Prošla je prva godina. Sedam grobova još uvek čeka odgovor zašto je vojni helikopter morao da sleti na civilni umesto na vojni aerodrom. Zašto je (bivši) ministar odbrane prekršio lanac komande i pravilo službe. Zašto je komisija pokušala sramno da optuži heroje da je u njihovoj krvi bilo alkohola. Zašto još niko nije odgovarao za smrt četiri letača, dva zdravstvena radnika i jednog deteta.
Mnogo je priča ispričano o svemu tome. Ali odgovori nisu dobijeni.
Ovo je priča o Dževadu i Miroslavu. Priča koja nije do danas ispričana.
Ja sam, inače, iz jednog od oni dosadnih malih mesta poput onog u pripoveci „Mrtvo more“ Radoja Domanovića. Međutim, još dok sam bio student, u naše mrtvilo se doseli novi lekar. Neki doktor Dževad Ljajić. Tek je stigao, a već je počeo da leči od svakodnevice. Komšiluk se baš zabavio pričom o novom doktoru.
Dževad je stalno na sebi imao neki mangupski blag osmeh i cigaretu u rukama; Dok govori sa tobom na ulici, prišao bi ti onako blizu kao da hoće da se posvađa, iz tih mangupski nakrivljenih usana su lile reči pune mudrosti, humora i raznih informacija.
Sa njim sam satima razgovarao; Bio je od onih posebnih ljudi koji ispune razgovor bez da pomenu nekog drugog. Nikad se nije bavio životima drugih ljudi ogovarajući ih. Kao komšija odmeren, komunikativan i prilagodljiv svakom čoveku. Slobodan od te narcisoidne bolesti da svakom i svugde pokazuje i dokazuje kako je on doktor da bi dominirao situacijom. Ne, van ambulante bio je daleko od poziva. Bio je samo jedan dobar komšija.
Ali, kada bih išao na neki pregled kod njega, bio je ozbiljan, profesionalan, bez mangupskog osmeha ali sa toplim, mekim pogledom, koji je bio neobičan za muškarca, nekako previše nežan. Ipak, taj pogled bi trebalo da ima svako ko radi sa ljudima – bolesnim i slabim. Odmah bi se osećao da si na pravom mestu, ono „E, ovaj će mi pomoći“ bi odmah kroz glavu prošlo.
I pomagao je, ogromnim znanjem, strpljenjem i razumevanjem. Nije prepisivao one skupe lekove koje nam lekari daju u dogovoru sa farmaceutskim kućama, zbog toga sam ga najviše voleo. Uvek je on znao za neku zamenu koja isto deluje, a manje košta. Vremenom se on oženio, dobio decu i odselio. Kasnije i ja isto. Kad vidi čuda, mi u istoj zgradi. Opet komšije. Sada je on bio anesteziolog, specijalista, a ipak onaj isti. Malo situiraniji i napredniji u smislu karijere, ali isti. Doktor Dževad – večito nasmejani, koji je živeo sa majkom, sestrom, suprugom i decom.
Sećam se kako se obradovao kad je čuo da sam se zaposlio. Govorio je da ne smem da pušim, jer, valjda znam kako to nikako ne bi smeo. A ja bih njemu „Pa i ti doktore pušiš“. On bi na to odgovorio „Neće ovo meni ništa, bez brige, neću ja od cigareta“…
I nije od cigareta.
Na poslu me sudbina povezala sa sinom druge žrtve. Malim Danilom Veselinovićem. Učenikom petoga razreda. Ušao sam u razred koji je brojao sedam učenika. U prvoj klupi u sredini je sedeo Danilo. Jedno od one dece koja vam odmah zapadnu za oko. Isticao se lepim govorom, urednom garderobom i pedantnim priborom. Videlo se da roditelji baš vode računa o njemu.
Danilo je imao jednu upadljivu osobinu: Uvek kad bi govorio o nečemu lepom i dobrom, on bi dodao „Kao kod mojeg tate“. Malo bi prošlo, a on bi opet o njegovom tati. Sve prijatne pojave u njegovom dečijem svetu su bile povezane sa tatom Miroslavom kojeg su zvali Mićo. I Mićo je živeo u Lukarima, bio mi komšija. Njega nisam lično posebno poznavao, ali prisustvovao sam jednom ni manje, ni više „događaju“:
Naše lokalno džangrizalo, kojem sve i svako smeta, jednom, i to samo jednom otkad ga znam, rekao je za nekog nešto dobro. E, to je bilo za Miroslava. Izgovorio je rečenicu „To je čovek koji te oraspoloži, pravi tip, a ne ko vi propalice!“
Nekako sam veoma lično doživeo njegovu smrt jer sam nedeljno pet časova provodio sa njegovim sinom.
Poginuo je neposredno posle mog premeštaja na drugo mesto. Tog dana sam se pitao kako li će sve to podneti to mali Danilo.
Kasnije su mi rekli da je bio jak, da je bio posebno jak toga dana. Da je to neobično smireno prihvatio, ali da manje govori o lepim stvarima iz svojeg života. Iskreno sam tada žalio za svojim učenikom. Sa daljine, jer nisam želeo da ga vidim. Nekako nisam mogao da zamislim razgovor, jer je ostao bez najlepše teme za priču.
Neka je večna slava i hvala ovim hrabrim ljudima.
Haris Ibrahimović
