Priča o čudotvornoj ikoni iz Garjaka

U kući porodice Iglendža u selu Garjak na jezeru Peruča do devedesetih godina prošlog veka čuvana je čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. Njen dolazak u ovu kuću nije mit ni legenda, već Božije čudo o kojem su predanje čuvali i pravoslavci i katolici ovoga kraja.

Mnoge su priče o prošlim vremenima ostale neispričane ili prikrivene velom tajni nakon poslednjeg rata, upravo zbog odlaska ljudi, smrti onih koji su bili živi svedoci vremena i prilika, ali i narušenih odnosa zbog kojih su mnoge loše stvari dobile primat nad onim što je bilo vrednije od svega ovozemaljskog. Ima takvih priča gotovo u svakom selu Dalmacije i šire, i takvih ljudi i njihovih sudbina na gotovo svakom koraku, ali je do istine i predanja koja su se čuvala i prenosila najteže doći, upravo zbog toga što je malo ko ostao da o njima posvedoči.

Ipak, kako bi naš narod to rekao: „Istina je kao voda, uvek nađe svoj put”, pa je tako i priča o čudotvornoj ikoni iz Garjaka, koja je do poslednjeg rata bila u vrličkoj porodici Iglendža, pronašla svoj put do ovih redova, iako preciznih podataka kao što su godine njenog dolaska, imena gazde kod kojeg je bila ranije, ali i imena onoga ko ju je tražio kao naknadu za svoj mukotrpan rad, ne smemo sa sigurnošću tvrditi.

O ikoni Presvete Bogorodice, koja je svojim dolaskom već svedočila čudo, nekim od čuda koja su se pred njom dešavala i narodu koji je, ne deleći se po verskoj pripadnosti, čvrstom verom hodio, prilazio i poklanjao se Božijoj tvorevini, u današnje vreme pričaju nam oni koji su sve ovo znali od najranijih dana svoga detinjstva.

Umesto plate za višegodišnji rad zatražio ikonu

Malo ko od starijih generacija stanovnika sa ove strane Dinare, ali i one koja pripada bosanskoj strani, u prošlosti nije znao gde je, ili nije išao da se pokloni ikoni Presvete Bogorodice u kući porodice Iglendža. Tačna godina njenog dolaska u ovo domaćinstvo ne može se sa preciznošću tvrditi, ali je način njenog dolaska ostao dobro urezan u pamćenju kao duboko uklesani natpis u kamenu koji teško nestaje.

Naime, u periodu teških i siromašnih godina, kada se ovdašnji narod mučio da zaradi šaku žita kojom bi makar prehranio višečlanu porodicu, ali i tražio priliku da se makar od gladi izbavi, jedna muška glava iz porodice Iglendža otisnula se preko one strane Dinare, u selo Sajković koje se nalazi u sastavu grada Livna. Tu je kod jednog, za ondašnje prilike imućnijeg gazde, pronašao sebi posla. Čuvao je blago, sitnu stoku, krave i volove, danju ih izvodeći na ispašu, a noću spavajući na slami pored njih. Briga o životinjama osigurala mu je siguran obrok, odsustvo od muke pa čak i bolesti koju je glad sa sobom donosila. Po onome što se priča, negde na zidu podruma gde su volovi ležali, visila je ikona Presvete Bogorodice. Nakon nekoliko godina u najmu odlučio je da se vrati u Garjak, svom ognjištu u Iglendžama. Pri rastanku, tražio je samo jedno, ikonu.

– Tadašnji gazda, veruje se da je čak bio i Turčin, pri rastanku ga je pitao koliko i šta mu duguje za sve godine koliko mu je služio. Iglendža je tražio samo ikonu. Iako mu je to bilo malo čudno, gazda je pristao, dao mu je ikonu, ali i konja na kojem se ovaj preko Dinare vratio u Garjak. Ta ikona u kući je boravila nekoliko dana, koliko tačno niko ne zna, ali se zna da je nakon kratkog vremena isti taj gazda iz Sajkovića u pratnji nekoliko ljudi došao po nju – priča nam Ante Budiša iz Garjaka, Hrvat, katolik, pošteni i čestiti čovek ovoga kraja, koji je rođen, odrastao i danas živi u Garjaku.

Ono što Ante priča čuli su i znaju mnogi, ali retko ko želi o tome govoriti. Sve o čemu nam pripoveda njemu je, kaže, pričao i njegov pokojni deda Ilija, ali je mnoge sitaucije znao i slušao kroz svoje odrastanje.

– Kuću Iglendža našli su pitajući ljude koje su sretali. Kada su došli, tražili su da im se vrati slika, tako su je oni zvali. Nisu došli slučajno, već iz straha zbog onoga što se dešavalo nakon Iglendžinog odlaska. Njegovim odlaskom stoka se uznemirila, krave su neprestano rikale, volovi bukali, konji rzali, i sva stoka se oglašavala danonoćno. Nisu znali šta se dešava, nije to bilo ni malo prirodno, i zbog toga su se uputili ovamo da vrate ikonu koju je Iglendža sa sobom odneo. On im je ikonu vratio i sa njom su otišli nazad u Sajković. No, nakon nekog vremena, na stablu bresta koji se nalazi uz kuću Iglendža, jedno jutro osvanula je ikona. Kako se tu vratila, kako je došla na to drvo, niko nije video niti se ikada saznalo, ali se sa strahopoštovanjem prema tome odnosilo. To je bio znak koji je verujući narod primio kao Božiju promisao. Iglendže su je vratile u njihovu kuću, i tu je ostala do devedesetih godina – priča nam Ante.

Pred ikonom se dešavala i brojna čuda

To je, po predanju koje čuva, ali i po onome što se kasnijih godina dešavalo, bio početak čuda koje se vezuju za ikonu Presvete Bogorodice. Dolazili su joj vernici iz svih krajeva, bosonogi, pešačeći ne samo iz Dalmacije nego i iz Bosne. Pred ikonom su se dešavala brojna isceljenja, narod joj se zavetovao, i nije se gledalo ko je pravoslavac, a ko katolik, jer svako ko sebe smatra hrišćaninom i u Boga veruje nije mogao zatvarati oči pred onim što je samo Bogu i Majci Božijoj moguće.

– Jedan moj prijatelj, Minjenko Bijuk iz sela Vinalić, kao dete od nekoliko godina nije mogao hodati. Jednostavno nije mogao ni da stane na noge. Šezdesetih godina je to bilo. Majka ga je nosala svuda, jer autobusa nije bilo, ali je sa njim u naručju išla svim doktorima za koje bi čula. Jednoga dana, njegovoj majci rekoše da se zavetuje Presvetoj Bogorodici i pođe pred ikonu u Iglendže. Poslušala je i peške pred ikonu pošla, i onog trenutka kada joj se poklonila i pomolila za svog sina, on je ustao na noge i prohodao. To nije mit, i nije legenda, to je živa istina i svedočanstvo o ljudima koje sam i sam poznavao. Od tada je svake godine zajedno sa sinom hodočastila pred ikonu. Jedne godine, kada je on već bio dečak u odraslijim godinama, na dan kada je sa majkom trebao poći u Garjak, sakrio se na stablu trešnje kako ne bi pešačio dva sata hoda. Ona je otišla sama. On tada padne sa stabla i slomi ključnu kost. To je opet bio neki znak, kao opomena da se dati zavet ne sme olako shvatati ni prekršiti – priseća se Ante samo jednog od pomenutih čuda iz ne tako davnog vremena.

Svakakvih je tu još bilo sudbina, isceljenja i običnom čoveku neobjašnjivih stvari, ali koliko god bili dužni svedočiti istini možda u njih ne treba puno ni dirati. Ante nam zato priča i jednu ličnu situaciju koja je njemu ostala duboko urezana u sećanju.

– Kad sam se ja rodio, u našu kuću dolazila je jedna od naslednica porodice Iglendža, pokojna baka Ljubica. Kupovala je od mog dede Ilije vino, rakiju, nešto čega je tada u našoj kući bilo više. Svaki put kada bi došla, pogledala bi u mene i rekla: „Kada ja umrem, ti ćeš mi na sprovodu krst nositi”. U vreme kada sam bio već četvrti-peti razred upokoji se baka Ljubica. Nas dece pod brestom desetine, okupili se svi iz sela. Dolazi sveštenik i pravo kod mene, kaže: „Mali, ti ćeš nositi krst”. Niti je on tada znao za Ljubičinu želju, niti mu je ko šta rekao, niti sam ja jedan od najbližih srodnika bio pa da me to dopadne, nego eto, to je isto neka Božija promisao – priča nam Ante koji je, kako kaže, nekoliko kilometara puta Ljubici nosio krst, iako su mnogi negodovali što je nespretnom i još nedoraslom detetu to povereno.

Iglendže raseljene, ikona nestala, brest se suši, ali kandilo gori

Ono što je još ostalo neskriveno, jeste da je ikona suzotočila nakon smrti Iglendže sa kojim je prvi put stigla u Garjak, da je osamdesetih godina bila restaurisana od strane jednog umetnika, i da je u to vreme bila uređena i kapelica u kojoj je bila postavljena. Devedesetih godina, porodica Iglendža razasuta je na sve strane. Mnogi više nisu među živima, nekima se gubi svaki trag, neki su svoje živote nastavili daleko od porodičnog ognjišta.

Šta se desilo sa ikonom, niko sa sigurnošću i preciznošću ne može, ili ne želi da tvrdi. Zna se samo da više nije tu gde je bila, i da je u drvenom okviru, starom možda i više od stotinu godina, sada neka druga ikona takođe Presvete Bogorodice. Kandilo pored nje upaljeno je svake nedelje i o praznicima od ruke Nade, snajke koja je u kuću Iglendža došla sedamdesetih godina iz susednog sela. Nada nam je potvrdila sve ono što smo već čuli od Ante, ističući kako je o svemu što zna slušala i od pokojnog svekra Marka Iglendže, ali i kako je bila svedok oktobarskih dana kada su se, na praznik posvećen Pokrovu Presvete Bogorodicce, reke ljudi slivale u Garjak sa svih strana, poklanjajući se čudotvornoj ikoni.

Kako je sa suprugom životni i radni vek provela u Srbiji, zbog njegovog posla, Nada smatra da o blagoslovu Iglendžine kuće treba da priča neko od bližih, krvnih srodnika. Ona je, kako kaže, na sebe preuzela da pali kandilo na mestu na kojem je ikona bila, i da otvori vrata svakom ko na ovo mesto poželi da dođe.

Tu, na samom kraju asfaltnog puta, uz neposrednu blizinu peručkog jezera, baš u pravcu pravoslavnog groblja koje veći deo godine prekriva voda akomulacionog jezera Peruča, ostao je i stari brest na koji se ikona vratila. I to ne samo prvi put, onda iz Sajkovića, već svaki put kada bi je domaćini na neko vreme odnosili i ostavljali u neku crkvu ili manastir. Poslednjih godina i brest se gotovo osušio. No, iz njegovih suvih grana i ovog se proleća otimaju mladi, zeleni izdanci. Iako okom viđeno, čoveku teško objašnjivo. I sve to tako treba da bude. Možda ikona, jednoga dana kada za to bude vreme, ponovo pronađe svoj put povratka. Biće to, kao i u prošlosti, samo po volji i promisli Božijoj.