Pismo sa Kosova ili o uzurpaciji srpske imovine

Dvojica Albanaca su povratniku Đorđiji Đoroviću iz sela Drenovčić kod Kline pretili sekirom i rekli da će ubiti njega i psa ako ga vide da obrađuje svoje imanje. Rekli su mu: „Odseći ćemo ti glavu kao jagnjetu“. U selu Drenovac u istoj opštini, Albanci su fizički napali Miodraga Stašića i tom prilikom ga povredili. Kuće Srba povratnika u opštini Istok su proteklih dana više puta kamenovane i pljačkane.

Srbi iz okoline Kline pričaju da im Albanci stalno prete, da im je bezbednost nikakva i da zbog toga ne mogu slobodno da obrađuju zemlju od koje žive. Stašić je tri hektara zemlje ustupio komšijama Albancima da je koriste bez rente, da bi njegova porodica mogla da obrađuje preostalih sedam. Posle najnovijeg napada jasno je da ne može više ni tako, i da su pogazili postignuti dogovor.

Imanja Srba iz okoline Istoka i Kline – i iz mnogih drugih mesta u Metohiji – su velika. Mnoge porodice imaju 10, 15 i više hektara obradive zemlje, i isto toliko pod šumom. Od tih imanja su do 1999. godine njihovi vlasnici više nego solidno živeli baveći se stočarstvom i poljoprivredom. Sada kao povratnici iz pepela grade život na svojoj dedovini, i njihovim komšijama Albancima to smeta. Posle svih napada, ti hrabri Srbi ponavljaju: „Nije lako živeti u stalnom strahu i neizvesnosti, ali neće nas uplašiti. Neće nas pokolebati u nameri da ostanemo na svojoj zemlji“.

VELIKA POBEDA JEFKE LjAKIĆ
U Prizrenu su posle 21 godine pravo na svoju kuću vratili Slavkovići. Bezmalo pet godina njihova ćerka – jer su se roditelji u međuvremenu upokojili –  čekala je da sud u Prizrenu zakaže ročiste sa uzurpatorom, bivšim pripadnikom OVK, i da joj vrati kuću. Pre uzimanja ključeva i potpisivanja zapisnika obišla je kuću sa advokatom. Zatekla je potpuno praznu, iako su Albanci ušli u kompletno nameštenu kuću. Jedino što su mogli da urade jeste da advokat unese činjenično stanje u zapisnik, a njoj ostaje mogućnost da ga tereti za krađu u novom postupku. Svesna je da je većina stvari vremenom dotrajala i, da ne bi koristila nešto čime su se oni služili, odustaće od tužbe, ali žali za knjigama, slikama, Vilerovim goblenima njene majke, različitim drugim sitnicama – to su joj uspomene.

Samo ona zna kako se osećala kada je kročila u svoju kuću prvi put nakon 13. juna 1999. godine, ali mirno je slušala laži o čuvanju kuće i bila pribrana da odgovori starijoj Albanki, majci uzurpatora, kada se ponudila da im skuva kafu: „Ne. U svojoj kući kafu mogu samo ja da kuvam“.

U Prizrenu je i starica Jefka Ljakić isterala pravdu, odnosno komšija Albanac je morao da poruši zidove kojima je gospođa Jefku u njenoj kući zazidao. (Na Novom Standardu je pre dve godine objavljen tekst o Jefkinim mukama da skrene pažnju na svoj problem.) Albanac je nudio da kupi njenu kuću – odbila je. Nudio joj je da mu dozvoli da još jedan deo njegove kuće bude na njenom placu – jer jedan već jeste – i da će on odmah da poruši zid, ali je ona i to odbila. Čvrsto se držala toga da je ona vlasnik kuće i nije imao kud – morao je da sruši sve što je bespravno sazidao. Problema će i dalje biti, ali u tom njenom ratu sa opštinskim funkcionerom gospođa Jefka je odnela veliku pobedu.

Srbin iz Vragolije kod Kosova Polja vlasnik je dva hektara zemlje koju je uzurpirao Azem Sulja, ujak Hašima Tačija, odnosno on je pre nekoliko godina hapšen kao vođa grupe uzurpatora srpskih imanja, a vlasnik zemlje je jedna od njihovih žrtava. Na maratonskom suđenju – gde je on iznova dokazivao svoje vlasništvo  – odgovarao je, između ostalih nebuloznih pitanja, i na pitanje sudije da li on tu zemlju prodaje? Odgovorio je potvrdno. Kada je sudija rekao da Albanac koji je koristi hoće da je kupi, on je odgovorio: „Njemu neću da prodam. To je moje i nema para zbog kojih ću je njemu prodati“.

To traje godinama. Uvek isto pitanje, i uvek isti odgovor. Kad bi pristao da imanje proda uzurpatoru, istog trenutka bi mu zemlja bila vraćena i sve bi bilo gotovo. On ne pristaje. Zato sudija uvek nađe način da sve odloži i razvlači unedogled. Odavno mu više ne veruju da on to zaista prodaje. Srpkinja iz Glogovca u Drenici na svom stanu stalno menja ulazna vrata koja joj Albanac, bivši pripadnik takozvane OVK, uporno razbija jer želi da kupi njen stan. Jednom prilikom mu je rekla: „Možeš da me ubiješ, stan neću da prodam“.

TAPIJA NAD ZEMLjOM
Obično u svojim tekstovima pišem o mukama Srba kroz koje prolaze, posebno južno od Ibra. O tome kako smo ostavljeni na milost i nemilost institucijama u Prištini koje koriste svaku priliku da nam maksimalno otežaju sve što mogu. O borbi ljudi da vrate svoje, i da posle ostvarivanja prava tu istu imovinu odbrane i sačuvaju. O nemaštini povratnika koji golim rukama krče imanja i na njima pokušavaju da ponovo grade život. O tome kako države Srbije u ovoj njihovoj patnji nema, i kako su ih upravo njene odluke gurnule u ruke separatistima. Ali ovog puta, kroz primere koje sam nabrojala, želim da kažem nešto drugo.

Svima je zajednička jedna stvar, a to je tapija nad zemljom, imovinom. Samo Gospod zna kroz šta Srbi prolaze kada pred sudom takozvane države Kosovo moraju da ostvaruju svoja prava. Gorčina koju u sebi zbog toga nose nikada neće proći. Godinama, neki već decenijama, čekaju pravdu trpeći različita poniženja, ali taj i takav sud na kraju presudi u njihovu korist. Možda je to nekome Pirova pobeda, ali njima, meni, nije. Znaju šta brane. To pravo da brane svoje niko im ne može uzeti – niko. Oduzeće ga sami sebi ako potpišu da prodaju dedovinu.

Ima među Srbima na Kosovu i Metohiji i drugačijih priča, suprotnih od pomenutih, koje ne služe za ponos, ali neka nam ovog puta primeri koje smo opisali i njima slični – a takvih je mnogo – posluže da priče ovih vanrednih ljudi prebacimo na državu Srbiju i njenu politiku oko Kosova i Metohije. Samo zamenimo mesta. Oni od jednog pedlja svoje imovine nisu odustali. Jedni su čekali i dočekali da vrate svoje, drugi se za to bore. Ako su ovi ljudi mogli da sa svojim tapijama izađu na kraj, da i dalje odolevaju predatorima u okupaciji, može i država Srbija koja, za razliku od svih nas južno od Ibra – uz tapije Srba i manastira koje su indirektno njene – ima na koga i na šta da se osloni.

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard