Početak srpskog sloma, od Broza do Vučića i Porfirija

Saopštenje Sinoda SPC o događanjima na Kosovu i Metohiji (Politika, 28. sept. 2023) malo je neobično i čini se da ga je uobličio neko ko nije naročito upućen u bitne činjenice srpske crkvene istorije. Srba je, zabeležio je znalac, bilo u vreme dok su imali i svoju Vlast i svoju Crkvu, tj. Cara i Patrijara, i dok je Drugi blagoslovio Prvoga — jer je vlast od Boga, a u svim važnim prilikama Prvi ispred sebe isturao Drugoga — da svaki važan poduhvat blagoslovi i na pravu stazu uputi. Istoričar stare književnosti to je lepo objasnio i pokazao da je to obeležilo i potonju srpsku istoriju u celini: kad su (nasilno) sklonjeni Car i Patrijar, njihovu ulogu, na najnižim nivoima „vlasti“ (u seoskoj zajednici — recimo), preuzeli su najumniji i najčestitiji domaćin i pop. I oni, po obrascima koje su nasledili od svojih Careva i svojih Patrijara, provodili Srbe kroz sve istorijske olujine i nesreće i doveli ih do — Brozovog vremena.

Broz je shvatio prirodu te sprege i zato je na vlast doveo najgore predstanike ljudske vrste, popove sa jednakim žarom satirao kao i Srbe, a one njihove jevtine primerke koji su lako pristajali da krst zamene petokrakom unapređivao u ministre policije ili ih pridruživao svojim drugim protuvama i lopužama. I posle rata pobio više arhijereja nego ustaše i drugi srpski krvnici za vreme rata zajedno, uzgred i neke patrijarhe, i mnogo stotina sveštenoslužitelja. I Srpsku Crkvu uredio tako da se u njenom episkopatu, kako mi je davno svedočio „insajder“, promakne tek pokoji duhovnik, a svi ostali bili ili komunisti ili „obeleženi genetskom greškom“. I takvi, u naše dane, rasprodali i Crkvu i Svetosavlje. I Srbe.

Između ostaloga, i time što su u Centralnom komitetu SPC podržali druga Patrijarha i overili Brozovo smaknuće njegovih predšasnika Gavrila (Dožića) i Vikentija (Prodanova). Ta su dvojica duhovnika, naime, glavama podmirili odbijanje da Brozovom prevođenju srpske srednjovekovne države u „Makedoniju“ priključe i priznanje „Makedonske crkve“ — što su „Porfirije i drugovi“ obavili u trenutku kad to nijednom normalnom Srbinu nije ni u snu moglo dopreti do svesti da će se dogociti. I tako je „rečena družina“ osramotila i Srbe i njihovu Crkvu, a svoju sramotnu misiju dovršila na Kosovu i Metohiji predajući arnautskom bašibozuku poslednje srpsko nacionalno uporište, tj. njegovo istorijsko, duhovno, moralno i svako drugo ishodište i njegovo potonje utočište. Zato se buncanje CK SPC o tome da je „jedini cilj Prištine potpuni izgon srpskog naroda“ može razumeti jedino kao prostačka psovka jer se toga naroda njihova Crkva odrekla onoga trenutka kad su srpski biskupi poljubili papsku papuču i s nje podigli kardinalsko prstenje i naprsne krstove. I priznali da je komunistički zločin nad srpskim narodom zasnovan onih dana kad je Vudrou Vilson otpremio Trockog i Lenjina da u Rusiji izvedu „revoluciju“ i slome Istočno Hrišćanstvo (srpsko Pravoslavlje za njim je malo zakasnilo i na red stiglo tek u Drugom sv. ratu, ali „na vreme“ da bude temeljito razoreno).

To su činjenice za koje bi se moglo reći da su, manje ili više, „poznate“ i sve upućuju na to da je drug Broz bio glavni razarač Crkve, da je to činio paralelno sa zatiranjem njenih vernika i uz savezništvo i podršku tradicionalnih srpskih krvnika, ali kad je shvatio da te saveznike neće moći prevesti u Srbiju niti je bez njih porobiti, on ih je pozvao „pod svoju zastavu“, priznao im zasluge i za Jasenovac i za sve druge Pavelićeve, Stepinčeve i svoje destinacije. I dočekao da mu se od 2. jula 1943. do 6. aprila 1944. priključi 80.000 narodnooslobodilačkih koljača na koje se mogao osloniti da će sa jednakim žarom satirati i istočne Srbe sa kakvim su to činili sa zapadnima (ne zna se koliko mu ih se priključilo poslednje ratne godine, a samo je on znao da li se u njegovom Generalštabu nalazio ijedan Srbin).

Tako je Broz Srbe doveo do prilika u kojima se sada nalaze, a Srpsku Crkvu do njenog sadašnjeg CK i njegovog Genseka druga Porfirija. I sa njima uredio srpski slom i u „Makedoniji“, i na Kosovu i Metohiji i svuda gde su se pod njegovim domašajem nalazili… A negde mi je, kao u magli, ostao trag sećanja da je u nekom davnašnjem skupštinskom sazivu neko predložio da se pokuša „popraviti“ makar nešto od onih zločina kojima je Broz opustošio Crkvu nacionalizacijom njene imovine, metoha, zadužbina i svega onoga čime su je vernici vekovima obdarivali, a ona od njih uobličavala narod i vodila ga svojim najčistijim Svetosavskim Stazama. I ne znam da li dobro pamtim da je, „u tom smislu“, Skupština izglasala i neki zakon kojim se predviđalo da se Crkvi vrati makar nešto od onoga što joj je oteto, ali je Sl. Milošević odbio da taj zakon potpiše, a posle se više niko nije setio da ga (tj. taj zakon ili njegovu korigovanu verziju) uputi u „neku drugu Skupštinu“ i da ga podnese na potpis „nekom drugom predsedniku“).

I našli se na ledini i Narod i Crkva: kao ni u „Makedoniji“ ni na Kosovu i Metohiji, Srba više nema ni u Hrvatskoj, ni u Bosni (na tankoj omči kod Brčkog drže se još u Republici Srpskoj), zabranjeni su u Crnoj Gori, a što se Srbije tiče — ne zna se da li uspešnije odlaze preko granice ili u zemlju. I Srbi i njihova Crkva, dakle, jednako su satrveni i više im nije bitno da li će ostati zapisano da su poslednji ugarak na njihovu lomaču bacili Đinđić, Tadić ili Vučić, tj. „nekršteni komunisti“ (kako ih je podavno odredio jedan njihov „kršteni“ prethodnik). Zbog „istorijske pravde“, ipak, valja reći da su kosovsko-metohijski Srbi izručeni Arnautima po odredbama Briselskog sporazuma, ali ne treba zaboraviti da je taj dokument priredio Broz još u Bujanu 1943, overavali ga svi njegovi [na]slednici, a Dačić i Vučić dočekali da na njega „ture samo svoj [briselski] muhur“.

I svi oni uredili da Srbija bude dovedena do toga se odrekne i sebe i svoje budućnosti. A kao višedecenijski pratilac srpskih nacionalnih poloma, na poslednjih dvadesetak godina potpisnik ovih redova gleda kao na nacionalnu agoniju i o tome beleži tek pokoju pojedinost.

Prva bi mogla biti osvrt na proročanske reči Dušana Čkrebića da je „Srbima bilo lako sa krštenim komunistima, a tek će videti šta će im se dešavati kad im stignu nekršteni“. I ta se nekrst pojavila već u proleće 2.000. godine, tj. na samim „počecima demokratije“, u okviru koalicije „DOS“ sastavljene od komunista, socijalista, demokrata, radikala, liberala, laburista, reformista, demohrišćana, fašista, klerofašista i sličnih trećoligaških komunističkih otpadaka. Treba, pri tom, reći da je ona „klerofašistička stranka“ odmah izolovana jer se označila kao srpska, a sve one ostale priključile se zapadnim bombarderima (koji su Srbiju, neki mesec ranije, 78 dana demokratski obogaćivali osiromašenim uranijumom) i već u oktobru uspeli da spale srpsku Skupštinu i svrgnu s vlasti poslednjeg „krštenog komunistu“. I da pokažu suštinu onoga što je Čkrebić imao na umu: kroz sve sankcije i razaranja kojima su zapadni demokrati obdarivali Srbiju tokom poslednje decenije prošlog veka, Milošević je, kao „kršteni komunista“, proveo mnoštvo industrijskih i poljoprivrednih giganata, svetski poznatih proizvodnih i trgovačkih preduzeća, s više od 800.000 vrhunski obučenih industrijskih radnika. I ta koaliciona komunistička nekrst Miloševića najpre izručila Haškom sudu, a ono što je od njega nasledila, po najboljim kriminalnim obrascima i za vrlo kratko vreme, opljačkala i opustošila.

Druga bi se pojedinost mogla ticati zaslužnika za razaranja o kojima govorimo, a njih nije nimalo lako raspoređivati, pominjani su „privilegovani privatizatori“, bilo bi zanimljivo saznati kakva je danas sudbina mnogih giganata koje je Milošević ostavio Đinđiću i Tadiću, ko je danas vlasnik kombinata u Bečeju, Zrenjaninu, Vrbasu, Crvenki, Subotici, ko gazduje Sojaproteinom, ko je uništio Fidelinku i kako se danas rasprodaju njeni ostaci, u čijim je rukama PK Beograd, kako su rasprodate cementare u Beočinu, Popovcu, šta su sve po Srbiji „pokupovali“ Hrvati, a šta drugi stranci… Po svemu sudeći, razaranja su počela sa Đinđićem, svedočio mi je dobar poznavalac nemačkih kulturnih prilika da je on kod Habermasa mogao naučiti kako se svet može razoriti, ali ne i kako se može izgraditi; s druge strane, vrhunski poznavalac srpskog agrara svedočio mi je da se Đinđić „interesovao“ za Sojaprotein, a bio je solidno upleten u prodaju Sartida, ali je brzo uklonjen i otud i iz života. Ne zna se kome je [za]smetao (sasvim je sigurno da to nisu bili ni Legija ni Zvezdan Jovanović), ali su u vezi s njegovim smaknućem ostale nejasne makar dve pojedinosti: 1) je li na njega možda pokušan atentat u onom „incidentu“ na autoputu, posle kojega se kretao na štakama i na tim štakama bio i kad je streljan ispred vrata Vlade Srbije; 2) posle je objavljeno da je obezbeđenje Čede Jovanovića, recimo, bilo mnogo brojnije od Đinđićevog pa je ostala misterija: čime je to Čeda zaslužio takvu „zaštitu“ s obzirom na to da je bio samo stranački prvak, ali ne visok državni funkcioner (takvu zaštitu u Belanovici, recimo, nikad nisam video oko Voje Koštunice).

Treću opservaciju zaslužuje Sartid sâm već i zbog toga šta se sve sa njim događalo: mada je postojao mnogo bolji ponuđač za kupovinu, železara je prodata Amerikancima za 21 milion dolara, pričalo se da su je kupili da bi tamo pretopili srpske topove i tenkove i da su je, pošto su čelik izvezli preko granice, vratili — za jedan dolar. Posle se pojavila priča da „Sartid“ nije imao „dovoljno široke kapije“ da kroz njih prođe sve što je tamo upućeno i onda je to negde „prepakovano“ i u mnooogo stotina šlepera izgubilo se na evropskim drumovima, a kao njihovi ekspeditori i pratioci potpisali se šutanovci, tadići i neki drugi neznani poslenici, ali niko Srbima ne razjašnjava čime su se u međuvremenu Amerikanci u Železari „zanimali“ i šta su sve tamo oposlili pre nego što su Železaru vratili svojim ovamošnjim darodavcima — za 1 dolar.

Govorim tako idući za nekim sopstvenim domišljanjima o onome što se sa Srbijom događalo od 24. marta do 9. juna 1999: tada je Srbija, bila izranjavana, ali nije bila poražena, srpska vojska sasvim se uspešno rugala NATO-tehnologijama i tomahavcima podmećući im stare šporete i drvene makete obavijene aluminijskim folijama i posle Kumanovskog sporazuma izvukla se s Kosova i Metohije sa gubicima koji bi se mogli označiti kao beznačajni s obzirom na količinu eksploziva koja je na nju bačena tokom 78 dana tako masivnog međunarodnog zločina. Srpska vojska i njeni komandanti time su stali uz rame sa svojim precima s Cera i Kolubare i potvrdili veličinu srpskoga vojničkog genija i Srbi bi se morali zainteresovati za to ko je od njihovih „državnika“ osramotio i srpsko ime i srpskog vojnika i dozvolio da njegovo oružje završi u smederevskoj Železari, a da vojska bude svedena na rang vatrogasne jedinice: ni u jednom retku Kumanovskog sporazuma, naime, ne pominje se ništa mimo toga da ta vojska treba da se povuče najmanje 5 km od kosovske granice, a ko je posle toga uredio „ono ostalo“, tj. da srpska vojska nestane, tj. da se nad srpskim narodom izvrši zločin kakav nije nikad u istoriji — Srbima još nije saopšteno. Biće da i ovo treba upisati u zasluge Borisa Tadića, čoveka koji nikad nije shvatio ni gde se nalazio, ni šta je radio, niti razumevao išta od onoga o čemu je odlučivao.

Poslednjih desetak godina srpske agonije obeležio je Vučić kao likvidacioni upravnik pustoši koju je Tadić za sobom ostavio. Za slom Srbije, dakle, on nema posebnih zasluga (glavne razaračke poslove obavili su drugi zlikovci „dok je on bio mali“), a on će ostati upamćen samo po tome što nije umeo da se snađe u događajima u kojima je učestvovao. Kao solidan komunistički izdanak, Vučić se malo oprobao i kao radikal i kao „četnik“, brzo evoluirao u naprednjaka, a kad je Zorana „smenila“ T. Nikolića sa čela Srpske napredne stranke, a njega, Vučića, promovisala u „regionalnog lidera“, on je stao na čelo Stranke, ali nije imao vremena da shvati je li sam birao saradnike ili mu ih je neko podmetao sa spiskova Trilateralne komisije ili Bilderberškog kluba. I dočekao da se takvi („saradnici“) nađu na najodgovornijim mestima u njegovoj vladi, da su godinama nezamenljivi i da se među njima nalaze dve čudno obeležene žene: jedna koja je prvi put među Srbima uvela „u običaj“ nasleđivanje prezimena po ženskoj liniji, a ona druga time što se prva javno pohvalila priznanjem da ulazi u red onih 1–2% Bajdenovih „LGBTNZ+-demokrata“ — za koje je među Srbima ostala reč da ih je Bog obeležio („zbog praroditeljskog greha“), a oni sada od rođenja razaraju dečju psihu i prema pedofilskim projektima traže da se granica dozvoljenog seksualnog odnosa sa decom spusti ispod deset godina (Kinsi je to „praktikovao“ i sa dvomesečnim detetom). I te trilateralke i bilderberguše više brinu o tome kako će Rio Tinto, za početak, potrovati donje Podrinje i Posavinu ili nedovršene žene razoriti srpski jezik i njegovu derivatologiju nego kako iz škole prognati korupciju, pedagošku prostituciju, pedofiliju, narkomaniju, nasilje, tj. sve ono čime su Vučićevi ministri-neznalice i ministri-trgovci (ali i mnogi njegovi prethodnici) naoružavali „Malog Kostu“ i poučili ga kako da najefikasnije postrelja svoje drugare (i pridržali mu ruku — da ne zadrhti).

I da „zatvorimo priču“.

Srba je bilo dok su ih predvodili najbolji, a njihov slom počeo u trenutku kad su o njihovoj sudbini počeli da odlučuju oni koji nisu znali ništa. I za koje je u narodu ostala reč: kad bi neznanje počelo da boli — njima ne bi bilo spasa.

A upravo su takvi, od Brozovog vremena do danas, jedino uređivali sudbinu i srpskog naroda i njegove Crkve.

Autor: Dragoljub Petrović