Pobeda nad Albanijom

Grb srpski, glava nemačka

0
839

1100154567Između fudbalske reprezentacije i srpskog društva u celini gotovo da postoji znak jednakosti. Oni su kao dva lica jedne stvarnosti. Ako su fudbaleri pobedili sebe i pokazali da mogu da nose dres Srbije, ali da igraju kao Nemci, da li je to nagoveštaj promena i u društvu?

Značaj dva gola Srbije u mreži Albanije može se posmatrati kao zdrav nacionalni ponos jer je pobeđen protivnik koji se otvoreno zalaže za secesiju delova Srbije. Svakako da ovaj rezultatski uspeh predstavlja i neku vrstu pravde posle nepravednog oduzimanja bodova zbog incidenata sa dronom na prvom kvalifikacionom meču ove dve države u Beogradu. Ali, pobeda fudbalske reprezentacije Srbije protiv Albanije potencijalno je mnogo više od sportske i političke pobede.

Veličina i kvalitet koji ova pobeda donosi ogleda se u nečemu sasvim drugom. Ona je nagoveštaj velike društvene promene u pristupu i poslu i životu.

Fudbal se igra 90 minuta, do poslednjeg sudijskog zvižduka. I fudbaleri Srbije su ga igrali baš do tog poslednjeg sudijskog zvižduka. Nisu oni ni ranije izlazili sa terena pre kraja utakmice, ali su u većini utakmica i u većem delu njih na tom terenu samo bili prisutni. Ogromna je razlika između prisutnosti i stvarnog igranja fudbala.

Čak i da je srpske fudbalere posebno motivisalo kamenovanje autobusa kad su dan ranije stigli u Albaniju, čak i da im je dojadila kritika većine gledalaca i građana, čak i da im je proradio inat, pa najzad čak i da je sve pobrojano zajedno uslovilo dobru igru — ipak je njihovo ponašanje i odnos svojevrsna promena dosadašnjeg obrasca. Očekivano je bilo da se, kako sportski novinari kažu, utakmica privede kraju i da ostane nerešeno. Niko im ne bi zamerio, jer niko mnogo nije ni očekivao. A i utakmica je prošla bez incidenata, pa bi bar zbog toga svi bili zadovoljni.

Da Vas podsetimo:  Novi državni udar

Međutim, u takmičarski nebitnoj utakmici — jer je što svojim nečinjenjem, što činjenjem organa UEFA Srbija izgubila i teoretsku mogućnost plasmana na Evropsko prvenstvo — igrači daju golove u nadoknadnom vremenu. To se ne dešava često.

Ova utakmica dakle — kažemo potencijalno jer će i naredne pokazati da li je u pitanju samo sporadični bljesak ili se radi o pozitivnom trendu — donosi promenu paradigme. Iz korena je promenjen pristup.

Nasuprot fudbalu, košarka je takva vrsta takmičenja gde sekunde, pa i stotinke znače mnogo, a srpski klubovi i reprezentacija nebrojeno puta su to i praktično pokazali. Manir da se fudbalska utakmica igra i u 89. i u 90. minutu svojstvena je (uglavnom) Nemcima.

Učinak a ne radno vreme

Srbija, stvarno, jeste zemlja košarke, ali je fudbal sport (gotovo) svih. Stanje u fudbalskim klubovima i krovnoj fudbalskoj organizaciji takođe možemo posmatrati kao ogledalo (gotovo) svih. Čini se da ništa bolje ne oslikava mentalitet većine građana Srbije od njene reprezentacije.

Naime, fudbalska reprezentacija Srbije je ekipa u kojoj igraju ne dobri već odlični pojedinci, ali je godinama rezultat te ekipe slab. Jednako kao što u državi postoji podosta odličnih pojedinaca koji su vrhunski profesionalci u svojim oblastima, ali kolektivno kao da šlajfujemo u mestu. Fudbalska reprezentacija je konstantno u nekim kvalifikacijama, dakle opet jednako kao i država. I jednako se i država i njena reprezentacija odatle ne miču.

Isti igrači neuporedivo bolje igraju u inostranim klubovima. Kao što prosečan Srbin neuporedivo kvalitetnije i savesnije radi u inostranstvu, a u domovini od osam ujutru do tri posle podne samo proverava prošlo vreme. I proverava ga ne zbog bojazni da neće stići da obavi posao, već zbog viška tog vremena koje nikako da prođe. Napolju gine od posla, dok u Srbiji važi matrica — ne možeš ti mene toliko malo da platiš koliko ja malo mogu da radim.

Da Vas podsetimo:  Dragoslav Pakić: Kad „maligni potencijal“ leče osiromašenim uranijumom

Česte promene trenera, zamerke na predsednika saveza, ukazivanja na korupciju… Nisu doneli boljitak. Zamislimo pojašnjenja radi da su sve zamerke tačne i da ni fudbalski savez ni treneri ne valjaju — to nikako ne znači da igrači mogu da zaborave da igraju fudbal kad obuku dres reprezentacije. Slično prethodnom primeru, zamislimo da su sve zamerke na vlast i vlasti u Srbiji tačne — to ne sprečava uvek i ne sprečava sve građane da pokažu inicijativu, da ustanu kad padnu i da na poslu stvarno obavljaju posao.

Uprošćeno rečeno, mentalitet društva je takav da olako diže ruke od svega, da svako čudo traje tri dana a nekad i samo tri sata, da vlada apatija, bezidejnost i da većina vibrira u vakuumu — kad nema uspeha. Ili pak šenlučenje, slavlje, nerealno preuveličavanje vrednosti — kad se taj uspeh desi.

Zato uspesi kako fudbalske tako i političke Srbije kratko traju. Zato između fudbalske reprezentacije i srpskog društva u celini povlačimo paralelu. Mlađe selekcije pobeđuju, a seniori gube. Kad deca postanu odrasle osobe, kao da ih okolina savlada i kao da u njima prevlada ono što karakteriše većinu — ma, važno je učestvovati. Ne, gospodo, važno je pobediti.

Fudbaleri u klubovima igraju za novac, a pošto ne postoji zakonska obaveza igranja za reprezentaciju, to je moralni čin. Sinoć su bili na visini i profesionalnog i moralnog. Pobedili su prvenstveno sebe i dugogodišnji recept rada.

Da li se onda desila ili je bar nagoveštena i promena obrasca ponašanja kod ostatka srpskog društva?

Nenad Zorić

rs.sputniknews.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime