Pravno obavezujući sporazum ili zamka za Srbiju

2
1000
German Chancellor Angela Merkel and Serbia’s President Aleksandar Vucic after a news conference at the chancellery in Berlin, Germany, February 27, 2018. REUTERS/Hannibal Hanschke

Dvadeset i sedmog februara Aleksandar Vučić je otputovao u radnu posetu Berlinu na poziv nemačke kancelarke Angele Merkel, sa kojom se sastao po 11. put, u trenutku kada je pitanje sporazuma između Beograda i Prištine glavna tema gotovo svih evropskih zvaničnika. Za to vreme je u Prištini boravio šef Evropske komisije Žan- Klod Junker koji je pozvao prištinske vlasti da poboljšaju veze sa Beogradom, kao i da ratifikuju sporazum o demarkaciji sa Crnom Gorom, istaknuvši da je od presudnog značaja da “odnosi Beograda i Prištine počnu da se razvijaju na novim osnovama“, kao i da je u tom kontekstu važan pravno obavezujući sporazum.

“Važno je da Srbi i kosovski Albanci pronađu pravno obavezujući sporazum, koji će omogućiti da zajedno dalje napredujete ka Evropi.“, rekao je Junker na konferenciji za novinare posle susreta sa predstavnicima privremenih kosovskih institucija. Vučić je za televiziju Prva rekao da je sa nemačkom kancelarkom razgovarao o pravno obavezujućem sporazumu, ali i da je papir još beo.

“Ukoliko potpišemo taj sporazum dobićemo sve garancije, a garancije koje dobijemo u Berlinu su garancije u koje najviše verujem. Sa kancelarkom sam pričao o svemu. Papir je i dalje beo, ali svakakvih stvari tu ima i razgovarao sam sa kancelarkom Merkel o različitim modalitetima.“, objasnio je on. Kada je u pitanju poslednja verzija nove Strategije proširenja EU, u istoj se navodi da Srbija najkasnije do 2019. treba da ispuni prelazna merila u oblasti vladavine prava i postigne sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom kako bi od EU dobila završna merila, nastavila dalje i 2025. postala članica EU. Iako nije naglašeno, ipak je više nego jasno da je pravno obavezujući sporazum sa Prištinom je prvi i najvažniji uslov koji Srbija treba da ispuni da bi jednog dana postala članica Evropske unije. Šta tačno predstavlja ovaj dokument, još nam niko nije rekao, pa ni visoki evropski zvaničnici koji uporno insistiraju na njegovom potpisivanju. Kao što je predsednik Srbije objasnio, postoji više modaliteta, a jedan od predloga je oko kojeg bi Beograd i Priština trebalo da se usaglase jeste model “dve Nemačke“, odnosno dogovor da dve države budu ravnopravne članice UN. Naime, 1972. godine, skoro nakon dve decenije, postignut je dogovor između Zapadne i Istočne Nemačke.

Da Vas podsetimo:  Đukanović „video duhove“ u formi kravate-zastave ambasadora Srbije Božovića

Zapadna Nemačka nikada nije priznala Istočnu, ali je ipak postignut sporazum o tome da kao samostalne države postanu ravnopravne članice UN. Otprilike, oni koji Srbiji i Prištini predlažu sporazum po modelu na ovaj, ne očekuju od Srbije da “naglas“ prizna Kosovo, već da se ponaša kao da ga je priznala, tj. da se prema Kosovu i Metohiji odnosi kao prema ravnopravnoj i nezavisnoj državi, nazivajući taj odnos “normalizacijom“ umesto priznanjem. Kosmetskim Albancima, iako to ne žele uvek da kažu, pokušavajući da se predstave kao najveće žrtve i gubitnici dijaloga između Beograda i Prištine ne bi li uspeli da dobiju što više za sebe, model “dve Nemačke“ sigurno bi odgovarao, jer ideja o razmeni teritorija njima nikako ne odgovara, kao ni ideja o bilo kakvoj autonomiji Srba na područiju Kosmeta.

“U ovakvim nepravednim pregovorima, Srbija je prvo iznudila etničku decentralizaciju na Kosovu gde su stvorene opštine sa srpskim stanovništvom, a kasnije i Zajednicu srpskih opština kao treći nivo vlasti na Kosovu. ZSO bi bila neka vrsta Republike Srpske na Kosovu.“, objasnio je Aljbin Kurti, lider Samoopredeljenja, koji se najoštrije protivi bilo kakvom dijalogu sa Beogradom koji ne podrazumeva priznanje tzv. Kosova. Takođe, on smatra da bi samoproglašeno Kosovo trebalo na referendumu da se izjasni o ujedinjenju sa Albanijom od koje je, kako navodi on, odvojeno “nasilnim, nedemokratskim putem od strane velikih sila“.

“Želeli bismo da imamo pravo da se ujedinimo sa Albanijom na demokratski i miran način- znači, ne bismo počeli treći balkanski rat.“, rekao je Kurti za Dojče Vele u decembru 2017.

“Zainteresovani smo da sednemo za sto sa predsednikom Vučićem i da završimo ono što je ostalo otvoreno između Kosova i Srbije-a to je priznanje.“, objasnio je Haradinaj u intervijuu za Bi-bi-si, pre samo nekoliko dana, naglašavajući da o razmeni teritorija ne želi da govori, jer je to dovelo do ratova u prošlosti.

“Ako otvorimo to pitanje, to je priča bez kraja i konca. Ja sam u potpunosti protiv toga. Još nosimo rane iz ranijih tragedija i ne želimo da ih ponovo otvaramo.“, rekao je. Naravno, razmena teritorija, odnosno ideja da se Bujanovac, Preševo i Medveđa u neku ruku trampe za autonomiju Severa KiM ne odgovara ni Srbima, no, postavlja se pitanje kako Albanci vide “normalizaciju“ odnosa između Beograda i Prištine? Kada je Aljbin Kurti u pitanju, koji trenutno predstavlja vodećeg opozicionog lidera među Albancima na KiM, albanski političari koji su na vlasti u Prištini se u mnogo čemu ne slažu sa njim, naročito kada je u pitanju Kurtijevo insistiranje na tome da objasne poreklo svoje imovine i od tzv. Kosova naprave pravnu državu, međutim, ono što povezuje sa jedne strane Aljbina Kurtija i sa druge Tačija, Haradinaja i Veseljija jeste isti stav o ZSO, demarkaciji sa Crnom Gorom, i na kraju ideja o stvaranju velikoalbanske države na Balkanu.

Da Vas podsetimo:  Srbi žele masovan povratak u Lipu i druga srpska sela

Razlika je samo u tome što Kurti, kao opozicioni lider, glasno govori čemu teži, dok ovi drugi izbegavaju da to kažu, jer ipak imaju obavezu da se ponašaju kao predstavnici svih građana “Kosova“, bez obzira na nacionalno i versko opredeljenje. “Normalizaciju“ odnosa između Beograda i Prištine, kosmetski Albanci vide samo kao priznavanje samoproglašene “Republike Kosovo“ od strane Srbije i nikako drugačije, te se ne treba zanositi da u “Republici Kosovo“ ima mesta za kosmetske Srbe. Uostalom, ako neko ima razloga da bude nepoverljiv prema namerama Zapada, to su kosmetski Srbi. Kada su prve snage KFOR-a ušle na Kosmet, počeli su crni dani za Srbe sa Kosmeta. Tog 13.juna 1999.godine na teritoriju Kosova i Metohije ušle su međunarodne snage KFOR-a, a samo deset dana kasnije u Prištini je ubijeno 16 Srba, dok je po dolasku međunarodnih snaga sa Kosmeta otišlo oko 100 hiljada Srba, a vratilo se 447 hiljada Albanaca koji su napustili Kosovo i Metohiju za vreme rata. Po dolasku KFOR-a, rano ujutru jednog utorka pripadnici OVK zauzeli su 50 srpskih stanova u Prištini, a ostali Srbi iz Prištine se nisu usuđivali da izađu napolje, čak ni da kupe hleb, mada nisu ni imali gde da ga kupe, jer su društvene radnje prestale da rade, a albanski pekari nisu želeli da im ga prodaju. Zapravo, talas albanskog bezakonja na Kosmetu počinje baš 13.juna 1999. godine, a traje i danas. Iako je jedan od zadataka međunarodnih snaga bio da razoruža OVK i sve ostale grupe naoružanih Albanaca, no, po dolasku KFOR-a, pripadnici OVK ne samo da nisu bili razoružani, nego su pušteni da uspostavljaju kontrolne punktove, organizuju parade, hapse i muče navodne saradnike “okupatora“, ali i da ubijaju i proteruju Srbe, postavljaju gradonačelnike u “oslobođenim“ gradovima.

Da Vas podsetimo:  Ni manje zemlje ni većeg problema za NATO
Foto: vidovdan

Nakon toga, usledila su ubistva srpskih civila, ali i martovski pogrom kada su se na meti albanskih terorista našli Srbi, njihova imovina, spomenici kulture kao i pravoslavne crkve i manastiri, a etnički je očišćeno šest gradova i devet sela, dok je više od četiri hiljade Srba tada zauvek napustilo Kosmet. Ne treba napominjati da je na teritoriji Kosmeta KFOR bio odavno prisutan. I ako bi Srbija prihvatila pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, odnosno prihvatila termin “normalizacija“ koji u ovom kontekstu znači priznanje, desilo bi se to da Srba na Kosmetu više ne bi bilo, a čak i onaj mali broj Srba koji bi rešio da ostane i opstane u “Repubilici Kosovo“ verovatno bi bio prinuđen da se iseli, jer bi im komšije ili palile seno, krale stoku ili ih prosto zastrašivali. Naravno, kao što je i danas slučaj, albanski zvaničnici bi se svojski potrudili da nije reč o etnički motivisanom nasilju, jer se “takve stvari svuda dešavaju, pa i na Kosovu“, a počinioci nikada ne bi bili pronađeni i kažnjeni, niti bi to neko očekivao.

I u takvim uslovima čak ni najodlučniji kosmetski Srbi ne bi mogli da opstanu, a pred Srbima bi bila jedna nova seoba. Mnogi danas veruju da bi jedan takav sporazum između Beograda i Prištine konačno doveo do rešenja viševekovnih problema koji postoje između srpskog i albanskog naroda. Prvog marta ove godine Albanci iz Bujanovca su obeleželi godišnjicu referenduma o autonomiji. Pre dvadeset i šest godina, prvog i drugog marta, devedeset osam odsto Albanaca iz Bujanovca, Preševa i Medveđe izjasnilo se za stvaranje političke, teritorijalne, administrativne i kulturne autonomije sa mogućnošću pripajanja Kosovu. Danas među Albancima vlada mišljenje da su rezultati referenduma iz 1992. pokazali njihovu jasnu političku volju i da predstavljaju početak rešavanja statusa Albanaca u Srbiji.

Kad sve ovo uzmemo u obzir, jasno je da su Albanci spremni da svoj status konačno reše, a da li će to biti samo u njihovu korist više zavisi od nas, nego od njih.

Mina Ćurčić

vidovdan.org

2 KOMENTARA

  1. Evo,
    sta (u Nemackoj) govore dobro obavesteni nemacki intelektualci. Angela Merkel je saopstila Vucicu da je minimum minimuma koji se od Srbije ocekuje je da Kosovo dobije stolicu u u UN i to bas po modelu dve Nemacke. Za uzvrat bi Srbi na Kosovu „dobili“ kulturnu autonomiju bez zakonodavne vlasti! Receno mu je da zaboravi ideju o razmeni teritorija. Kao drugo nagovesteno je da resenje terijatolnog spora sa Hrvatskom mora da se resi sto pre. Pohvalila je Vucicev predlog da Hrvatska i Srbije odmah osnuju komisiju, koja treba da pocne sa radom jos ove godine i da problem bude resen sto pre!
    A sargarepa koja mu se nudi je: (1) eventualni dolazak nekih vecih nemackih investicija u Srbiju – npr. Erbas, koji zbog lose ekonomske situacije zatvara nekoliko pogona u Nemackoj sa oko 6000-8000 radnih mesta (U Nemackoj radnik u Erbasu dobija oko 3000 evra – bruto, a kod nas maksimum bice 300 evra neto!!); (2) verovatan ulazak u EU do 2028 godine!
    Dr. Miodrag Kulic, Nemacka

  2. Vucicu, ko je nemcima verovao taj jutro nije docekao. Sutra moze Merkelova da ode sa vlasti a oni koji dodju izmene stvam prema Srbiji. Ne igraj se buducnoscu nasih pokolenja, nemas pravo na to.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime