Mnogo se prethodnih godina pričalo i priča o „priznavanju Kosova“. Eto, dođe i na mene red da priznam Kosovo (i Metohiju). Kad nas već toliko teraju da to priznamo, evo ja ga priznajem! Dobro ste pročitali – priznajem Kosovo!
Priznajem Kosovo kao svoju kolevku i kolevku Srbije! Priznajem ga kao rodno mesto kosovskog mita, a sa njim i kao rodno mesto svih junaka srpskog naroda! Priznajem ga kao NJegoševu živu ranu! Priznajem ga kao neodvojivi deo Srbije, jer Kosovo jeste Srbija i Srbija je Kosovo! Priznaću i to da je Miloš Ćirković kosovski vitez u čijoj ličnoj karti kao mesto rođenja slobodno može biti naveden upravo Kosovski boj! Priznajem Kosovo kao teritoriju na kojoj svetle srpske crkve i manastiri i počivaju duše i tela najvećih mučenika i svetaca srpskog naroda! Priznajem Kosovo sa više prestonica od kojih su najveće: Visoki Dečani, Bogorodica LJeviška, Gračanica, Devič i Banjska. Priznajem da je na Kosovu i srce moje pravoslavne crkve – Pećka Patrijaršija! Priznajem Prizren kao nekadašnju prestonicu! Priznajem da je na Kosovu i posle zvaničnog kraja boja, on nastavljen i u naše dane! Priznajem da je Kosovo mesto na kojem je Srbija od, kažu izgubljenog, boja dobila sebe samu! Priznajem da je moj narod na Kosovu stradao više i brutalnije nego bilo koji drugi! Priznajem i to da je na Kosovu danas Srba manje nego pre, ali isto tako verujem da Bog zna šta radi, iako se to ne može reći za one koji o tim ljudima moraju brinuti!
Priznajem da sam plakao za Kosovom i za stradalim Srbima! Priznajem da sam se tresao kada sam gledao kako ruše i pale srpske svetinje kopajući oči i ružeći lica svetaca na freskama!
Priznajem da sam pokušao da pomognem! Priznajem da nisam obišao celo Kosovo i Metohiju i priznajem da me je zbog toga sramota, iako to nije samo moja krivica! Priznajem da je Kosovo sveta zemlja i da samim tim mora biti oblast mira, a ne progona! Priznajem da crkve na Kosovu sijaju tri puta jače nego igde u svetu! Priznajem da je na Kosovu razdaljina između nebeske i zemaljske Srbije manja nego na najvišoj planini!
Priznajem da na Kosovu reke bujaju od srpskih suza! Priznajem i da su planine svake godine sve više zbog srpskih žrtava koje se na njih dodaju! Priznajem da se tamo tužno živi jer nema dovoljno dečjeg smeha! Priznajem da je tiho u izostanku liturgija u svim porušenim manastirima i crkvama! Priznajem da se Kosova ne možemo nadostiti iako znamo da je srpsko dok je sveta i veka!
Međutim, da priznam da je Kosovo nezavisna država, to ne mogu! Sva sam priznanja na papir izneo, tako da ne mogu reći svetski moćnici da nisam priznao Kosovo! Priznao sam ga onoliko puta koliko ste to tražili, ali na način na koji ga jedino mogu priznati! Kad sam ga već priznao, sad mi ne možete reći da to nije ono što ste tražili! Priznao sam sve ono što je istina, a ako se to vama i vašima ne sviđa, onda to samo znači da nas terate da pristanemo na laž! A ako se vaša politika svodi na laži i nasilje, radite to bar nekome ko to kroz svoju istoriju nije prošao i ko vas ne zna kao Srbi.
Kad već samo Srbija od svih država na svetu ima Kosovo, morali biste i vi priznati da nam zavidite na njemu! Na Kosovo svakodnevno već vekovima udaraju i moćniji od vas prugasto-zvezdanih moćnika, ali nikako da shvate da Bog živi na Kosovu! A ko udara na Boga, od njega niti ima veće budale i sramote svojih roditelja, niti boljeg kandidata za nekog novog đavola, jer se stari postideo onoga što ste na Kosovu činili!
A vama braćo i sestre koji još uvek živite na Kosovu i Metohiji priznajem da ste ponos cele Srbije, zemlje čiji ste državljani i koja bez vas ne bi ni bila to što je!
Milan Ružić
www.iskra.co
