Psihologija antisrpskog blata

Javiše mi da mi Bojan Đurić preti na tviteru. Radi se o bivšem Čedinom potrčku koga su još tada prozvali „mahnita pudlica“. To je onaj što je „časno“ i „principijelno“ zbrisao iz LDP čim je ta partija 2014. pala ispod cenzusa. Pudlica je našla nove gazde te postala Vučićev propagandista.  Da je otišao iz neke druge stranke a ne Jovanovićeve, možda bih rekao da je Đurić prodao veru za večeru, da je svoja uverenja preko noći zamenio za neka druga ili tačnije za služenje kultu ličnosti lidera SNS-a.

Za ovo ce, zbog hiljada ljudi koje optuzuje za izdaju, Dragomir dobiti samarcinu od koje ce mu glava rotirati danima pic.twitter.com/KuGOVsIU9Q

— Bojan Djuric (@BojanDjuric78) November 12, 2016

Usklikivao je sumorno da se u Srebrenici desio (izmišljeni) genocid a sada veselo klikće – Vučić je car. No, s obzirom odakle je čovek otišao, samo se radi o tome da je zamenio firmu. Odlepršao je iz lobističke „firme“ da bi postao individualni lobista. Zauzvrat je nagrađen radnim mestom specijalnog savetnika u Privrednoj komori Srbije. Nema veze što se privredom nikada nije bavio. Nisu ni mnogi drugi čak ni elementarno upućeni u resore koji su im povereni. Tako se nažalost vodila i vodi država Srbija.

Sve u svemu, da se vratimo malom Bojančetu, u pitanju je tipičan Čedin kadar. Beskrupulozan, bez uverenja, agresivan, polupismen a nadmen. Neki bi rekli: naduvena žaba ili lakirana bubašvaba. Ranije je veličao NATO, sada šta god urade Vučić ili Đurićev neposredni šef Čadež. U međuvremenu, kada im se kojih desetak minuta ne uvlači, pokušava da se lažno predstavi kao vajni liberal i demokrata. Valjda šta vredi i onima koji ga unajmljuju ako mu niko ne veruje; ako ga svi doživljavaju kao potpuno izduvan balon i stoga preziru. Zato pokušava da jeftinim igrama očuva  bar neku publiku. Radi toga koristi razne marketinške trikove. Jedan od njih je i simuliranje konflikta sa onim za koje pretpostavlja da revoltiraju drugosrbijanski krug. Eto, on je odvažan da se suprotstavi zajedničkim neprijateljima, pa će neko da ga koliko toliko prihvati po principu – manje mi je odbojan nego Ratko Dmitrović ili Dragomir Anđelković.

U skladu sa tim Đurić je ovaj put odlučio da besno reaguje na rečenicu iz jednog mog teksta objavljenog u listu „Novosti“. Ona glasi: „LDP je propala investicija onih koji su na nas izvršili agresiju 1999.“ U pitaju je sušta istina (nije izvučena iz konteksta) pa ga je verovatno i iskreno malo zabolela. Na nju je ipak primarno racionalno reagovao, pretvarajući se da sam ga „ujeo za srce“, te je herojski uskliknulo: „Za ovo će, zbog hiljada ljudi koje optužuje za izdaju, Dragomir dobiti šamarčinu od koje će mu glava rotirati danima. Jedan od tih idiota će morati da posluži kao primer. I recite mu da može odmah slobodno da napiše krivičnu prijavu. Ni bogotac ga neće spasiti.“

Praveći kao čuveni Pera Kojot Genije plan kako da oživi svoju klinički mrtvu popularnost, postigao je nešto važnije. Pokazao je pravo lice i vrednosni sistem onih kojima se obraća. Podsetio nas je na to ko su on i oni. Valjda najbolje zna šta pali kod njegove ciljne grupe. Čim su voleli Čedu sa imidžom u koji su utkana druženja sa kriminalcima, razne poslovne kombinacije, napadni automobili, telohranitelji – jasno je kakav im je zapravo kulturni nivo. Koliko god da se folirali sa nekakvim naučenim rafiniranim evropskim pričama, tu se radi o zasenjivanju balkanske prostote. NJen segment je svakako i nasilnost. Ili tačnije, pošto se radi o iskompleksiranim Seka Persama, neostvarena kukavička želja za nasilnošću.

Daleko je od toga, naravno, da sada mislim na većinu ljudi koji su nekada glasali za LDP. To su uglavnom pristojni ljudi koji su revoltirani našim lošim sistemom koji opstaje bez obzira na promene vlasti. A LDP im je delovao kao antisistemska stranka. Neko vreme su ih Čeda i drugari varali sa pričama o modernizaciji, ekonomskom napretku, evropskim vrednostima. Nudili su ono što su negde videli a pretpostavili da građanima deluje primamljivo. Međutim, svaka prevara ima kraj. I oni koji su glasali za LDP zapitali su se kako boljitak mogu da im nude oni koji su simbol najgoreg u Srbiji? Zato je LDP tu gde je, a Đurić se pokazao veštijim od većine Čedinih seiza i brzo našao novi angažman. No, ostala mu je stara svest i poznavanje duha čvrstog jezgra primitivnih zatočenika antisrpske ideje.

Tu se sve vrti oko bahatosti i kukavičluka. NATO se voli jer je moćan, Srbija se mrzi jer je mala. Milo Đukanović se obožava jer je moćni mafijaško-politički „don“, oni koje gazi su predmet prezira pošto su žrtve. Antisrbi nisu to samo zbog koristi, već i usled psiholoških i moralnih defekata. A da je Bojan Đurić lično najgora kukavica i pozer vidi se po tome što preti sakriven iza četiri zida. Beograd je veliko selo i sve se lako sazna. I gde neko živi, i u koja mesta zalazi. Znači lako je išamarati onoga koga žarko želite da propustite kroz šake.

To se ne najavljuje, ne kevće se sa daljine, već se uradi. Jasno je da Đurić to ne sme ni da pomisli da učini. On je od onih što su hrabri sa bezbedne udaljenosti i preko tastature. Toliko o psihologiji antisrpskog lobističkog ološa. Na kraju samo da dodam da – iako izgleda paradoksalno – počinje da mi ih bude pomalo žao. Nisu oni krivi što su se takvi rodili, a uskoro ih više neće hteti ni Zapadnjaci kojima se toliko dive i koje su verno služili. Novi vetrovi oduvaće to naše blato koje se lepi za čizme jačeg i šta će jadnici onda?

Dragomir Anđelković

www.vidovdan.org