Znam ko sam i od kojih sam jer znam za šta su mi đedovi postradali.
Nije život Srbinov samo muka i patnja, ali sve čemu se poradovao i zapevao, muka i patnja je posvetila.
Što nam je dato- sve su nam otimali, svaka je livada Srbinu bila i Kosovo polje i Mojkovac i Kajmakčalan.
Zato su nam i setve i žetve- zadušnice!
I kosač i orač prežali sebe kad pođe u polje i njivu.
Ne pita se: „Gde ti je muž?“, no: „Gde ti je stradalnik?!“
Što nam je dato- sve su nam otimali, i vazda je otkup bio u glavama.
Nit veće sirotinje, nit skuljeg namira…
Nema kuće koja se nanosila glava!
Duže je trajala jabuka na grani no Srbin na zemlji!
Danas je momak što je nekad bio starac.
Ko je Srbinu dao vremena da osedi i da ga godine poviju..?
I opet je Srbin večan, jer nije nudio blaga za ono što se glavom plaća!
Nije pitao koliko je to Srba na Kosovu i Metohiji pa da odmeri valja li mu postradati, jer Kosovo i Metohija nisu zemlja no nebo sve naše zemlje!
Dokle nam je neba- dotle nam je zemlje, pa nek je i kamen pusti, rađaće i on!
Selo može da opusti, da mu se ime zaboravi, da nema ko o njemu da svedoči, a da na Kosovu i Metohiji ne ostane ni jednoga Srbina vazda će mu se ime znati jer zavetna svetinja svedoči o nama, a ne mi o njoj.
No, oni što im je đedovina zakorovila vele: „šta će nam zemlja bez ljudi na njoj“, a za đedoviu tvrde da je njihova, a put joj našli ne bi!
Tuže se oko metra zemlje na kojoj nisu bili, ne daju, bratu kopaju oči, a za đedovinu svih naših đedovina vele da nam ne treba jer nema Srba na njoj (lažu)!
Pisah i ponavljaću: nije Kosovo i Metohija šaka zemlje, no smo mi šaka jada bez nje!
Voleo bih da vam rečima opišem zašto je Kosovo i Metohija svetinja Srbinova, no da se rečima svetinja može opisati onda bi bila šaka zemlje…
Ozorite u Velikoj Hoči, prođite Drenicom, sedite na kamen više Prizrena, stanite pred Devič, ustrčite Prokletijama, Paštrikom, Koritnikom, Šarom, Bajgorom…umite se Ibrom i Drimom, stanite na Gazimestan, zagrlite šam- dud u porti pećke svetinje, progledajte Simonidinim vidom…učinite bilo šta ali učinite na Kosovu i Metohiji, nećete shvatiti zbog čega pišem sve što pišem ali ćete početi sebe da shvatate…
Shvatićete da glava nije najvrednije što imamo, i da platiti glavom nije samo izgubiti je- no znati zašto je nosimo…
Kosovo i Metohija pati za sve nas, za svakim od nas, raduje nam se, moli se za nas, strada za nas, čeka nas- greh je reći da nam ne treba zemlja bez ljudi jer gde ćemo se ko ljudi poznati bez Kosova i Metohije?!
Znam ko sam i od kojih sam jer znam za šta su mi đedovi postradali.
Kako će mi deca znati i ko su i od kojih su ako nisam spreman ni za šta postradati, lažući se kako za njihovo dobro činim najgore- ostavljam im livade umesto zaveta!
Livade imaju cenu, zavet je plaćen najskupljim namirom, da livade nikada nemaju cenu…
autor:Mihailo Medenica
izvor:https://iskra.co/
