Pismo sa Kosova ili Vidovdan 2020.

Početak ovogodišnjih Vidovdanskih svečanosti, odmah po ukidanju strogih mera uvedenih zbog aktuelne epidemiološke situacije, značio je da se vraćamo svom ustaljenom životu, odnosno da je točak u ovom našem kavezu ponovo počeo da se okreće.

Organizatori svečanosti – Dom kulture u Gračanici – početkom juna najavili su program, i gotovo je u potpunosti bio sačinjen od onoga što u ovim našim getima imamo. Tako su na likovnoj koloniji učestvovali samo slikari sa Kosova i Metohije pa je to bila, kako je i naglašeno na dodeli nagrada „Longin“ i „Dimitrije Popović“, jedinstvena prilika da se na jednom mestu sagleda savremeno stvaralaštvo, kao i da se naslute pravci u kojima će se u budućnosti kretati likovni izraz ovog prostora. Na koloniji su većinom učestvovali mladi akademski slikari koji su završili Prištinski univerzitet. Još da pomenem da su ove godine pomenute nagrade dobili Milan Cile Marinković (nagradu „Longin“) i mladi slikar iz Novog Brda, Miloš Bogdanović.

Zahvaljujući se na nagradi putem video poziva Cile Marinković je rekao da će nagrada sa Kosova i Metohije imati posebno mesto u njegovom srcu i najavio svoj dolazak naredne godine. Mladim slikarima, učesnicima kolonije, poručio je da u slikarstvu  uvek slede svoj cilj i da na tom putu ne prave kompromise. Vidovdanska likovna kolonija jedan je od najvažnijih događaja u likovnom životu na Kosovu i Metohiji.

JAKA SIMBOLIKA

Manifestacija „Izbor Kosovke devojke“ u porti manastira svake godine okupi nekoliko hiljada ljudi. Ove godine je policija stajala na ulazu u portu i unutra pustila samo jedan broj ljudi – oko 300 njih – dok su mnogi vraćeni kućama. (To su bile mere zaštite koje su najavljene nekoliko dana uoči Vidovdana. Eparhija raško-prizrenska takođe je objavila saopštenje u kojem se narod poziva na pridržavanje sanitarnih mera.) Na izboru su učestvovale samo devojke sa Kosova i Metohije. Pesme iz Stare Srbije pevali su izvođači sa ovih prostora.

Centralna manifestacija „Vidovdansko pesničko bdenije“ bila je najskromnija jer je izostao veliki koncert Simfonijskog orkestra RTS pod upravom Bojana Suđića. Navikli smo poslednjih godina da noć uoči Vidovdana uz njihovu čarobnu muziku za trenutak izađemo iz ovog našeg geta i osetimo kako je to biti slobodan čovek. Ti koncerti su postali tradicionalni, a maestro Bojan Suđić je u svojoj čestitci povodom Vidovdana to i potvrdio, rekavši da koncert u Gračanici spada u njegov redovni godišnji program. Veče je ipak bilo svečano, jer je u Gračanicu došao ovogodišnji laureat celokupnih Vidovdanskih svečanosti, dobitnik „Zlatnog krsta kneza Lazara“, srpski prozni pisac Milisav Savić. Došao je i pesnik Dragan Hamović  da primi „Gračaničku povelju“. Ostale dve nagrade, „Kondir Kosovske devojke“ i „Pero despota Stefana Lazarevića“, će naknadno biti uručene dobitnicima: pesnikinji Bojani Stojanović Pantović, odnosno pesniku Slobodanu Joviću iz Republike Srpske.

Zahvaljujući se na nagradi Milisav Savić je rekao: „Primao sam nagrade povodom važnih datuma na mnogim znamenitim mestima širom naše zemlje, ali od ovog mesta, u porti manastira Gračanica, i od ove praznične noći, nema lepše“.

Na kraju ove moje skromne retrospektive, nekoliko dana posle svega, kada se sve sabira i oduzima, da kažem da su utisci više nego pozitivni. Svaka čast svima koji se trude da tokom godine nešto organizuju, tu pre svega mislim na sredine južno od Ibra, ali Vidovdan ima posebno mesto. Simbolika tog praznika toliko je jaka da baš po njemu odmeravamo kakva je situacija kada je priča oko Kosova i Metohije u pitanju. Važna nam je svaka reč koja se tada izgovori, pa ću posebno izdvojiti deo besede koju je ispred Eparhije raško-prizrenske na Vidovdanskoj svečanoj akademiji pročitao otac Saša Mitrović.

„Svaka beseda o Vidovdanu je beseda o ljubavi i žrtvi. Ova velika drama srpskog naroda dvojako je posmatrana i ocenjivana. Jedni su je cenili kao pobedu, a drugi kao poraz. Kosovo se izdvaja od svega drugog u našoj istoriji. To je veličanstveni žrtvenik jednog naroda, uzvišena epopeja misterije i slave. Ona je tehnički poraz, ali je moralna pobeda. To je borba za carstvo nebesko, za prelepo ime Isusovo. Tako se veliki vladar i vojskovođa srpski knez Lazar posle dugog kolebanja odlučio za fizičku smrt, da bi bio Bogom proslavljen i od naroda mu svetkovan. U hrišćanskom svetu nije poznat takav narod koji je sav otišao u smrt za veru svoju, i to ne u smrt samoubilačku, nego u smrt herojsku.

Tajna Vidovdana ponavlja se mnogo puta u životu srpskog naroda. Svaki put u drugom obliku, drugim okolnostima, ali koren im je isti. Greše oni koji tvrde da je Kosovo poraz. Ako je ko pretrpeo poraz, pretrpeo ga je Vuk Branković, a ne knez Lazar. Ko žrtvuje život svoj u jednoj borbi za istinu i pravdu Božiju, žrtvovao je najviše što je mogao, imao, umeo, i pobedio je. Izgubljena su tela, a spasene su duše. Pa čak ni telo Lazarevo nije izgubljeno, već je u presudnim časovima istorije nošeno od mesta do mesta kao što su nekada Izrailjci nosili svoje oce. Tela izdajnika su izgubljena posle Kosova, kao i njihove duše. Ne zna se za grob Vuka Brankovića. Ne zna se da je koju crkvu podigao. Kao neverne izdajice narod je odbacio njih jer su bili uverenja da ih je i Bog odbacio“, rekao je između ostalog otac Saša u svojoj besedi ispred Eparhije raško-prizrenske.

SMOTRA NAD ISTORIJOM

Sve što se dešavalo na sam dan Vidovdana uglavnom je poznato. Ono što bih izdvojila je veliki broj vernika na liturgiji u manastiru Gračanica, i posebno na Gazimestanu. Pomenu je prisustvovalo više od hiljadu ljudi pristiglih iz različitih krajeva Srbije. Dostojanstveno se pevalo nakon pomena. Posle mnogo godina vladike i sveštenstvo ostali su na Gazimestanu, sa narodom, na iznađenje svih nas, jer obično posle pomena odmah odu.

„Sveti knez Lazar je krvlju svojom zapečatio zavet Hristov sa nama. Mi smo narod koji je pošao za Hristom. Sa tim nosimo odgovornost da sledimo zavet Svetog kneza Lazara koji je ovde položio život svoj za veru, za otačastvo, za ovo naše sveto Kosovo i Metohiju. Ostajući na ovim prostorima, čuvajući ovu svetu zemlju natopljenu krvlju, isto tako čuvajući naše svetinje, moleći se u njima, mi time potvrđujemo svoj zavet i zato smo Bogu blagodarni i danas. Nekada smo se ovde borili sa Turcima osvajačima, sada imamo jednu drugu borbu, ima i onih koji bi želeli da ne budemo na ovim prostorima, ali nećemo se dati, nećemo se predati i istrajaćemo, ne toliko svojim silama i snagom, koliko Božijom silom i našom verom. Mnogo vam hvala za vašu veru, za istrajnost i za nadu koju imate u Gospoda, jer u koga drugo da se nadamo danas nego u njega besmrtnoga“, rekao je u svojoj besedi vladika Teodosije.

Da van ograde Spomenika kosovskim junacima ne prođe sve mirno pobrinuli su pripadnici ROSU policije. Vojislav Simić i Stefan Trajković, dvadesetogodišnjaci iz Lapljeg Sela, branili su zastavu Srbije koju su pomenuti policajci hteli da im otmu. U tom komešanju policija je rešila da ih privede, pa su u njihovo vozilo ubačeni sa lisicama na rukama. Stefan priča da su ih u kolima tukli i udarali po rebrima, glavi, stomaku. Ostavili su ih koji kilometar dalje od Gazimestana rekavši im da tamo ne smeju da se vrate. Dok su ih tukli govorili su da je Kosovo njihovo, da oni nemaju šta tu da traže i slične stvari. Zbog nanesenih povreda mladići su noć proveli na odeljenju hirurgije bolnice u Gračanici. „Zastavu im nismo dali“, kažu posle svega Stefan i Vojislav.

„Sa visoke kosovske osmatračnice vrši se smotra nad celokupnom istorijom našom od Kosova do danas. Vrše je Sveti Sava i Sveti kosovski knez. Sve što je ušlo u našu istoriju kao sastavni deo njen, oni mere nepogrešnom merom – merom vidovdanskog jevanđelja i vidovdanske etike“. Ovo je deo besede Justina Popovića, srpkog svetitelja, o Vidovdanu 1939. godine – na 550 Vidovdan. Na 631 godišnjicu ovog praznika, deo ove besede pomenut je na Vidovdanskoj svečanoj akademiji. Čini mi se da nema boljih reči da završim tekst od ovih. Uprkos epidemiji zbog koje deo programa nije mogao biti održan, organizatori se nisu obrukali – nisu ni učesnici. Mi ostali, nekoliko dana posle, i dalje osećamo zadovoljstvo što smo bili, usudiću se da kažem, deo ovogodišnje smotre.

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

Janja Gaćeša
Izvor: Novi Standard