Reporteri: Manipulacije prepoznajemo po tome ko ih plasira

0
20

Kako da izveštava reporter kada se dešava nešto važno, a zvaničnih vesti nema? Pred kraj godine bilo je mnogo otvorenih pitanja u vezi sa dešavanjima na Kosovu. Gde su barikade, ko ih je postavio, da li su ljudi tamo dobrovoljno, ko je pucao u Zubinom potoku? Dok su neki mediji kreirali „predratnu atmosferu“, drugi su se trudili da izveste jasno, nepristrasno, bez podizanja tenzija.

Često smo bili svedoci da se neka vest pojavi tako što mediji nešto saznaju „ekskluzivno sa sastanka”, ili „iz krugova bliskih nekome”, ili se čak u novinarskim javljanjima „pretpostavlja” da je reč o nečemu. Postoji i opcija – kako su „pojedini mediji ranije javili”. Pitali smo kolege – reportere, kako se odluče kome veruju, kako proveravaju informacije, kako se brane od spinova i manipulacija. Za Istinomer su govorili evropski dopisnik N1 Nikola Radišić, novinarka Euronewsa Anđelka Ćup i novinar Ivan Miljković, koji živi i radi na Kosovu, južno od Ibra.

Jedan od najupečatljivijih primera izveštavanja u godini za nama bio je poslednji susret predsednika Srbije Aleksandra Vučića i kosovskog premijera Aljbina Kurtija u Briselu. Danima pre, za vreme i posle tog susreta, različiti mediji objavljivali su različite vesti. Kako vi izvešavate u takvim slučajevima kada nema zvaničnih informacija?

Radišić: Dosta teško. Zbog toga stalni dopisnici retko puštaju nezvanične informacije. One povremeno „procure” od dve strane, ali se radi o dve zainteresovane strane i mogućnost spina je vrlo velika. Tek kada svi kažu istu stvar, onda možemo biti relativno sigurni da je potpuno tačna. Ali to se obično dešava kada one postanu zvanične. Takođe, kada vidite u domaćim medijima „saznanja” sa sastanka, a znam da taj medij nema svog dopisnika na licu mesta, kao i da informacije „cure” samo od dve zainteresovane strane, jasno je da je ta strana pustila informaciju iz njoj znanih razloga i interesa. Zbog toga smo vrlo oprezni, mada se greške, naravno, dešavaju.

Ćup: Uglavnom prenosim sve strane, dakle, šta kaže Beograd, šta Priština, a šta Brisel. Veoma mi je važno da izbegnem svaku rečenicu koja može da liči na neki komentar ili zaključak. Strogo se držim čiste informative, kako ne bih došla u situaciju da demantujem samu sebe. Mislim da vrlo često novinari i novinarke posežu za informacijom koja dolazi sa „njihove strane”, dakle oni koji izveštavaju na albanskom, za tačnu smatraju navode Prištine, a oni koji izveštavaju na srpskom, onu koja dolazi iz Beograda. Glavni problem, po meni, je netransparentnost posrednika u dijalogu, tj. Evropske unije, koja dozvoljava da se informacije posle važnih sastanaka između Beograda i Prištine mogu dvojako tumačiti i što je za njih legitimno radi „mira u kući”, odnosno radi zadovoljenja jedne i druge javnosti.

Da Vas podsetimo:  Notorni napadi

Miljković: U ovakvim slučajevima informacija se uglavom preuzima ili proverava kod „proverenih medija” (BBC, Dojče vele, Slobodna Evropa), prištinske medije, kada su ovakve vesti u pitanju, uglavnom izbegavamo. Posebno treba biti obazriv prema portalima koji prednjače u širenju i prenošenju lažnih vesti. Na uštrb brzine uvek treba sačekati potvrdu iz zvaničnog i legitimnog izvora. Pravovremena informacija je samo proverena informacija.

Baš kad je reč o tom susretu, pojedini albanski mediji „saznali” su da će dogovor biti postignut, naši mediji su preneli, između ostalih i RTS, pa je Kancelarija za Kosovo hitno reagovala demantijem, neki mediji poput Foneta su čak optuženi da „šire lažne vesti” – a na kraju je ta početna informacija u stvari bila prilično tačna. Da li vam se dešavalo da zvaničnici demantuju tačnu vest jer joj „nije vreme”?

Radišić: Nisam ispratio tu situaciju sa „dogovorom” i FoNetom. Ali su se takve situacije dešavale. Najšešće su portparoli ti koji pogreše, jer oni najčešće daju izjave, obično moraju da daju opšti odgovor, kako ne bi iskočili iz svojih ovlašćenja. Tako se nedavno dogodilo da je Peter Stano demantovao postojanje bilo kakvog novog dokumenta o platformi za pregovore Beorgada i Prištine (takozvani Nemačko-francuski predlog), da bi njegov šef vrlo brzo nakon toga potvrdio da taj papir postoji i čak preuzeo njegovo autorstvo.

Ćup: Uglavnom ne, upravo iz razloga koji sam navela. Ne mislim da su mediji na albanskom imali tačnu informaciju, već su jednostavno pretpostavili šta bi moglo da se dogodi, pažljivo analizirajući ranije izjave svih aktera u dijalogu. Novinari i novinarke često u trci za ekskluzivom objavljuju neproverene informacije, a ja donekle razumem da ne bi trebalo trčati za tom ekskluzivom, ako su pregovarači dogovorili sa posrednicima da se neki detalji ne objavljuju dok ne dođe do konačnog dogovora. Možda tako mislim jer izveštavam i živim na Kosovu i znam šta nekada neproverene i informacije u „nevreme” mogu da izazovu.

Miljković: Znam za primer koji navodite ali nije mi se dogodilo da se vest demantuje jer joj nije vreme. Oprezan hod, „hod po jajima” tako bih nazvao izveštavanje većine medija kada su protesti, nemiri, blokade na Кosovu u pitanju. Vrlo lako se može dogoditi da izveštač „sklizne” i dovode svoj i kredibilitet medija za koji radi u pitanje.

Kako da reagujemo na medije koji „saznaju nešto sa sastanka koji je u toku”? Da li im neko iznutra stvarno javlja ili su to prosto izmišljotine?

Da Vas podsetimo:  Nova.rs napala Danicu Crnogorčević, stigao odgovor: Ima više škole nego cela vaša redakcija NDH1, majka je, vernica i patriota

Radišić: Zavisi koji medij javlja. Prilikom poslednjeg sastanka u Briselu, jedan tiražni dnevni list iz Srbije objavio je „ekskluzivna saznanja” sa pregovora, iako niko iz tog lista nije bio u Briselu u tom trenutku. Pošto iz Evropske unije takve informacije ne procure, a mala je verovatnoća da je administracija u Prištini dojavila informacije baš beogradskom listu, a nijednom prištinskom, lako se da naslutiti izvor takve informacije.

Ćup: Ima i jednog i drugog. Imamo medije koje su potpuno vezani za ljude na vlasti, i na Kosovu i u Srbiji, ali i svuda u svetu. Novinari uglavnom znaju ko su mediji ili pojedinci koji imaju svoje izvore među političarima. Međutim, ima i onih koji prosto zbog dugogodišnje prakse i praćenja određene situacije, zaista mogu i sami da izvuku zaključke o tome o čemu se tačno razgovara. Ima i izmišljotina i pretpostavki, a toga je nažalost najviše. Onda dolazi do preuzimanja vesti od drugih medija i stvara se potpuna konfuzija u informacijama.

Milljković: Nemoguće je reagovati budući da će uvek postojati mediji koji u želji da budu ekskluzivni i prvi koriste „izvore iznutra” i jave pre svih ono o čemu još nema zvanične informacije. Vest koja se na taj način dobije može da bude tačna, ali se najčešće dogodi da se na „klizavom terenu i novinar oklizne”. Iskustvo govori: bolje je sačekati i ne žuriti, ali imati proverenu informaciju.

Kako vi prepoznate manipulaciju? Šta vas navede da posumnjate i kako onda proveravate?

Radišić: Već sam naveo neke od primera. Dezinformacije prepoznajem u zavisnosti od toga gde su plasirane, ko ih je plasirao, u kom trenutku je vest plasirana, kome može da odgovara… Ali se bojim da to ne znači ništa prosečnom građaninu Srbije, koji se ne bavi novinarstvom i nije do te mere informisan ili medijski opismenjen.

Ćup: Dugogodišnje iskustvo i poznavanje situacije na Kosovu i Metohiji, odakle izveštavam, naučilo me je da čim vidim neki bombastičan naslov ili hed na televiziji, postanem sumnjičava. Ne trčim za ekskluzivom, već dobro razmislim kako da proverim tu vest. Imam svoje ustaljene izvore, u zavisnosti od teme. Takođe, opet zbog iskustva i poznavanja medijske scene, posebno na Kosovu, znam i koji mediji, iz različitih razloga, objavljuju dezinformacije ili poluinformacije, tako da prepoznavanje lažnih vest i nije baš teško. Teže je za mlade novinare i novinarke, koji su željni senzacionalizma i popularnosti i iz prevelike želje da se dokažu, „nasedaju” na dezinformacije. Takođe, često se u lažne vesti stavljaju i izjave političara koji kažu jedno, pa se predomisle ili urade drugačije, a to svakako nisu lažne vesti već politički stavovi i takvo ponašanje je legitimno kada su političari u pitanju, ma koliko to zvuči loše i može da ima štetne posledice.

Da Vas podsetimo:  O medijskim mrežama i paucima

Miljković: Prepoznaje se tako što uvek stigne iz nepouzdanih izvora sajtova ili portala. Кod najvećeg broja tih sajtova ne može se proveriti rubrika „o nama” ili impresum gde bi trebalo da se nalaze informacije o uredništvu i novinarima koji rade na tom mediju. Takva informacija se neretko plasira i preko društvenih mreža ili lažnih profila. Кod takvih vesti se uglavnom koriste fotografije obrađene u fotošopu i one su propraćene bombastičnim naslovima.

Da li možete da se setite nekog najupečatljivijeg „spina” koji se dešavao poslednje godine, bilo i Briselu ili u domaćim medijima, da ste zapamtili koliko se time manipulisalo, a ispostavilo se da je netačno?

Radišić: Ne mogu da se setim nijednog, osim standardnih napada lažima na Evropsku uniju.

Ćup: Meni je najupečatljivija bila akcija Kosovske policije pre par meseci u Štrpcu, kada su poskidane kamere za video-nadzor ispred škola, sa ulica, čak je bilo upada i u lokalnu televiziju, a kosovski premijer i policija su to opravdali skidanjem „špijunskih kamera”, koje su navodno postavile paralelne srpske strukture, da su ruske i kineske proizvodnje, kao da je to uopšte važno. Ta vest, sa spektakularnim snimcima skidanja kamera i velikim brojem policajaca na ulicama Štrpca, „vrtela” se u medijima na albanskom jeziku, danima i mesecima. Na kraju se ispostavilo da su te kamere bile neispravne, a postavila ih je upravo Vlada Kosova, međutim to isti ti mediji nikada nisu objavili. Spin je bio i oko izjave šefa hrvatske diplomatije Gorana Radmana koji je izjavio da će se povećati broj hrvatskih vojnika u kontigentu Kfora, ali je zbog lošeg prevoda i novinarske želje za senzacionalizmom, u medijima na albanskom objavljeno da je on rekao da Hrvatska osniva vojnu bazu na Kosovu. To je izazvalo lavinu reakcija Srba sa Kosova i političara u Srbiji, ali se ne sećam da su mediji koji su to objavili, to i demantovali, tako da se i to takođe komentarisalo dva tri meseca, dok se nije dokazalo da Radman nije tako rekao.

Miljković: Vest, da su se nakon što su svi Srbi napustili policijsku službu na Severu Кosova uputile naoružane specijalne snage policije bila je lažna. Na društvenim mrežama su se čak pojavili i snimci policajaca na borbenim vozilima. Informaciju je prenela „Кoha” koja je do tada važila za kredibilan izvor. Verujući ovom portalu preneli su je mnogi srpski mediji i izeštači sa Кosova. Ubrzo se pokazalo da je vest fejk.

Autor: Mirjana Nikolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime