Uprkos izvesnom ulasku u NATO pakt i dobijanju pozivnice za članstvo u tom savezu u decembru 2015. godine, Crna Gora je u 2016. godini ponovo u političkoj krizi. Sukob između vladajućih partija je kulminirao na sednici parlamenta u januaru 2016. godine kada se glasalo o poverenju Vladi premijera Mila Đukanovića. Predsednik Narodne skupštine i manjeg koalicionog partnera u vlasti SDP-a, Ranko Krivokapić je žestoko napao premijera. Optužbe su bile toliko teške da su izazvale jednu vrstu iznenađenja u crnogorskoj javnosti jer je Krivokapić do tada ostavljao utisak neodlučnog poltrona i karijeriste koji se ne razlikuje od Đukanovićevih saradnika iz partije. Međutim, Krivokapić i njegovi poslanici su nekoliko dana uzastopno žestoko kritikovali Đukanovića i DPS. Optužbe su se kretale od ratnih zločina do kriminala i korupcije Đukanovićeve porodice, posebno svemoćnog brata. Dakle, dobijanje NATO pozivnice nije ujedinilo prozapadnu vlast. Pokazalo je da se između njih godinama stvaralo žestoko neprijateljstvo koje je buknulo u januaru 2016. godine. Đukanović je odgovorio incijativom za smenu Krivokapića sa mesta predsednika Narodne skupštine.
Đukanović je prekrojio i narodnu volju početkom 2016. Zbog razlaza sa Krivokapićem on je izgubio većinu u Narodnoj skupštini. Glasovi manjina mu nisu bili dovoljni. Zato je privukao deo Pozitivne partije, do tada žestoko opoziciono nastrojene. Predsednik te partije Darko Pajović je inače bio jedan od najvećih kritičara Đukanovićeve vlasti od osnivanja Pozitivne 2012. godine. Međutim, on je doživeo “prosvetljenje“ u januarau 2016. godine i podržao je Đukanovićevu vlast u Narodnoj skupštini. Interesantno, nisu svi poslanici Pozitivne podržali ovakav postupak Pajovića (koji je tokom opozicionog delovanja stalno delio moralne lekcije ostalom delu opozicije, od pitanja Srebrenice i Kosova do samohvalisanja kako je on uspešan i van političkog delovanja). Poslanik Perić je vratio mandat stranci kada je video da će njegova stranka podržati vlast. Tako je Pajović za par godina od osnivanja Pozitivne uspeo da uništi partiju koja je 2012. godine imala 7% na izborima i bila najveće iznenađenje. Prema poslednjim istraživanjima Pozitivna je ispod cenzusa, na 2%.[1] Dakle, čak i sa Pozitivnom,Đukanović nema većinu u narodu, što znači da je izgubio legitimitet u Crnoj Gori početkom 2016.
Očigledno svestan da nema legitimitet kakav ima njegov najbolji prijatelj u regionu i saradnik Aleksandar Vučić u Srbiji, Đukanović je pristao na dijalog sa delom opozicionih partija o izbornim uslovima pod pokroviteljstvom šefa delegacije EU u Crnog Gori Mitje Drobniča. Sa opozicione strane su učestvovali Demos Miodraga Lekića, URA Žarka Rakčevića, SNP Srđana Milića i Demokrate Alekse Bečića. Posle nekoliko sastanaka Đukanović je odbio njihove uslove za fer izbore. To je dodatno zaoštrilo situaciju u Crnoj Gori. Za partije koje su pregovarale se smatra da su umerena opozicija (naravno, ne u smislu podele koja se primenjuje u Siriji).
Sa druge strane, takozvana radikalna opozicija koju čini koalicija Demokratski front sastavljena od Nove srpske demokratije Andrije Mandića i Pokreta za promjene Nebojše Medojevića je već mesecima na ulici gde protestuje i faktički je van parlamenta (iako formalno još uvek primaju platu u Narodnoj skupštini). Uz njih je i nekoliko manjih partija poput DNP Milana Kneževića i Predraga Bulatovića i DSJ Nebojše Juškovića, koji nemaju nikakav uticaj u crnogorskom biračkom telu. Đukanović nije u najboljim odnosima i sa najpopularniom institucijom u Crnoj Gori, Mitropolijom crnogorsko-primorskom Srpske pravoslavne crkve koju predvodi proruski nastrojen mitropolit Amfilohije. On se otvoreno protivi ulasku Crne Gore u NATO. Podržao je radikalne proteste protiv Đukanovića. Međutim, zbog svog saradnika Velibora Džomića on nema dobre odnose sa umerenijim delom opozicije i Krivokapićem. Džomić je iako svešteno lice napadao nekontrolisano Lekića u medijima zbog naizgled beznačajnog razloga (tekst lokalnog odbornika). Sa druge strane, Krivokapićev ministar je potpisao rešenje o proterivanju Džomića koji se ipak na volšeban način vratio u Crnu Goru. Zato nije realno očekivati da mitropolit bude taj koji će ujediniti opoziciju kao nekada patrijah Pavle u Srbiji.
Ipak, ujedinjena opozicija ima šansu da obori Đukanovića na fer izborima pokazuju istraživanja iz februara 2016. objavljena u listu Dan. Najjača opoziciona partija je Demos Miodraga Lekića sa oko 13 %. Zatim sledi koalicija Demokratski front sa 10 %, SNP sa 8%, URA 7 %, Demokrate 7 %, i SDP koji je novi član opozicije i ima 4 %.[2] Ukupno to je oko 50 % ili oko 8 % više od Đukanovićevog DPS kome ni koalicija sa Bošnjačkom strankom ne donosi većinu.
U tom kontekstu, kakav razvoj događaja sledi u Crnoj Gori 2016. godine? U ovoj godini moraju da se održe redovni izbori. U slučaju izbora koji će se održati po starom zakonodavstvu Đukanović će uz pomoć izbornih manipulacija (krađa) odneti minimalnu pobedu. Lekićev neregularan i minimalan poraz (krađa u korist Vujanovića u zadnjih nekoliko sati) na predsedničkim izborima kada je iza njega stala cela opozicija i posredno SDP to jasno pokazuje. Brojanje glasova u Rožajama je ličilo te 2013. godine na vreme Idi Amina ili Džombea u Africi.
Izbori po novom i fer zakonodavstvu i pod uslovima koje traži opozicija donose verovatni poraz Đukanovića, pokazuju ankete. Međutim, krah pregovora u februaru pokazuje da Đukanović neće dobrovoljno pristati na fer uslove.
Opoziciji zato ostaje samo jedna varijanta. Zajednički bojkot ili pretnja bojkotom izbora (isto ono što je uradio Đukanović Miloševiću 2000. godine). Da se Đukanović pribojava te varijante pokazuju i dileme koje se javljaju oko raspisivanja lokalnih izbora u Tivtu u aprilu 2016. po starim uslovima. Predsednik Vujanović (marioneta Đukanovića) je dao više kontradiktornih izjava o raspisivanju tih lokalnih izbora.[3]
Da li opozicija može da dođe do zajedničkog stava o bojkotu? U slučaju da sklon neuravnotežnim uvredama i medijskom eksponiranju Nebojša Medojević iz Pokreta za promjene (inače se zalaže za ulazak u NATO i crnogorski jezik) bude vodio glavnu reč u pregovorima u ime Demokratskog fronta, teško može doći do dogovora između dva najjača opoziciona subjekta. Tačnije, između Nove srpske demokratije kao osnove Demokratskog fronta i radikalne opozicije sa jedne strane, i Demosa Miodraga Lekića ispred umerene opozicije sa druge strane. Ako do tog dogovora ne dođe, opozicija godinama posle toga neće imati novu šansu u trenutku kada Đukanović ima ozbiljne probleme da održi legitimitet i u svom glasačkom telu posle hapšenja prvog saradnika Svetozara Marovića (optužen za ogromne krađe u Budvi uključujući i 100 miliona evra od Budvanske rivijere) i javne i drske naplate 8 miliona evra od države koju je izvršio njegov svemoćni i bahati brat Aco.
Pavle Vuletić
FSK
___________________________
[1] Istraživanje Ipsos Stratedžik marketinga za februar 2016.
[2] SDP tvrdi u martu 2016. godine da ih Đukanović proganja kao devedesetih: http://www.vijesti.me/vijesti/sdp-dukanovic-se-vraca-na-pocetke-kada-nas-je-proganjao-zbog-evropejstva-877778
[3] http://www.vijesti.me/vijesti/vujanovic-spreman-sam-da-odgodim-izbore-u-tivtu-876961
