Proglas ili Renesansa politikantskog besmisla

Da li ima smisla da se pojedinci i pokreti koji duboko veruju u vrednosni sistem koji potiče sa zapadnog geopolitičkog pola sveta bore protiv društvenih devijacija koje su direktan proizvod gorepomenutih faktora

Odlazeća godina, koja nas na svom kraju vodi izborima, dovela je između ostalog i do jačanja opozicionih snaga koje zovemo prozapadnim, a koje same sebe definišu kao proevropske, što je u geopolitičkom smislu sinonim. Opcija koja se već godinama, budući od vladajuće garniture poražena lukavošću – kako se predstaviti suverenističkom snagom, a ispunjavati sve agende političkog Zapada, temelji samo na estetskom suprotstavljanju u istom političkom ključu, i u težnjama preuzimanja vlasti oslanja isključivo na volju zapadnih centara moći, pronašla je ključ za simpatiju prosečnog glasača.

Taj ključ bila je eksploatacija majske tragedije koja je potresla Srbiju, kada je jedno očigledno psihički obolelo dete izvršilo masakr nad svojim vršnjacima u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar. Da događaj nije bio toliko potresan do mere otvorene manifestacije zla, verovatno ne bi bio dovoljan da tako lako okrene srca traumatizovanih ljudi ovoj političkoj opciji koja se u datom momentu stavila na njihovo čelo; i koja je tu traumu nastavila da koristi kroz proteste mesecima kasnije, imenujući ih borbom protiv nasilja, i inaugurišući sebe u simbol te borbe. Danas, objedinjeni i nastupaju na izborima pod tim imenom – Srbija protiv nasilja.

Intelektualna potpora ove političke grupacije, koja ne uzima formalno učešće u političkoj areni već to čini u ravni promovisanja njihovih (opštih i podrazumevanih) vrednosti, formirana je iz istog ideološkog miljea, ali uglavnom pripada kulturnom establišmentu. Kako se u njihovom slučaju radi o članovima stvarne ili samoproklamovane intelektualne elite, koja pritom ne participira u bori za vlast, a barata narativom već pomenutih neupitnih vrednosti, njihovo delovanje ima pogubnije posledice i, jašući na osećaju traume s jedne strane i opravdanog gneva prema vladajućoj klasi sa druge, postiže rezultate.

Ovim tekstom pokušaću da dokažem da je njihova priča, ma kako lepo i podrazumevajuće zvučala, suštinski prazna, štaviše kontradiktorna, budući da su vrednosti kojima se u krajnjoj instanci stremi, jedan od osnovnih temelja problema sa kojima živimo.

U čemu je problem sa Pro-glasom
Čitanje između redova i đavo koji se krije u detaljima osnovni su kriterijumi za artikulisano sagledavanje ovog pokreta i njihovog manifesta koji ima aktivnu ulogu u predizbornom ciklusu.

Najpre, tu je već poslovično uprošćavanje slike društvenih i političkih odnosa koje prozapadna ideološka grupacija dugo i tendenciozno baštini. Sve zlo koncentrisano je isključivo u domenu vladajuće klike koja ga, svojim predstavnicima, politikom i ideologijom, neprestano generiše. Nesumnjivo je da slika današnje vlasti, sa sve njenom „ikonom“ u vidu aktuelnog predsednika, u mnogome opravdava tu predstavu, kao uostalom i činjenica da je za sve dobro i loše u društvu najodgovorniji onaj ko ima najviše moći. Ali tu dolazimo do problema ove hermetične slike koju prozapadna opozicija neprestano eksploatiše. Ko na kraju krajeva ima najviše moći i ko je taj koji ne samo da dozvoljava, već i otvoreno sprovodi nasilje?

U globalističkoj civilizaciji, posebno na onim tačkama koje pre podležu njenim stihijama nego što ih formiraju (male zemlje poput naše), u određenim geopolitičkim okolnostima, postoji mnogo više faktora koji utiču na stvarnost u kojoj živimo. U našem slučaju pomenimo najmanje tri: 1. Globalni sistem vrednosti (zapadni) 2. Inostrani centri moći (uglavnom zapadni) i 3. Politika vlasti (u mnogome u saglasju sa prethodna dva faktora).

Da li ima smisla da se pojedinci i pokreti koji duboko veruju u vrednosni sistem koji potiče sa zapadnog geopolitičkog pola sveta, i koji se suštinski zalažu za pripadnost toj civilizaciji po svaku cenu, često i nasuprot vitalnih interesa sopstvenog naroda, bore protiv društvenih devijacija koje su direktan proizvod gorepomenutih faktora? Ili, da li Proglas, ističući strah od izolacije i izbacivanje iz određenog civilizacijskog kruga – kojim se jasno aludira na pretnje našoj zemlji od političkog Zapada zato što se koliko-toliko drži Ustava i međunarodnog prava, sopstvenog nacionalnog interesa i pravde, i time podrazumeva opravdanim nasilje koje ta geopolitička strana sveta čini nama – zaista možete biti protiv nasilja u sopstvenom društvu?

Možda bi dotični proglas bio sasvim legitiman, bez obzira na lične stavove njegovih potpisnika, gledajući istinsku bahatost aktuelne vlasti na svim poljima – od uništavanja institucija do uličarskog uspostavljanje prava jačeg, da su njegovi sastavljači pomenuli ona prva dva faktora kao neizbežne činioca našeg, ali i globalnog (zapadnog), društva. Te da su kao jedne od krivaca za stanje u kojem nam se nalazi zemlja i društvo označili one sa najviše moći, pa samim tim i odgovornosti: da su pomenuti strani ambasadori (jedan posebno), ucene i pritisci ili otvoreno tolerisanje nedostatka institucija i demokratije, prava i pravde, čak pohvale i tapšanja za domaće političare koji krše zakon, ali svesrdno ispunjavaju zahteve tih centara moći; da je pomenuta, u dekadenciju sveopšteg egoizma, individualizma, trke za novcem i bespoštednog satiranja svakog prava, ogrezla upravo zapadna civilizacija; da su po korupciji i rasturenim ekonomijama navedene zemlje iz okruženja koje su se bespoštedno dale na milost i nemilost političkom Zapadu, poput Crne Gore, Makedonije, Bugarske… da je naznačeno to kako se danas zapadna civilizacija rasistički obračunava sa zemljama koje su se oduprle ideji da ona jedina ima pravo da vlada svetom; kako decenijama raspaljuje ratove širom sveta (a jedan kod nas i svi ga se sećamo); kako joj u ostvarivanju tih ciljeva nimalo ne smeta da vaskrsava pokojne ideologije poput nacizma i označava ih najplemenitijim imenima kroz besomučni spin otvorenih medijskih marifetluka (makar onda kad se sete nedostatka medijskih sloboda kod nas); da je u tom proglasu rečeno da ćemo se za bolje društvo izboriti samo tako što ćemo na prvom mestu našu zemlju učiniti suverenijom od destruktivnih uticaja civilizacije koja prva generiše uslove za nasilje; da je u toj civilizaciji najviše božanstvo novac – ono zbog čega se sve čini, a da su vrednosti poput prava (čak i manjina kada se njima ne manipuliše) samo nominalne i služe kao smokvin list; da se ideologija liberalizma, koja je s početka služila oslobođenju, pretvorila u svoju suprotnost, jedino sposobnu da oslobodi čoveka od njegove suštine, prethodno razbivši svaki tabu; da je obećavajući pojedincu da će postati mali bog (sam si sebi zakon, tebi ne treba niko, ti si najvažniji, ne smeš ništa da trpiš…), od njega napravila zver što juri za najprizemnijim porivima; da iz te civilizacije dolaze rijalitiji, perverzije, ogromna stopa kriminala, masovna ubistva, prava na ispoljavanje svake budalaštine kao zamene za stvarnu slobodu, i otuđenost koja je prerasla u epidemiju neslućenih razmera.

Pa, verovatno će mi biti zamereno da bi se takav proglas bavio više filozofijom i apstrakcijama nego konkretnim temama i da je njegova uloga da se ukaže na „unutrašnje“ probleme. Ali… govoriti o nasilju i to pretvarati u politički program, a ne baviti se suštinskim korenima tog nasilja na kome nažalost počiva civilizacija u kojoj živimo (i koje nekima u našem dvorištu nije dovoljno) samo je bestidna zloupotreba opštih mesta i par excellence populizam najgore vrste. Uz to, odvajati unutrašnje od spoljašnjeg u savremenoj politici ili je pokazatelj ordinarne gluposti ili svesne namere za prevarom. Jer… ko god ima savesti zna da se vlast nalazi tamo gde počiva najveća moć. A u državi čiji predsednik zabrani održavanje Parade ponosa, a ona se ipak dogodi pošto Kristofer Hil kaže da će tako biti, nema sumnje na kojoj adresi stanuje moć.

Da je makar samo pomenuo ponešto od gore rečenog, proglas koji za cilj ima da animira potencijalne apstinente da se u politički život uključe na temelju borbe protiv nasilja, bio bi verodostojan. Ali nije, prosto zato što su njegovi tvorci i potpisnici skoro svi odreda vernici te civilizacije i u njoj, iz nesvesti, gluposti ili zlobe, vide jedini spas. Jer za njih je granica između dobra i zla u najboljem slučaju samo estetska. Rijaliti program Veliki brat koji je za njihovog političkog vakta postao deo naše medijske scene je u redu, ali je Zadruga otrov. Za njihovog glasnogovornika, nesumnjivo odličnog glumca, Srbija je zverinjak samo zato što ju je takvom učinila vlast, ali ne pada mu na pamet da nivo eksplicitnosti u onome što sam proizvodi, i što je direktno preneo iz zapadnog obrasca, percipira kao glorifikaciju nasilja i sistema vrednosti koji od čitavog sveta danas stvara zverinjak. Nije mu problematično da priča o nasilju, čak i pošto ga, poput svih pobeđenih najnižim strastima, sprovede i sam na javnom mestu. Drugom visokom intelektualcu, koji je vodio jednu od najbitnijih srpskih institucija, ne smeta da potpiše ovakav proglas i da gostuje svuda, tvrdeći koliko nam je društvo nasilno, a da se prethodno zalagao da se sa nasiljem nad našom zemljom, kršenjem međunarodnog prava i otimanjem dela teritorije – potiranjem kulturnog, nacionalnog i verskog identiteta, treba pomiriti i da će nam tako biti bolje. Jednom sudiji-piscu nasilje i propast vrednosnog sistema srpskog društva jako smetaju, dok u isto vreme promoviše neverovatnu ideju – po njemu je sasvim normalno da ono što odvaja dostojne pristojnog života (da živimo kao sav normalan svet, pa nekad ode i na more) od osuđenih na noge u lavoru, jeste profit i smeje se zabludi da pripadnici radničke klase o tako čemu mogu i da misle. I toj nadobudnoj veličini nije jasno da uzdizanje profita na nivo vrhunskog arbitra, a odbacivanje ideje socijalne pravde, automatski eliminiše empatiju i podupire nasilje kao jedini siguran put za sticanje boga-novca.

Svima njima je, kao što to u genijalnom Lokomotiva podkastu Tiosav i društvo precizno primećuju, u mesecima protesta, kojima su parazitirali na jednoj tragediji, osnovni cilj bio zabrana, ukidanje i cenzura. Sasvim suprotno onome u šta inicijalno veruju i što je suština ideologije liberalnog zapada, a što bi stvar činilo smešnom, da se sa nivoom poverenja koje dobijaju ne pretvara u tragediju. Upravo ono o čemu sve vreme pišem – gubitak nekadašnjeg vrednosnog sistema, pristojnosti, umerenosti i vrline, u priličnoj meri, rezultat je razularenog liberalizma koji je porodio većinu manifestacija nasilnog društva od kojih se grozimo (čak i kad smo njihovi pasionirani konzumenti). Pink je direktan proizvod zapada, a ne neka prostačka umotvorina naprednjačkog režima. Jer Pink je bio pre, a biće i posle. Ili nekoga od tih boraca protiv nasilja možda čudi kad se, već pomenuti, Kristofer Hil narodu Srbije obrati reklamnim spotom u kome je jedan od glavnih protagonista i podržavaoca zapadne agende upravo opskurni vlasnik te televizije.

Na kraju, a to bi ovi ljudi trebalo da znaju, i ono protiv čega su – ovakva vlast – proizvod je političkog Zapada. Ne samo u smislu njenog aminovanja, već u mnogo dubljem, u čemu estetika ne igra posebnu ulogu sem za glupake. O tome je na svoj način više puta pisao Zoran Ćirjaković. Da parafraziram: Ono što od nas Zapad traži (a to je predaja dela teritorije koja je za nas daleko više od toga) ne može da se sprovede u društvu koje se temelji na demokratiji i svim onim, makar narečenim, vrednostima kao što su pravo i pravda. Ne može otimačina, hajdučija i nasilje koje se vrši na međunarodnom planu da se obavlja bez da se to nasilje prelije i na svaki deo sistema u kome se sprovodi. Ne može. Zato, između svih ostalih abominacija koje služe istoj svrsi (za Srbiju su jednako pogubni i Jovana Jeremić i Zoran Kesić), postoji Pink. I nikakav Proglas to neće moći da promeni.

P. S. Određenu paradigmu napisanog donekle predstavlja i izvesni slučaj opozicionog političara sa eksplicitnim video snimkom koji je prethodnih dana bio aktuelan. Bizaran najviše po tome što deluje inverzno – ne kompromituje poznatu ličnost, već u žižu stavlja apsolutnog anonimusa, zanimljiv je i zato što potvrđuje da je stil života, koji je u potpunom opozitu sa nominalnim vrednostima, jednaka zanimacija svih strana privilegovane političke klase (nažalost i širih masa), a što osnovna odbrana tog dela leži na dogmi liberalne religije – neotuđivom pravu na slobodu privatnog života. Ma kakav pakao ta sloboda podrazumevala.

autor:Nebojša Petković (Izvor: Lična arhiva)