Pismo sa Kosova ili suza naša nema roditelja

Verujemo da novi nemačko-francuski predlog ne donosi ništa dobro ne samo nama koji živimo ovde, već Srbiji uopšte, ali, ko nas pita. Mi smo samo Srbi sa Kosova i Metohije

Priča oko Kosova i Metohije, odnosno projekta “Kosovo“, podiže se na završni nivo. Sa sednice Skupštine Srbije gde se raspravljalo baš o tom novom nivou, predsednik nam je poručio, nama sa KiM, da je Srbija naša domovina. Između ove dve rečenice je naša sudbina, sve ono što smo doživeli, preživeli, čemu sada svedočimo, baš sve.

Podizanje cele igre vezane za pomenuti projekat na novi, viši nivo, bilo je pitanje vremena. Mi smo to očekivali, jer direktno svedočimo ono što se na terenu dešava. Srbi na KiM poslednjih nekoliko godina govore o ulasku takozvanog Kosova u Ujedinjene nacije: “Još da im aminujemo stolicu u UN, i da ugasimo svetlo. Sve ostalo smo dali“, rečenice su koje često ponavljamo.

Pristajanjem na Briselski sporazum krenuli smo sa odvajanjem dela teritorije i to treba stalno ponavljati. To je sada potpuno jasno i onima koji su sporazum branili naivno verujući da štiti interese Srba sa Kosova i Metohije, odnosno da je dobro pregovarati, razgovarati, ne zamerati se i na sve pristajati. Jasno je i da su naši pregovarači sve radili potpuno svesno – jedni započeli, drugi nastavili. Jedni integrisali u institucije “države Kosovo“ Srbe južno od Ibra, drugi Srbe sa severa i sada se međusobno optužuju, otprilike, ko je veći izdajnik. Ko se više mučio kada je potpisivao ukidanje države Srbije na delu sopstvene teritorije. Nama što smo od početka tvrdili da je sve što dolazi iz Brisela pogubno po nas ništa ne znači to što smo bili u pravu, jer posao je na terenu odrađen. Samo smo još razočareniji.

Da nas pitate šta smo dobili tim pregovorima, nas koji na KiM i dalje živimo, odgovorili bismo da smo dobili opštine sa srpskom većinom i pri tome gotovo otpisali mnoge Srbe iz sela koje te opštine ne obuhvataju – kompletna Metohija, mnoga sela u centralnom delu KiM. Sem zdravstva i obrazovanja sve druge institucije su ukinute, odnosno postale su ilegelne u očima takozvanih kosovskih institucija, dok je država Srbija njihovim separatističkim institucijama, a našom prisilnom integracijom u iste, dala legitimitet.

I ne samo to, dodali bismo i da su u opštinama sa srpskom većinom poslednjih godina sagrađena čitava naselja Albanaca kojima je društvena zemlja dodeljivana baš preko opština čiji su predsednici Srbi. (Ne sporim da se prodavalo i zemljište u privatnom vlasništvu.) Najkritičnije je u centralnom delu KiM gde je pitanje vremena kada će Albanci postati većina i preuzeti lokalnu vlast. Sigurno je da će se iseljavanje Srba povećati – po ovome što zvanični Beograd najavljuje crno nam se piše – i promena vlasti je u bliskoj budućnosti sasvim izvesna. Znači, rezultat politike stvaranja opština sa srpskom većinom je da su Srbi naselili Albance, a gotovo ništa nisu uradili da se spreči odlazak mladih i posebno prodaja imanja u ovom delu Kosova i Metohije.

Dva primera

Ima primera koliko hoćete kako se i šta radi, ali potkrepiću gore navedeno sa dva. Direktor Odeljenja urbanizma opštine Gračanica je pre nekoliko godina otpušten jer je odobrio – baš je imao velika ovlašćenja – da se društvena zemlja dodeli Albancu da na njoj sagradi najveći tržni centar na Balkanu. Interesantno je da njegova odluka nije poništena, i ovih dana očekuje se otvaranje tog čuda koje se nalazi pored puta Priština-Skoplje – na Papićevoj krivini. Priča se da je vlasnik Naser Keljmendi, ali to nije provereno.

Odbornici Skupštine opštine Gračanica su u septembru prošle godine odlučili da razmene opštinsku nepokretnu imovinu od 17 hektara za 18 ari privatnog puta vlasnika Albanca Redže Šoše u ataru sela Čaglavica nadomak Gračanice. Podigla se ogromna prašina, i sve je poništeno usled pritiska ovdašnjih srpskih medija i građana. Srbi su počeli da prete lokalnoj samoupravi zahtevima da menjaju i oni nekakve puteve na svom imanju – ispred kuće, iza kuće – za hektare opštinske zemlje, pa je sve zamalo prešlo u sprdnju.

Kada je u pitanju učestvovanje u centralnim institucijama, a da nas neko pita da ukratko prokomentarišemo, rekli bismo da je povratak raseljenih Srba ponižavajući, i da je deo njih koji su se vratili uz posredovanje Ministarstva za zajednice i povratak – ta funkcija je namenjena Srbima – i dalje na kazanu narodne kuhinje.

Pomenuli bismo i to što nam pasoše izdaje Kordinaciona uprava za KiM i da oni ne podležu viznom režimu, kao i da ne znamo šta ćemo kada od prvog januara 2024. godine Albancima i zvanično ukinu vize. Zanima nas da li se država Srbija izborila da pasoši Kordinacione uprave budu bezvizni? Da li će oni i dalje da važe ili nam kao jedina opcija ostaju takozvani kosovski? Podsetili bismo i što imamo poseban pozivni broj, što nam administartivni prelazi, Merdare na primer, liče na granične. Što naši policajci i carina na njima, integrisani po Briselskom sporazumu, stoje tik do Albanaca i određuju carinu kao da ulazimo u drugu državu i tako dalje, i tako dalje.

Grabež i otimačina

Nije mi prijatno da ovo pišem, ali mi, običan narod, ne bavimo se visokom politikom, mi samo živimo rezultate njenog vođenja a oni su ovakvi, i još crnji. Kada bi neko iskreno došao da sasluša obične ljude šta imaju da kažu, i da pri tome govore bez straha, zastrašujuće je šta bi sve mogli da čuju vezano za zapošljavanje, otpuštanje sa posla, dodelu stanova, pravljenje kuća. Da čuju kakav grabež i otimačina vladaju, ali niko ne dolazi. Nikoga nije briga. Nikome nije stalo. Ostavljeni smo u opštinama sa srpskom većinom u “državi Kosovo“. Ako sve ovo, i mnogo toga drugog, znamo, onda ne možemo da novi nivo razgovora koji se najavljuje tumačimo iz drugog ugla već samo iz ovog gde nas je smestio Briselski sporazum. To je da nas se jedni odriču, drugi nas neće i da se bliži najgori mogući scenario.

Tuku nas, pucaju na nas, bodu noževima, otimaju imovinu, zatiru tragove najkraće rečeno. Od države Srbije imamo pismeno saopštenje gde se incident osuđuje i, ako treba, obezbeđenog advokata. Sa druge, imamo sistem takozvane države Kosovo i zakone koji ničemu ne služe i koje niko ne poštuje. To znaju svi u Evropskoj uniji, SAD, Beogradu, ptice na grani i nikom ništa. (Na stranu to što se u “državi Kosovo“ sve raspada i što gledamo svakodnevni odlazak Albanaca. Što mnogi od njih koji rade u inostranstvu prodaju svoje kuće, zemlju koju su od Srba kupili. Umesto da država Srbija sve to otkupljuje, ona čini sve da preostale Srbe potpuno utopi u ovaj naopaki projekat, pa taman samo mi u njemu ostali.)

Poslednji stepenik

Možda je ovakva politika ostatku Srbije donela investiticije, bezvizne pasoše, otvranje tržnih centara… Mi znamo samo za iskušenja i muku. Pominjanje Zajednice srpskih opština nikada nije bilo glasnije, jer to je poslednja stepenica do našeg konačnog kraja. To što je Srbima na KiM muka od samog pomena ZSO, nikoga nije briga. Na kraju krajeva mi uvek imamo opciju odlaska sa svog ognjišta. Do nas je da li ćemo da prodamo imanje ili da odemo samo sa spakovanim torbama.

U slučaju da prodamo, krivi smo jer ćemo sebi obezbediti kakav takav početak i odmeravaće nas šta smo obukli, kupili, gde smo jeli, pili kafu i slično. Ako odemo sa torbama krivi smo jer mora da se ostatku Srbije odbija od plate da se pomaže nama sa Kosova. Mogu i da nas prozivaju da smo izdajice, jer država se izborila za Zajednicu srpskih opština a mi otišli. To što su zdravstvo i prosveta u okviru nje integrisani u kosovski sistem – što znači da je kompletna integracija u “državu Kosovo“ završena a mi otpisani za svagda – ne mora baš tako da se tumači. Šta fali da nas leče Albanci ili da deca uče da je Adem Jašari heroj. Ostaje i mogućnost da uvek može da se reaguje saopšenjima i obezbeđivanjem advokata.

Znate, zbog višedecenijske priče o torturi koju Srbi na KiM trpe čekajući oslobođenje, ima i onih u ostatku Srbije koji nas zamišljaju u ritama i sa vaškama. Oni ne znaju ništa o našem životu, jer ih prosto ne zanima i na KiM nikada nisu bili. Od onoga što čuju sklapaju sliku jadnika i bednika koji se šikaniraju i zlostavljaju na različite načine, pa sigurno poslednjih 100 godina. Zato kada nas vide i čuju različite priče o nama – jer i nas ima svakakvih – reaguju na način koji nas pogađa. Još ako se ta priča malo medijski raspali na TV Pink na primer, onda je teren za zastrašivanje ukidanjem viza i investicija odlično pripremljen, jer “svega“ se treba odreći zbog tamo nekih Srba sa KiM koji baš i ne pate jer, eto, imaju para za kafu u Beogradu.

Nema podele!

Svesni smo da je nekima to polazna tačka u vezi cele priče oko odbrane ovog dela Srbije. Sve ovo tako dugo traje, generacijama, ali moramo da se borimo. Na Kosovu i Metohiji se brani teritorija, otadžbina, i to ne od Albanaca nego onih sa Zapada, od SAD, koji njih samo koriste za svoje prljave i nakaradne ciljeve. Mi ne tražimo da nas žalite, ne dao Bog, i naš je krst što je u ovakvom vremenu Gospod odredio gde ćemo biti, ali kompletna teritorija KiM mora da se brani. Nema podele, nema razgraničenja, ili nas neće biti. Kroz priču o našem životu hoću da pokažem koliko brzo kola idu nizbrdo, i da smo na ivici da izgubimo sve.

Elem, šta bismo još rekli, da nas neko pita za mišljenje? Možda i ovo: posle najnovijeg ultimatuma državni vrh samo ponavlja da neće pristati na ulazak takozvanog Kosova u Ujedinjene nacije. To nas plaši. Imamo averziju prema rečima “nećemo“ i “ne damo“ od potpisivanja Briselskog sporazuma, i to je jače od nas. Iskustvo pomenutog sporazuma uči nas i da se mnoge stvari dogovore i potpišu, a posle nekoliko godina implementiraju uz obaveznu scenografiju recimo barikada i jakih poruka koje uvek budu samo reči, jer na terenu je sve onako kako je davno dogovereno i garantovano. Gde ćete bolji primer za to od severa pokrajine. Setite se samo rečenice: “Ne dam Gazivode“.

Više od decenije se pregovara o našoj sudbini i eto gde smo. Trpimo u ime svoje države Srbije, jer mi drugu državu nemamo, ali je logično da posle svega što su sa nama uradili pitamo da li država Srbija nas doživljava i tretira kao svoje građane, a Kosovo i Metohiju kao svoju teritoriju? Da li se prihvatanjem ovakvog ultimatuma domovina brani ili gubi?

Zato u svom ovom beznađu gledamo u Istok, jer verujemo da se i tamo brani Kosovo i Metohija, naša država. Sigurni smo da se ne branimo u Vašingtonu, Briselu, Berlinu, posebno ne u Londonu. Sem antisrpstva i licemerja ništa drugo od njih nismo i nećemo dobiti, i zato ne verujemo da novi nemačko-francuski predlog donosi išta dobro ne samo nama koji živimo ovde, već Srbiji uopšte, ali, ko nas pita. Mi smo samo Srbi sa Kosova i Metohije.

autor:Janja Gaćeša, dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

Naslovna fotografija: Armend Nimani/Stringer/AFP/Getty Images