Plaši li se Angela Borka

• 

  Borba protiv starog sistema, borba za istinsku promenu sistema, a ne za kurta-murta manevar, ne dobija se tako što tu borbu vode protagonisti i elementi tog sistema, nego se ta bitka može dobiti samo ako je vode ljudi koji sa tom hidrom ne prave kompromise, koji nisu skloni nagodbama i pogodbama i koji su bez putera na glavi.

• U srpskoj opoziciji skoncentrisalo se previše luzera, profitera, mnogih koji samo čekaju šansu da se prodaju i izvuku ćar. Tako je propao Peti oktobar, tako je propala demokratska Srbija i tako je uništen dobar deo budućnosti građana i države. Srpska opozicija zaslužuje istu onu poziciju koju ima crnogorska opozicija, a to je pozicija u kojoj okajava grehe, preispituje se i podržava neke nekompromitovane, nove snage.

Otkako su se zvezde naklonjene Milu Đukanoviću utulile, i otkako drugo svetlo blješti iz Crne Gore, nijednom jedinom srpskom harambaši u regionu ne cvetaju ruže. Kao da su sva trojica povezani nevidljivim sudbinskim užetom koje im se klati iznad glave…

Crna Gora

Nakon pobede opozicije činilo se da je sa formiranjem vlade zapelo, da se okleva, međutim, drugojačiji problemi pojavili su se na tom putu. Mnogi su brzopleto zaključili da ova srpska država hoda ispred Srbije, i da je uskočila u proces suštinske demokratizacije pre nego što se u Srbiji i razmišlja o penzionisanju Vučića. Ali, taj proces demokratizacije Crne Gore zapravo kasni za Srbijom dvadeset godina. Tek su krajem ove godine građani Crne Gore stvorili svoj “Peti oktobar”, otvorili prostor za izlaz iz krize, podigli optimizam, iznedrili nove vođe i materijalizovali pozitivnu klimu i energiju. Razume se da su ti novi ljudi imali u vidu naše iskustvo. Znali su šta se dogodilo u Srbiji nakon buđenja naroda i zloupotrebe i prevare koju su izveli političari. Zato, crnogorski lideri nisu smeli i ne smeju da prokockaju šansu i priliku koja je ukazana celom narodu. Nekima je izgledalo da mnogima, a osobito glasnogovornicima novih snaga u crnogorskoj vlasti ne nedostaje rigidnosti, da cepidlače i terajući mak na konac u vezi sa kadrovskom politikom koalicije dovode u pitanje opstanak celog projekta. Čak je u tom natezanju i Milo obnovio poneko perce u krilima, koja su mu, formiranjem nove vlade, ipak temeljno potkresana.

Krivokapić, Abazović i ostali koji su “glavni” u tom poslu dobro su naučili lekciju da nemaju pravo na grešku i da ne smeju da iskompromituju očekivanja naroda kao što je to, nekoć, učinjeno u Srbiji. Kompromitacija i sunovrat bili bi neizbežni da su kojim slučajem u novoj crnogorskoj vladi završili jalovi Milovi opozicionari koji su ubirali lijepe tantijeme od vlastite neuspešne borbe protiv Đukanovića.

Borba protiv starog sistema, borba za istinsku promenu sistema, a ne za kurta-murta manevar, ne dobija se tako što tu borbu vode protagonisti i elementi tog sistema, nego se ta bitka može dobiti samo ako je vode ljudi koji sa tom hidrom ne prave kompromise, koji nisu skloni nagodbama i pogodbama i koji su bez putera na glavi.

Naznake da će ovo biti upravo tako videli smo i ranije, a sada smo dobili potvrdu ne samo kroz unutrašnjopolitičke događaje u Crnoj Gori, nego i kroz pozicioniranje zapadnog faktora u njoj. Naime, taj inostrani faktor je zauzeo stranu iako je odmah nakon izbora izgledalo da će biti rezervisan.

Danas stranci pomažu novu vlast svakovrsno, a najpre finansijski. O tome je posvedočio i Dritan Abazović koji je potvrdio da novca za privremeno finansiranje budžeta ima i za 2022, a ne samo za 2021. godinu. Međunarodni faktor neće ostati po strani ni u mnogo manje važnim događajima i regionima!

Republika Srpska

Nakon pobede Draška Stanivukovića u Banjaluci, politički je uzdrmana pozicija drugog balkanskog kabadahije, Milorada Dodika. Ovaj divlji i bahati gospodar još jedne srpske zemlje na to je reagovao onako kako jedino zna, pomislivši da je Stanivuković tikva bez korena, nejak i da ga može obrisati gumicom. Zapadni, inostrani faktor, kome Dodik već godinama hoda po ganglijama jedva je dočekao bilo kakvu obećavajuću, respektabilnu pojavu i sigurno je da neće propustiti priliku da mu (Dodiku) polomi vrat, a možda ga i utamniči.

Čim se pojavila ozbiljna alternativa, pokrenuta je ofanziva protiv Dodika. Afera sa ministrom spoljnih poslova Ruske Federacije, Sergejom Lavrovim, u kojoj mu je Dodik poklonio, izgleda ukradenu, ukrajinsku ikonu, prvi je ozbiljni udarac nakon Stanivukovićeve pobede. U ovom slučaju stvar je tako nameštena da jednim potezom kompromituje i srpsku stranu, srpski narod, i rusku stranu i politiku Rusije u Ukrajini, i mnogo štošta pride, ali sa zajedničkim imeniteljem da i ruskoj i srpskoj strani sve to samo šteti, a njihovim protivnicima itekako koristi. Dodik se navrat-nanos izolovao i onemevši pobegao u bolest. Međutim, čak i da se proglasi mrtvim teško će uspeti da se iz ovog skandala izvuče bez krivične odgovornosti, a o političkoj da i ne govorimo. Ukoliko se sve to sa detaljima koje su objavljivali mediji pokaže kao tačno, biće to ozbiljan udarac Dodikovoj antidemokratskoj vladavini koji će skupo da košta i srpsku politiku. Jer, iza ovog skandala, ovako ili onako, verovatno stoji zapadni, inostrani faktor koji često, poslovično, uvek ubija bar dve muve jednim udarcem. Ako u Bosni i Hercegovini, koja je zapravo protektorat, na drugoj strani imate divljeg i ne naročito pametnog protivnika, onda to, zaista, nije teško učiniti.

Republika Srbija

A u Srbiji, izgleda da taj isti strani faktor, koji i u Bosni i u Crnoj Gori radi protiv diktatorâ, i dalje tikve sadi sa najmlađim, ali i najgorim diktatorom srpskih zemalja. Izgleda da Vučića ova promena kursa zapadnih centara moći sudbinski ne dotiče, što je primetio jalovi političar Borko Stefanović koji je natrukovao otvoreno pismo nekom Fabriciju, šefu delegacije EU u Srbiji. U toj ozbiljnoj političkoj akciji i genijalnoj opozicionoj ideji, jedva je smogao hrabosti da mu nalepi čudovišnu etiketu da je Fabricio “nemi posmatrač” onoga šta Vučić radi Srbiji i njenim građanima. Od tako “teških“ reči Fabriciju je verovatno preseo ručak. A u EU, ovo pismo odjeknulo je taman kao i kad miš pljune na pamuk.

No šalu na stanu, u Srbiji bi baš to pismo valjalo da odjekne taman toliko da građani još jednom vide ko se i kako nameće kao alternativa Vučiću:

– Niko drugi do Borko Stefanović komponovao je uvertiru za Vučećevu veleizdaju Kosova i Metohije pripremajući Briselski sporazum.

– Trabunjao je o nekakvim zvezdicama i fusnotama, a izmerio se jedini put kad je izlazio na izbore samostalno, 2016. godine, osvojivši manje od jedan odsto glasova. A danas kukumavči kao Kalimero nad Evropskom unijom, jer eto ova podržava Vučića, a ne njega i njegove.

Da je kojim slučajem Stefanović pošten političar obratio bi se Evropskoj uniji, Angeli Merkel i toj visokoj kliki koja vuče poteze, a ne nekom mastiljavom birokrati Fabriciju koji je dobio oglodak i „sinekuru“ u banana državi kao što je Srbija. Da je pritom i hrabar, Stefanović bi mogao da kaže da nam takva EU ne treba, jer nas samo zamajava i ucenjuje, a i ne planira da nas ikada, ni pod kakvim uslovima i posle bilo kakvih rezultata, primi u svoje članstvo. Ali Stefanović niti je hrabar niti je pošten političar. On je predstavnik one generacije “političara” poniklih u Demokratskoj stranci koji bi uglavnom činili isto što i Srpska napredna stranka i Vučić, samo malo bolje ili malo urbanije, da sve bude fensi. Ne bi se baš veselili uz Acu Lukasa ili Cecu, ali bi im na stolu servirali isto jelo.

Nema očiglednijeg dokaza o poklapanju njihove politike upravo od politike prema Kosovu i Metohiji. Jer oni su kao atletičari u štafeti – gde ja stadoh, ti produži. Zato su i EU i SAD oduvek u ovdašnjim političarima imali širok izbor kapitulantske ponude i utrke u podaništvu. I zbog toga sadašnja međunarodna asistencija i podrška Vučiću nije samo zbog puke računice o isporučivanju nezavisnog Kosova, mada Zapad ozbiljno na to računa. Sličnu ili čak i jaču podršku mogli bi da dobiju i drugi koji su kadri i orni da učine istu stvar, a takvih nije malo u Srbiji i svi pretenduju da budu kalifi umesto kalifa, ali im fali „nešto“ glasova na izborima.

Međutim, neverovatno je to što Stefanović čak i ne kapira kako funkcioniše mehanizam podrške od strane uticajnih međunarodnih faktora. Govorili smo o Crnoj Gori gde su se kao relevatni faktori nametnuli neki novi politički igrači. Pominjali smo i Republiku Srpsku u kojoj se Stanivuković izborio za mesto na kojem ga osvetljuju mnogi politički reflektori. Morate se izboriti za relevatnu poziciju, morate se kvalifikovati da biste seli za pregovarački, ili kockarski sto sa jakim igračima. Jaki igrači su istovremeno i ozbiljni igrači i oni ne dogovaraju ozbiljne poslove sa pacerima, a tek nikako sa njima ne uglavljuju ugovore. To bi valjda ovi što nemaju ni jedan odsto podrške trebalo da nauče, pa da steknu mnogo veću podršku, da bi imali „su čim da iziđu“ na megdan.

U srpskoj opoziciji skoncentrisalo se previše luzera, profitera, mnogih koji samo čekaju šansu da se prodaju i izvuku ćar. Tako je propao Peti oktobar, tako je propala demokratska Srbija i tako je uništen dobar deo budućnosti građana i države. Srpska opozicija zaslužuje istu onu poziciju koju ima crnogorska opozicija, a to je pozicija u kojoj okajava grehe, preispituje se i podržava neke nekompromitovane, nove snage. U suprotnom teško će ponovo zadobiti poverenje naroda, a čak i da ga kojim slučajem dobije, lako će ga, opet, unovčiti za neki bedni lični ćar i kolektivnu katastrofu.

Slavko Živanov
Izvor: Između sna i jave