Prvi dan života Evroazijske unije

0
643

eau01

Prvog januara započeo je život Evroazijske unije, čije stvaranje je bilo glavni motiv zapadnog napada na Rusiju preko Ukrajine

Kad je početkom 2014. u glavnom gradu Belorusije Minsku održan sastanak šefova država Rusije, Belorusije i Kazahstana, bilo je u potpunosti izvesno da će te tri zemlje u skoroj budućnosti činiti Evroazijsku ekonomsku uniju, koja je službeno zaživjela 01. januara. Brojne informacije su kolale o tome šta će biti ta zajednica, a jedno od najčešćih pitanja je bilo: hoće li to biti korak prema obnovi Sovjetskog Saveza ili nešto poput Evropske unije? Sastanci Vrhovnog Evroazijskog ekonomskog saveta održavaju se iza zatvorenih vrata, što je bilo uzrok za razne pretpostavke i nagađanja. Analitičar Anton Klubkov u maju piše da je „teško analizirati proces donošenja odluka političke elite bez podataka koje obično dostavljaju insajderi”. Ipak, dostupne informacije su bile dovoljne da se donese nekoliko zaključaka o strateškom usmerenju ruske države na bivšem sovjetskom prostoru. Ruska politička elita može se podeliti na dve grupe koje su stvorile dve postsovjetske integracijske ideologije: liberalni imperijalizam i tzv. evroazijatizam.

RUSIJA KAO LIBERALNO CARSTVO

Projekat Rusije kao liberalnog carstva prvi put je na državnom univezitetu Sankt Peterburgu 25. juna 2003. predložio Anatolij Čubajs, kad je održao predavanje u kome je naveo osnovne ideje ruskog “liberalnog imperijalizma”.

Centralna ideja tzv. „liberalnog carstva” je da ruska država može i treba da doprinese širenju svoje ekonomije u susednim zemljama i u trgovini i na sticanju i jačanju imovine, i da se tako postavi kao centripetalna hegemonistička sila na bivšem sovjetskom prostoru. „Ruska država je zainteresovana za održivost i razvoj, a, ako je potrebno, i za obranu temeljnih demokratskih institucija, ljudskih prava i sloboda u susednim zemljama”, rekao je Čubajs, čime se distancirao od zapadnih liberala, koji pod maskom demokratskih institucija, ljudskih prava i sloboda šire svoje geostratešeke interese i pre svega crpu tuđe prirodne, financijske ljudske i sve druge resurse.

Čubajsove ideje je preuzeo Leonid Gozman, koji tvrdi da je ruski liberalni imperijalizam u isto vreme „dominacija na postsovjetskom prostoru, ali i potčinjenost globalnom liberalnom carstvu”. Naravno da je ova ideja naišla ne veliko negodovanje u političkim krugovima u Moskvi i kritiku javnog mnenja, dok su susedne zemlje takvu ideju shvatile kao kolonijalni status o odnosu na Moskvu, što je na kraju i bila.

RUSIJA EVROAZIJSKA SILA

Alternativa liberalnom imperijalizmu je evroazijatizam. Klasični evroazijatizam rođen je još ’20-tih godina prošlog veka u krugovima ruskih emigrantskih intelektualaca, a danas je postao jedan od ključnih političkih i filozofskih pojmova.

Rusija kao evroazijska sila nije carstvo u zapadnom smislu te riječi, nego država i civilizacija istovremeno. Dok je liberalni imperijalizam zamišljen da Rusiji daje regionalno liderstvo nad ostalim zemljama kao kolonijama, ali da se na globalnom nivou potčinjava dominaciji američkog carstva, učestvujući tako u velikom hegemonističkom projektu Pax Americana, evroazijski projekat podrazumeva formiranje zajednice ravnopravnih država, koja je sposobna da postane jedan od polova u multipolarnom svetu.

eau01

PUTINOVA EVROAZIJSKA DOKTRINA

Ovde nećemo detaljno objašnjavati klasični evroazijatizam, ali je već navedeno dovoljno da razbije sve zablude o tome „da je Evroazijska unija osobni imperijalistički projekat Vladimira Putina i da bez njega ne bi postojao, te da će zajedno s njim otići u ropotarnicu istorije”. Ta misao tinja proteklih sto godina, a u oktobru 2011. ruski predsednik u dnevnom listu Izvestja objavljuje članak Novi integracioni projekat za Evroaziju – Danas je rođena budućnost. Članak je sadržavao samo opšta strateška načela i nije bilo jasno koji su to temelji ideologije Putinove evroazijske integracije.

Posle toga toga Putin, toekom predsedničke trke 2012. objavljuje niz članaka i drži govore u kojima se posebno obraća drugim narodima i etničkim grupama Ruske Federacije i važno rusko nacionalno pitanje objašnjava tako što Rusiju vidi kao „multietničku državu i civilizaciju ujedinjenog ruskog naroda”. Ovde je važna i terminologija jer u izbornoj kampanji 2012. on govori o ruskom „nacionalnom pitanju”, ali ne sa akcentom na „ruski narod”, što se može videti u izvornim tekstovima objavljenim tokom kampanje.

„Rusiji je, sa svojim različitim jezicima, tradicijama, etničkim grupama i kulturama, nacionalno pitanje bez preterivanja od temeljne važnosti. Svaki odgovoran političar i javna ličnost treblo bi da je svesna da je jedan od glavnih uslova za samu opstojnost naše zemlje građanska i međuetnička harmonija. Vidimo šta se događa u svetu i kakvi sve rizici postoje. Stvarnost današnjice je rast etničkih i verskih napetosti. Nacionalizam i verska netolerancija su postali ideološki temelj za većinu radikalnih grupa i pokreta koji uništavaju i potkopavaju temelje države i unose podele u društvo.

Da Vas podsetimo:  5 proverenih načina da izgubite kosu ( i saveti da to sprečite)

Ogromne migracije, za koje verujemo da će se povećati, neki već zovu nove ‘velike seobe’. One su sposobne da menjaju sliku zajedničkog života i cele kontinente. Milioni ljudi u potrazi za boljim životom odlaze iz područja u kojima trpe glad i sukobe, siromaštvo i socijalno propadanje. Sa pogoršanjem nacionalnog pitanja se suočavaju najrazvijenije zemlje, koje su se prethodno ponosile svojom tolerancijom. Danas jedna za drugom najavljuju neuspeh u pokušaju da se u društvo integrišu elementi drugih kultura. Ne uspevaju da ponude i pruže skladnu interakciju različitih kultura, religija i etničkih grupa. (…)

Verujem da možemo i znamo kako da to učinimo. Imamo istorijsko iskustvo koje niko drugi nema. Imamo snažnu podršku u kulturi i identitetu i ojačaćemo zemlju koju smo nasledili od naših predaka. U stanju smo da rešimo problem integracije različitih etničkih grupa i religija sa kojima zajedno živimo već vekovima. Zajedno smo pobedili i u najstrašnijem ratu i zajedno ćemo živeti u budućnosti. Za one koji žele ili pokušavaju da nas podele mogu da kažem samo jednu stvar – samo pokušajte”, u januaru 2012. rekao je Vladimir Putin.

U svom prvom obraćanju posle izbora za predsednika u decembru 2012. Putin stavlja akcenat na novi kurs u ruskoj politici, a u jesen 2013. na plenarnoj sednici Valdajskog kluba održao je govor u kome još jednom potvrđuje opredeljenost za evroazijski integracijski proces.

„Budućnost Evroazijske ekonomske unije, na kojoj mnogo radimo u poslednje vrijeme, nije samo skup međusobnih sporazuma. Evroazijska unija je projekat očuvanja identiteta naroda, istorijskog evroazijskog prostora u novom veku i jedan novi svet. Evroazijske integracije su šansa za zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza da postanu nezavisni centar globalnog razvoja, a ne da večno budu na periferiji Evrope i Azije”, u septembru 2013. izjavljuje ruski predsednik i ovaj govor je, posle onog na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu 2007, kad je naglasio važnost multipolarnog sveta, važan za razumevanje kasnijih događaja.

Nakon Minhena BBC piše da je „razočaravajući govor ruskog predsednika formula za propast, koja vodi u novi hladni rat između SAD i Rusije”, a posle ovog u jesen 2013. usledio je pritisak na Rusiju, koji je na kraju i doveo do građanskog rata u Ukrajini i neizvesne budućnosti te Rusiji susedne i nekad prijateljske zemlje. Isto tako valja reći da je Putin u govoru u Valdajskom klubu rekao da „Ukrajina može izabrati s kim će ući u savez, ali da će Rusija pokrenuti zaštitne mehanizme kojima će očuvati sopstvenu ekonomsku stabilnost”.

Izgleda da tada ni njemu samom nije bilo ni na kraj pameti da će se Kijev usuditi da pomisli na ulazak u NATO, što se kasnije ispostavilo kao pogrešna procena.

Članci objavljivani uoči predsedničkih izbora bili su namenjeni narodu, govor u Kremlju je bio upućen političkoj eliti, dok je govor u Valdajskom klubu bio predstavljanje Evroazijskog projekta međunarodnoj zajednici.

Međutim, nisu sve ruske političke elite podržale predsednikove evroazijske težnje. Nedugo nakon Putinovog govora u Valdajskom klubu, premijer Dmitrij Medvedev u ruskom dnevnom listu Vedomosti objavljuje članak Vreme jednostavnih rešenja je prošlo, a Anton Klubkov piše da je to bio „liberalni manifest” ruskog premijera. Dakle, prošle jeseni su ruski predsednik i premijer izrazili različita mišljenja o tome kakav scenario Rusija treba da sledi.

EVROAZIJATIZAM I NARODNI FRONT

Putinovu evroazijsku inicijativu je u početku podržao Ruski narodni front (ONF), organizacija osnovana u maju 2011. Na parlamentarnim izborima 2011. Institut za društvene i političke studije daje stručnu podršku Narodnom frontu, koji objavljuje poduži dokument Program narodnih inicijativa. U programu su predstavljeni temelji Evroazijskog projekta Rusije u 21, veku: razvoj Sibira i Dalekog Istoka, integracija zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza i oblikovanje ruskog nacionalnog identiteta. U junu 2013. Narodni front se registruje kao udruženje.

„Nameravamo da provedemo istorijsku misiju Rusije kao Evroazijskog integracionog centra na ovom prostoru. Ostvarenje Evroazijskog projekta je temelj bezbednosti i razvoja ruskog i njemu istorijski, kulturno i ekonomski bliskih naroda”, stoji u manifestu Ruskog narodnog fronta.

Prvi put posle dugo vremena vlada je stvorila uticajnu društveno-političku organizaciju koja ima jasnu ideologiju, vrlo blisku onom što poznajemo kao evroazijatizam. Ipak, veliku većinu zagovornika ovog puta brinu neki novoimenovani ljudi unutar ONF. Posebno kad je saopšteno da će evroazijske integracije u Narodnom frontu voditi Igor Jurgens, poznat po liberalnim i prozapadnim uverenjima. U intervjuu za jedan ruski dnevni list Jurgens je rekao da bi „svi zagovornici evroazijskih integracija – zapadnjaci, liberali ili panslavisti – trebalo da imaju široke vidike”. Mnogi su to videli kao pokušaj da se oprečnim liberalnim idejama izvrši pritisak na evroazijsku alternativnu ideologiju, ali je to bio pokušaj koji nije imao nikakav uspeh.

Da Vas podsetimo:  Uz pomoć ova četiri trika imaćete savršeno izvajano telo!

Ideja o Rusiji kao liberalnom carstvu je u ideološkoj krizi zbog najmanje dva razloga. Prvo, liberalni imperijalizam, koji podrazumeva širenje ruske ekonomije u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i podređenost američkom globalnom carstvu, ne može da privuče bivše sovjetske republike da se pridruže carinskoj uniji. Evroazija je nesumnjivo privlačnija ideja jer se temelji na načelima jednakosti, multikulturalnosti i međusobne pomoći.

Drugo, jačanje integracionih procesa na postsovjetskom prostoru dolazi u trenutku napetih odnosa između Rusije i Zapada. Pokušaji Vašingtona i Brisela da Rusiju slome sankcijama prisiljavaju ruske prozapadne političare da iz pragmatičnih razloga napuste ideologiju liberalnog imperijalizma. Primer toga je govor Dmitrija Medvedeva, koji je na međunarodnoj konferenciji o evroazijskim integracijama govorio o ulozi Rusije u globalnoj ekonomiji. NJegovo izlaganje ukazuje da je posle dugog oklevanja odlučio da podrži evroazijski projekat, a ne tzv. liberalni imperijalizam.

Čini se da će kao ideološki temelj integracionih procesa na postsovjetskom prostoru ostati samo evroazijatizam i da će upravo Zapad svojim agresivnim pristupom izbrisati poslednje tragove liberalne prozapadne Rusije, uvezene u vreme Borisa Jeljcina.

ukrajinanacimars

RUSIJA, BELORUSIJA, KAZAHSTAN

Što se tiče Belorusije i Kazahstana, na veliku žalost zapadnih analitičara koji su 29. aprila 2014. godine pisali da je „na sastanku Lukašenka, Nazarbajeva i Putina u Minsku došlo do nesuglasica i da je projekat Moskve u pitanju”, na kraju je ipak postignut sporazum o zvaničnom formiranju Evroazijske unije, koja je potvrđen za 01. januar 2015.

„Samit o stvaranju Evroazijske ekonomske unije dogodio se uzalud. Aleksandar Lukašenko i Nursultan Nazarbajev su se izjasnili protiv potpisivanja ugovora o nacrtu Unije zbog brojnih izuzeća od uobičajenih pravila trgovine”, piše tada Tajms, ali ruska Pravda 6. maja 2014. piše da je Rusija uspela da dobije saglasnost Minska o stvaranju Evroazijske ekonomske unije 2015, a dokument će naknadno biti potpisan u Astani. Međutim, Belorusija kao naknadu za svoj potpis na sporazum želi povlastice u trgovini naftom i gasom. Naravno da se Moskva silno zalagala da Evroazijski projekat ne propadne, ali isto tako deo političara i pojedine interesne grupe nisu pristajale na ishitrene ustupke koji će negativno uticati na rusku ekonomiju. Takav način razmišljanja pamte kao negativno nasleđe iz doba Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, kad se SSSR kao „imperijalna sila” dovodio u situaciju da mora da izdržava svoje „kolonije”.

Konačno su Evroazijsku ekonomsku uniju osnovali Belorusija, Rusija i Kazahstan, ali im se pred kraj prošle godine pridružila i Jermenija, možda naoko nevažna zemlja, ali koja u potpunosti remeti planove Zapada na području gde su SAD i EU kroz inicijativu Istočno partnerstvo na sve načine pokušavali da zacementiraju svoj uticaj, kao npr. u Gruziji. Na kraju je, pred sam istek 2014. godine, ugovor o pristupanju Evroazijskoj ekonomskoj uniji potpisao i Kirgistan, čime se proces širenja može nastaviti u smeru Tadžikistana, možda i Uzbekistana, zemlje kojoj je Putin pre nekoliko nedelja, možda baš zato, oprostio sve zaostale dugove.

Nekoliko puta se razgovaralo o uvođenju jedinstvene valute unutar Evroazijske ekonomske unije, ali u tom smislu još nema pozitivne odluke. Zanimljivo je da 6. decembra 2012. SAD govore o „rođenju novog globalnog konkurenta”, a nedugo potom tadašnji državni sekretar Hilari Klinton izjavljuje da „namerava da spreči stvaranje nove verzije Sovjetskog Saveza, koji će zaživeti pod maskom ekonomske integracije Rusije, Belorusije i Kazahstana”. Izjava Klintonove bila je direktna pretnja suverenim državama, ali međunarodna zajednica na to uopšte nije reagovala.

Iako se sve češće pominje i „politička unija”, ovaj projekat je u pregovorima tri zemlje uvek izbegavao politizaciju. „Rusija nikad nije posebno naglašavala politički aspekt niti bilo kakvo oživljavanje Sovjetskog Saveza. Podatak koji gđa Klinton ne zna je da Belorusija i Kazahstan nikad nisu podržali stvaranje jedinstvenog nadnacionalnog parlamenta, kao što je Evropski parlament. Najviše o čemu se pregovara u ovom projektu je ‘sporazum o međuparlamentarnoj saradnji’, koji, ako se malo bolje pogleda, postoji već i sad”, piše analitičar Andrej Mihajlov.

Da Vas podsetimo:  Šest loših navika zbog kojih vam se masti kosa

Pre godinu dana, tokom posete Rusiji, predstavnik sirijske vlade izrazio je nameru da se njegova zemlja pridruži carinskoj uniji, istakavši da je već prikupila sve potrebne dokumente. Ova izjava je zvučala prilično egzotično, ali se ruski funkcioneri često postavljaju prilično skeptično, pa čak i oprezno u donošenju takvih odluka. Dakle, politički analitičari koji izjavljuju da Evroazijska ekonomska unija može da postane neka vrsta „ponovnog rođenja Sovjetskog Saveza ili ruskog carstva”, nisu u pravu.

Konačno treba reći i nekoliko reči o Ukrajini, zemlji koja jem zajedno sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, trebalo da učestvuje u ovom projektu, a za koju Rojters 29. novembra 2013. piše da je „ključ za ostvarenje Putinovog sna o novoj Evroazijskoj uniji”. Ukrajina je u decembru odbila sporazum sa EU i prihvatila rusku pomoć, s tim da se Janukovič nije otvoreno izjasnio ni za pristupanje ovom drugom projektu, ali se u februaru 2014. iz poznatih razloga okrenula Briselu i Vapingtonu. Taj izvor sad vodi njenom raspadu po jugoslovenskom scenariju.

Prema vrlo preciznom planu Zapada, preko Ukrajine trebalo je potkopati temelje Evroazijskog projekta, međutim, kad je u Astani sve bilo spremno za potpisivanje sporazuma, za Zapad je nešto pošlo krivim putem. Istina je da su ruski mediji tokom 2013. veliku pažnju posvetili Ukrajini, pišući o razlozima potrebe učešća Ukrajine u Evroazijskoj uniji. Navedimo samo dva samo dva odlomka izlaganja dvojice naučnika, posle kojih će valjda biti jasno zašto Zapad po svaku cenu želi da uništi Evroazijski projekat, žrtvujući za to zemlju od skoro 50 miliona ljudi.

V. Podgorni tada uzalud objašnjava potrebu pristupanja Ukrajine, ne toliko zbog ostalih članica i Ukrajine same, već zbog sveta u kom živimo i zato što ta zemlja prirodno pripada evroazijskom prostoru. „Ekonomska kriza u svetu stalno raste. Nositi se sa krizom u Ukrajini i ostati pri stavu o integraciji u Evroazijsku uniju bez stvaranja nove političke snage je nemoguće. Globalna kriza liberalne ekonomije, koje se temelji na stvaranju profita po svaku cenu i stimuliše prekomernu potrošnju, apsolutno nepotrebnu za većinu stanovništva mnogih zemalja, alarmantno raste. Mi moramo tražiti izlaz iz ove slepe ulice i Ukrajina mora da nađe novi model koji će dovesti do sinergije sa ostalim zemljama članicama Evroazijske unije”, piše Podgorni nekoliko meseci pre izbijanja ukrajinske krize.

Analitičar A. G. Barabaš navodi da „globalna liberalna monetarna ekonomija propada i da jedno evroazijska civilizacija može da konkuriše globalizovanoj i apsurdno liberalnoj tržišnoj ekonomiji”. „Objektivni procesi globalizacije su ekonomska, politička i kulturna integracija na svetskom nivou, međutim, za naše istočnoslovensko etničko područje takva globalizacija je neprihvatljiva, jer će dovesti do našeg nestanka. Ovakav način razvoja ekonomije neminovno dovodi do vojnog, ekonomskog, političkog i kulturnog nasilja razvijenih zemalja nad tzv. ‘drugorazrednim’ i ‘trećerazrednim’ zemljama. Usprkos ogromnim razlikama između zemalja i naroda (geografski, na tehnološkom nivou, kulturno i po rezervama prirodnih resursa), zemlje ponavljaju greške i pristaju da vodećim kapitalističkim državama budu kolonije. Globalizacija će neminovno završiti uništenjem slabih nerazvijenih zemalja. Takmičiti se međusobno mogu samo zemlje na otprilike istom stepenu tehnološkog razvoja. Mi u određenoj meri zaostajemo za tzv. zapadnim zemljama i neki naivno misle da će nam Zapad omogućiti da uhvatimo korak s njima. Zapad nama neće pomoći! U pozadini globalizacije čiči pretnja da se istočnoslovenska i evroazijska civilizacija rastvore u truleži amerikanizovane prozapadne močvare. Od vitalnog je interesa zaštititi svoj identitet, kulturu i tradiciju. To se može učiniti jačanjem granica uvođenjem platnog viznog režima za sve bez izuzetka osim za građane Evroazijske unije”, piše Barabaš.

Vašington je uspešno isključio Ukrajinu iz ovog procesa, a taj veliki projekat koji udara u same temelje neoliberalne doktrine je smrtna opasnost za političku, finansijsku i preduzetničku elitu sa Zapada. Štaviše, Evroazijski projekat je osmišljen da na dugi rok pređe granice bivšeg sovjetskog prostora, i zato se ne treba čuditi reakciji Vašingtona, koji će, ako bude trebalo, čak zaratiti u Ukrajini (naravno, žrtvujući Ukrajince) samo da zaustavi epidemiju drugačije misli i političke filozofije od ove koju poznajemo i živimo, i koja nam je nametnuta decenijama dugim pričama o „američkom snu” i „bogatom Zapadu”.

Obrada i skraćenja Novi Standard

Voxblog

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime