavisi opstanak ove kvazi državne strukture na okupiranom delu naše teritorije – što, složićete se, može da bude snažan „argument“ za ubeđivanje privremene lokalne samouprave na KiM – ne žele da ovaj instrument upotrebe da obezbede da se njihovi puleni odgovorno i civilizovano ponašaju. To ukazuje samo na jedno – da zapadni mentori Prištine podržavaju ovakvo ponašanje.

Sporazum (ne) obavezuje

Važno je reći da se ne radi samo o blagonaklonom odnosu prema prištinskim političarima, već o sistematskom dvoličnom pristupu jednog broja zapadnih administracija, pre svega SAD i VB, ali i Nemačkoj, pa i Francuskoj, koji aktivno dezavuišu i krše sve potpisane međunarodno obavezujuće dokumente, kako bi, na kraju priče, na silu isterale svoje sopstvene ciljeve koji su u potpunoj suprotnosti sa onim što je dogovoreno, potpisano i verifikovano čak i u – još uvek – najvišem i jedinom međunarodnom telu čije su odluke obavezujuće, SBUN. Tu su i Rezolucija SBUN 1244 i Dejtonski sporazum, ali i ostali sporazumi, kao što je, na primer Sporazum iz Osla, koji Izrael flagrantno i nekažnjeno krši poslednjih dvadeset godina, uz bezrezervnu podršku Vašingtona i nezabeleženu brutalnu prekomernu upotrebu sile protiv palestinskih civila.

Svaki potpisani sporazum, a naročito međunarodni, je obavezujući, pre svega za potpisnice. Međutim, pored sporazuma verifikovanih u SBUN, Briselski sporazum nije jedini koji se ne sprovodi uz indirektnu podršku Vašingtona i ostalih zapadnih administracija. Dezavuisanjem i kršenjem sporazuma Minsk I i Minsk II, iz iste kuhinje i istom metodologijom, svet je doveden na ivicu nuklearnog rata i kraja ljudske civilizacije. Da su ovi sporazumi sprovedeni onako kako je dogovoreno, sadašnjeg rata u Ukrajini ne bi bilo. Tako da glavne krivce ne treba tražiti na istoku, već mnogo zapadnije.

Poslednjih dana se često u negativnom kontekstu govori o paraleli koju je ruska administracija povukla između pristupa kolektivnog zapada prema tzv. Kosovu sa jedne, i LNR i DNR sa drue strane. Uz časne izuzetke, mnogi su skočili sa površnim ocenama da je „Putin zabio nož u leđa Srbiji“, a zagovornici uvođenja sankcija su oduševljeno prihvatili tu tezu za promociju ovog stava. Moje viđenje je drugačije. Posle ovolike histerije, jasno je da Zapad nikad neće priznati ni DNR ni LNR, a ni referendum na Krimu. Izjava G7 sa kraja prošle nedelje je to i potvrdila. To nama daje snažan argument u komunikaciji sa članicama G7 upravo u vezi sa podrškom koju daju svom neuspešnom kvazi-državnom projektu na našoj teritoriji, jer, sve dok takva njihova podrška traje, njihova argumentacija protiv ruskog odnosa prema DNR i LNR pada u vodu. Apsolutno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta država članica UN mora da se primenjuje na sve, a ne kako se kome svidi. I tu se svaki razgovor na ovu temu završava.

Nemačko-britanska uloga

Nijedna imperija u istoriji nije mirno propala, već je pokušavala da po svaku cenu zadrži svoju premoć. U momentima sužene svesti, čak i racionalno nezamisliva cena je prihvatljiva da bi se dominacija produžila. U ovim poslednjim trenucima hegemonije SAD i siledžijskog ponašanja koje je dovelo svet na ivicu katastrofe, ne čude pokušaji da se stvari dodatno ubrzaju i neki propali projekti na silu završe preko noći. U tom kontekstu treba posmatrati i molbu Prištine za prijem u Savet Evrope. Čak i da ne krenemo od pravnih kontroverzi – da se radi o nepriznatoj teritoriji, koja nije i koja nikada neće postati članica UN, već samo od stanja ljudskih prava na teritoriji kojom privremeno upravljaju okupacioni organi lokalne samouprave, skandalozno je i sramno da uopšte ima članica SE koje su spremne da ovakvu kandidaturu podrže. Upravo zbog šovinizma i otvorene podrške kršenju ljudskih prava Srba na KiM, ni Kurti ni Osmani, i pored sveg upinjanja i molbi, ne mogu, na primer, da se sastanu ni sa jednim značajnijim predstavnikom administracije čak i njima naklonjenog Džozefa Bajdena. Ali zato podršku imaju, na primer, od Velike Britanije i Nemačke, koje istorijski imaju najmaligniji uticaj na Balkanu, a Velika Britanija i globalno.

Nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, ministar spoljnih poslova je rekao da su naše obaveštajne službe izvestile učesnike da dve velike zemlje pružaju logističku i svaku drugu podršku zahtevu Prištine za članstvo u SE. Krajnje je vreme da otvorimo karte i jasno kažemo koje su to zemlje, iako je jasno da se radi upravo o onim koje sam već pomenuo.

Na sednici se govorilo i o već povučenim priznanjima i o tome da imena zemalja koje su povukle priznanja neće biti objavljena do trenutka kada se proceni da je to potrebno. Sama procedura prijema u članstvo SE može da traje i par godina, ali će nadležno telo SE najkasnije u junu doneti odluku da li će ovu kandidaturu uopšte uzeti u razmatranje. Iako smatram da ne treba čekati dugo sa informacijama o povučenim priznanjima, odnosno da ih treba objaviti pre donošenja ove odluke, kontra-argument je da bismo time učinili da zemlje koje su povukle priznanja budu izložene nepotrebnim pritiscima.

Pritisci, pretnje, ucene…

Iako je ovo izuzetno osetljiv trenutak, kada je jedan poredak već srušen a drugi se tek uspostavlja, kada sva dosadašnja pravila ne važe i kada u globalnom Divljem Zapadu siledžijski pristup, koji su i do sada primenjivale SAD i njihovi sateliti, postaje jedini način ponašanja, realno, njihov globalni uticaj danas je manji nego što je bio pre nekoliko meseci. Da EU ne uzimamo u obzir, jer je upravo ona, kako se ispostavilo od kraja februara, najveća američka kolonija u kojoj je lokalni gubernator Velika Britanija. Međutim, ostali dojučerašnji saveznici SAD su počeli da se distanciraju i više ne odgovaraju na Bajdenove telefonske pozive. Tako da je i potencijal pritisaka na zemlje koje žele da ukinu priznanje tzv. Kosova manji danas nego što je bio pre nekoliko godina, ili čak i prošle godine. I to je ono što treba imati u vidu, i to je još jedan od razloga za pokušaje da se stvari ubrzaju i na KiM, i u BiH. Istovremeno, treba biti svestan i opasnosti od pokušaja instrumentalizacije pojedinih tela UN, poput GS i Saveta za ljudska prava, kojima Sjedinjene Države i njihovi zapadni saveznice manipulišu zarad svojih interesa. Iako svesne da ova tela nemaju nikakvu izvršnu moć, time se urušava ugled UN u celini.

U ovako mutnoj vodi, mnoge stvari su drugačije od onoga kako pokušavaju da nam ih predstave. Pritisci, pretnje, ucene… Ako su tako sigurni u svoj pristup i u ubojitost svojih sankcija, šta im znači podrška male Srbije, koju su, ne tako davno, pokušavali da uguše sankcijama, brutalno bombardovali i okupirali deo njene teritorije? Ako je naša podrška tako važna, trebalo je bolje da razmisle devedesetih godina kada su se nad nama iživljavali. Ovo što se sada dešava je jedan od završnih činova onog što su upravo oni započeli pre trideset godina. Ali da krenemo od onog čime nam se preti i čime nas ucenjuju.

Glavni rizici

Izost.anak evropskih investicija

Tačno je da su EU i pojedine članice najveći investitori u Srbiji. Pre svega iz sopstvenih interesa. Evropske kompanije koje investiraju u Srbiji iznesu iz Srbije na ime profita godišnje višestruko veći iznos od onog koji su investirale. A njihove vlade sada prete, u pravom neokolonijalnom maniru, da će, ukoliko ne sledimo njihove interese nauštrb sopstvenih, povući ove investicije. Govori se o milijardama. Ali niko ne govori o milijardama štete koje su iste ove zemlje napravile našem narodu i našoj zemlji nezakonitom agresijom 1999. godine. Možda bismo mogli i jedno i drugo da stavimo na papir, pa da vidimo gde smo. I koliku odštetu bi trebalo da plate.

Usporavanje evropskih integracija.

Evropske intergracije realno više ne postoje, i pored floskula koje se povremeno olako koriste kako bi se kandidatima zamazale oči. Zemlje Zapadnog Balkana su jedine na kojima se primenjuje birokratski pristup procesu integracija. Sve ostale zemlje su primljene pre nego što su bile i blizu ispunjenju uslova koji se nama danas postavljaju – jer je to bio geostrateški interes EU. Iz ovog sledi da prijem Srbije i ostalih zemalja u regionu nije geostrateški interes EU. Da postoji iskrena želja da Srbija postane članica, nikada nam ne bi bio postavljen uslov legalizacije nezakonito okupiranog dela naše teritorije.

Sa druge strane, mi tvrdimo da je članstvo u EU naš strateški interes, ali i da mi nikada nećemo pristati na uslov iz Poglavlja 35, koje je posebno napravljeno samo za nas i ni za jednu drugu zemlju u Evropi. Svi su svesni koliko je sve ovo prazna priča. A mi sada treba da svoje interese pogazimo zbog njihovih. I onda francuski predsednik izađe sa lukavim predlogom o Evropskoj političkoj zajednici koja naivne zemlje, koje bi da uđu u EU, treba da natera da interese članica EU stave ispred svojih sopstvenih, a bez ikakve konkretne perspektive ulaska u EU u narednih 20 ili 30 godina?! Time bi realno bio zabijen poslednji ekser u kovčeg perspektive proširenja EU, u čijem je pravljenju, uzgred budi rečeno, on bio glavni drvodelja.

Mnogo možemo da naučimo od Turske, koja je decenijama u čekaonici EU. Kao i u slučaju Zapadnog Balkana i Srbije, svi su svesni da ona nikada neće ući u EU, ali svi igraju svoje uloge. I Turska decenijama tvrdi da je njen strateški interes ulazak u EU, ali, sve ovo vreme, sve što radi, radi sa strateškom vizijom kojom se štite i unapređuju isključivo njeni nacionalni interesi, koji su neretko i direktno suprotstavljeni interesima EU.

Zabrana prisustva sednicama koje se tiču evropske bezbednosti.

Čak i ne znam šta ovo konkretno znači.

Rezultati poslednjeg ispitivanja javnog mnjenja pokazali su šta naši građani misle o evropskim integracijama. Očigledan je, kako se to u birokratskim krugovima kaže, zamor s tim u vezi, što zbog dužine procesa, što zbog neprincipijelnog uslovljavanja i Brisela i pojedinih uticajnih članica EU.

Drugim rečima, siti smo i prazne priče i pritisaka. A priču o sankcijama Rusiji ili bilo kojoj drugoj zemlji treba konačno i jednom zauvek staviti ad acta. I gledati isključivo sopstvene interese. Bez obzira na pritiske i izlizanu priču o evropskoj budućnosti.

autor:Nebojša Čović

Naslovna fotografija: Twitter/@MiroslavLajcak

https://standard.rs/