SASVIM OBIČAN DAN: Retrospektiva jedne školske godine

0
107
Foto: Canva

Doš’o je i taj dan… ☻☺ Poslednja sednica nastavničkog veća, sve do polovine Avgusta. Rešenje je već u džep. Svojeručno potpisano od njene, ne usuđujem se reći, direktorske malenkosti. Sada ću moći na miru da protestujem!

Po prvi put u svom dvocifrenom radnom veku ne želim da pravim retrospektivu odlazeće školske godine, kao što sam do sada navikao. Da uopšteno i kritički izanaliziram positgnuća svojih učenika, te samoevaluiram vlastiti rad. Ne pada mi na pamet! Nikakvu svrsishodnost ne vidim u tome. Ne mogu reći da nije bilo svetlih trenutaka, ali su ih potpuno obesmislili oni drugi: bezumni i suludi. Posve mračni i tragični.

Ovu godinu su sasvim izvesno i prevashodno stigmatizovale povesne tragedije kakve nisu bivale nikada ranije. Ali, ovaj put ne nameravam misliti o njima. Nakon Majskog masakra za mene kao da je stalo vreme. Poslednje na šta sam želeo nakon toga da mislim beše škola . Toliko nam je ova tragedija pomutila um da skoro pade u zaborav afera “Stolica”. Jedna monstruozna akcija, osmišljena i organiovana zločinačkim udruživanjem. Podla rabota sa ciljem da se unizi i povredi nečije dostojanstvo. Pa makar to bilo i dostojanstvo jednog prosečnog prosvetara, nesnađene nastavnice engleskog iz trsteničke mašinske škole.

I da debilizam ne beše snimljen, a zatim i objavljen na socijalnim mrežama i tako postao viralan, poj’o bi vuk magarca! Još pre nego što se zašlo u inspekciju proceduralne dokumentacije. Kako bi se još jedared, kao što to najčešće biva, otkrila i ustanovila greška (ima ih uvek i svugde) u PP-procedurama (PP= pshihološko-pedagoška – a koje bi mislim trebalo preimanovati u PMS-procedure ) Jer, kadgod je kakav ozbiljniji belaj, one malo kasne.

Prisećam se da su se Sindikati kao nešto uzleteli i pobunili. Nešto najhrabrijih je čak izašlo i na ulicu… Ako se uopšte dobro sećam, beše nekih pompeznih najava o konačnom sređivanju stanja u prosveti. Materijalnom status nastvanika. Da više niko neće smeti ni mrko da nas pogleda… Pitanje je: Ali, zašto bi iko mrko pogledao u nastavnika? Čemu takva privilegija?

Ne mogu da se setim dal’ beše ikakve obustave nastave. Bar na nedelju dana? A mogli smo i do polugodišta! Nije bilo daleko. Čisto da pokažemo zube. A baš sam se tome nadao. Jer sam već dotad postao totalno deprimiran i veoma razdražljiv. I samo sam štiklirao dane do zimskog raspusta (Koji su nam, baj’d’vej, takođe skratili za nedelju dana u odnosu na ranije godine. Svima nama sa teritorije AP Vojvodine. To me je činilo dodatno nervoznim). Ali neću ovaj put ni o tome…

Istoga dana kada se zbio trstenički “podvig”, u jednoj provincijskoj srednjoj školi u ravnici dešavalo se sledeće:

Zbornica. Ogromna prostorija koja svojom zapreminom doprinosi da budemo još otuđeniji nego što zaista jesmo. Mali je odmor. Između prvog i drugog časa popodnevne smene. Krajnjim naporom se trudim da izgledam zainteresovano u konstruktivnoj diskusiji: Da li je izdašnija Vasina, ili Doboš torta? I ne ide mi baš najbolje!

Po glavi mi se vrzma ono što treba da objasnim na narednom času. Razliku između stavova i sudova u logičkom smislu. Svestan sam da ću morati svojski da se potrudim… Nikako da naiđu kvaliteni primeri.

Prigušeni žamor prostorno udaljenih grupacija (prosvetarskim rečnikom aktiva) u trenutku preseče oštar zvuk kvake na ulaznim vratima. Do tada mirno i uspavano popodne, izuzev žustre raspave čiji su predmet bile gore pomenute torte, prodrma prodorna glaščina koleginice školske psihološkinje.

-Kolege, imamo situaciju!- U trenu nastade apsolutni muk i sva pažnja beše uprta samo u nju.

-Potukle su se dve učenice iz istog odeljenja! U učionici! Zatekla ih je nastavnica kako se mlate kada je došla na čas.- Ispali ona rafalno i u dahu. Vidno uznemirena, premda već sviknuta na slične situacije. Muk se u trenutku pretvori u lavinu propitivanja kakvu možemo sresti samo kod radoznale dece. Ili, koja bi se mogla uporediti sa novinarskim utvrđivanjem generalija nekakve sveže senzacije.

MI (svi u glas): -Ko ?! … Šta?! … Kada ?! … Zašto?-

Da Vas podsetimo:  Od Nemanje do Merlinke

ONA( automatski): -Drugarice iz istog odeljenja. Treći razred. Šamarale su se i vukle za kosu. Neposredno pred početak prvog časa. Verovatno zbog frajera. Vuče se to još od ekskurzije.-

Psihološkinja, predsednik tima za prevenciju i suzbijanje vršnjačkog nasilja (ili kako god da se ta “radna grupa” zove) nastavi:

-Treba da stignu roditelji! Jedna majka je bila veoma uzrujana i ratoborno nastrojena. Pretila je da će da napravi skandal!-

Dok žamor iščuđujućih komentara i paušalnih psihoanaliza postepeno nadjačava psihološkinjin monolog, mene muči dilema: Koja majka je nastupila ratoborno i preteći? One koja je započela tuču, pa samim tim može biti okvalifikovana kao nasilnica. Ili pak one druge, koja je uzvratila udarac, pa je stoga i ne mogu pojmiti kao žrtvu. S obzirom da sam član gore pomenutog tima neću još dugo biti u nedoumici.-☻

Misao mi prekide dobro poznat, dubok a opet rezak glas: -Jel’ to snimljeno?!-

Priupita koleginica, nastavnica prirodnih nauka. Učini to sebi svojstvenom, egzaktnom ironijom. Neočekujući odgovor ona nastavi sa novom konstatacijom, meni veoma prijemčive i dopadljive hipoteze: -Ako nije snimljeno onda kao da se nije ni desilo!-☺

Samo smo se pogledali i bez progovorene reči klimnuli glavom u znak odobravanja. Osmehnuli smo se kiselim i usiljenim osmehom samoprekora i samosažaljenja. Delovalo mi je kao da smo otupeli od svega!

Dok polazim na čas pitam se: Da li je, u stvari, jedina dobra stvar u svemu ovome, što se pojedini izgrednici među učenicima povremeno usnime i potom objave svoja nedela? Jer, izgleda mi da jedino tada, i na taj način, sva ova eskalacija neprimerenog ponašanja unutar škola postaje stvarna (viralna). Tek onda ona postaje jedna od gorućih društvenih tema. Čini mi se da jedino tada, i na taj način, svo to nedozrelo divljaštvo pobudi i probudi zainteresovanost javnog mnjenja. Vazda okupiranog važnijim brigama. I potakne jednu kritiku na opštoj razini. Tako mi bar trenutno izgleda!

Poput Barklijevog: “Esse est percipi.” (Biti jeste biti opažen). Savremena verzija bi mogla glasiti: BITI jeste BITI snimjen. ( Esse est recordi…) Tužno i poražavajuće !!! Za svakoga, a ne samo za prosvetne radnike.

Izlazeći iz zbornice vraćam se Platonovoj psihologiji. Zaista može biti kobno ukoliko emocije, ili nekim slučajem požuda, prevladaju razum. Mada, istini na volju, prag tolerancije prema plahovitoj prirodi mlađanih homosapiensa, koji su na samom pragu svoga umnog dozrevanja, mora biti veći – širi i strpljen! Nezreli razum neretko ne ume da iskontroliše osećanja i obuzda nagone . Često to ne mogu ni mnoge zrele a krute duše… Jer Stvaralačka Priroda (Spinoza: Natura Naturans) ume da bude neumoljiva i potpuno lišena apatije.

– E , ZATO I POSTOJI VASPITANJE ! –

Ne bi li apsolutnu slobodnu volju (samovolju) i urođeni egoistički poriv za samopotvrđivanjem nezrelog razuma sputali i kanalisali u društveno-prihvatljivom smeru.

Ono (obrazovanje) nije ništa drugo do toga! Dok njegova priroda nipošto nije jednobrazna. To mora biti jasno svima. Višestrana je i zasnovana na drugačijim osnovama. Roditeljsko vaspitanje prevashodno je zasnovano običajnosnim normama i nasleđem. Dok škola pak treba da definiše građanke i građane. Neovisno od toga da li su birali Građansko ili Versku. Međutim, funkcija im je ekvivalentna – kako onom kućevnom (roditeljskom i porodičnom, zasnovanom na ljubavi i osećaju zajedničke pripadnosti), tako i onom institucionalizovanom (poznatom pod nazivom Obrazovno – vaspitni sistem). Funkcija im je oformiti kompletnog čoveka. U svakom institucionalizovanom sistemu je elementarni odnos međusobnog opštenja među svim učesnicima zasnovan prevashodno na ličnom interesu činidbenih subjekata. Prevashodno dece nego li roditelja, iako to često ne izgleda tako.

Samim tim je dovoljno jasno da metodologija vaspitavanja “iz kuće” i “iz škole” ne mogu biti iste. U kućevnom okruženju objektivnost veoma često izostaje. Roditeljska ljubav je najpre subjektivna, i kao takva može biti veoma učinkovita. Kako konstruktivna tako i destruktivna sila!

S druge strane, u zaštiti opšteg učeničkog interesa, objektivnost se nameće kao jedini logičan izbor. Aksioma nastavničke etike koja bi morala da se podrazumeva. Tako da je izlišno očekivati da metodologija u vaspitavanju i obrazovanju naše dece bude jednobrazna. Ali je nužno da se uspostavi saglasnost u tome koji je krajnji cilj koji ona (školska metodologija) treba da postigne.

Da Vas podsetimo:  "Autoput mira" - ili korupcije i heroina

-Ima li vaspitanje još ikakvu svrhu??? –

Ali kako obrazovati nevaspitane? Kako se izboriti protiv svih medijskih alhemičara i trovača koji im svakodnevno kontaminiraju spoznaju? Kako se uopšte probiti kroz tu konzumersku opnu i uveriti ih u to da je Škola zaista bitna!? (s obzirom da ih svakodnevno subjektivno iskustvo uverava u nešto potpuno suprotno)

To, da je znanje moć, to većini ne predstavlja nepoznanicu.

Podrazumeva se: Određeno znanje određenih informacija! Takvo znanje omogućava manipulaciju i dominantan položaj u grupi. Samim tim se vrednuje kao korisno. E, toliko je nakaradan tinejdžerski vrednosni sistem. Koji je tek na posletku uslovljen i zasnovan njihovim sopstvenim htenjem, ili pak slobodnom voljom (bar kod većine).

Možda sam jednostran i ne uspevam da sagledam širu sliku. Uveren sam da su prevshodno, uz generalno lošu materijalnu situaciju prosečne srpske porodice, najveći krivac za sve veći broj netrpeljivih brakova i disfunkcionalnih porodica upravo određeni televizijski sadržaji. Srećno obojeni ružičastim etrom. Koji preko uparenih zadrugara imputiraju gledaocima jedan vrednosni sistem utemeljen dekadencijom, razvratom, isključivošću … Nekulturom! Gde se više vrednuje način na koji su određeni stavovi obrazloženi nego li njihova vrednosna i istinosna sadržina.

Zamišljam šta bi se desilo ukoliko bi se ukinuli takvi sadržaji? Ili se bar njihovo emitovanje vremenski i prostorno ograničilo? Kada naprosto ne bi bili dostupni baš svima (nezavisno od dobi, pola ili političkog uverenja), baš uvek… Na klik tastera daljinskog upravljača. Njihovo ukidanje bi nesumnjivo upraznilo mesta za sadržaje koji su edukativni. Ili makar korisni. Da ne preteramo sa tolikom edukacijom (iliti obrazovanjem, što mi je neuporedivo draži termin).

Uf, kako bi se samo to negativno odrazilo na udeo u gledanosti. Kakav bi samo negativan rejting to izazvalo u medijskom carstvu. Da li bi se iko hteo reklamirati dok se emituju emisije o zagađenju okeana česticama mikroplastike, ili pak o globalnom otopljavanju. Da li bi iko hteo gledati dokumentarce o svetskim ratovima, ili možda o Tridesetogodišnjem ratu između katolika i protestanata? Da li je uopšte politički korektno reklamirati grickalice dok se emituje društveno-angažovani film o nestašici hrane (gladi) u Keniji? Na kraju, da li bi ikoga uopšte i privoleli da u toplom porodičnom okruženju, umesto dubokoumnih zadrugarskih diskusija, pažnju usmeri na debate političara, aktivista, studenata o gorućim društveno-političkim problemima.

Teško! Bar iz početka…

Međutim, vremenom, posredstvom ograničene slobode izbora (iako znam kako to nazadno zvuči), pretpostavljam da bi zainteresovanost za ovakav program rasla. A samim tim i ekonomska isplativost propagandnog programa. Potrebno je strpljenja! Jer kako se u našem narodu može čuti : “Strpljen spašen !”

I to ne jedan… Već generacije.

Sudim da bi naposletku malograđanska potreba za zadiranjem u tuđe živote i nečiju ogoljenu privatnost postala samo marginalna pojava. Dok je ona danas duboko uvrežena u mnogim karakternim subjektima. Verujem da bi tada društvena angažovanost kod većine mladih ljudi doživela renesansu.

Da, da… znam da sam IDEALISTA!

Ali, šta ćemo sa cenzurom? Sa slobodom govora? Medijskom slobodom?… Svim tim uzvišenim vrednostima za koje su se stradalnici slobodarskog duha teškom mukom izborili.

Plašim se da su one već ukinule same sebe, svodeći se na apsurd, svojom vulgarnošću i senzacionalističkom manifestacijom.

A Istina ?

Izostavljena je ona veoma često. Jer kako i ne bi, kada nesumnjivo kvari estetski dojam sveže informacije. Ključno je saopštiti. Podrazumeva se pre drugih. Čak i ako je ta objava (vest) bezumna laž i brutalan čin nasilja nad samim razumom.

Silazim niz stepenice ka međuspratu.

Šta nam je činiti prosvetni radnici?! U porodicu ne smemo zadirati. Svi smo svesni svojih Ustavom zagarantovanih prava. Na uređivačku politiku medija takođe ne možemo uticati. Tek da ih blatimo i zgrožavamo se nad njima. Pa šta ćemo onda?! Ostaje li išta što možemo sami? Ima li ikoga da stavi u zaštitu obespravljenog i nipodaštavanog prosvetnog radnika? Kome je danas čak i fizička bezbednost ugrožena.

Da Vas podsetimo:  Saučestvovanje u „iživljavanju” nad Srbima

Nema! I neće ga ni biti . Sve dok…

Dok skrećem u hodnik koji vodi do učionice, sevnu mi Kant! Drugi kategorički imperativ. Ta moralna zapovest koja bi trebala imati bezuslovno važenje.

“Postupaj uvek tako da čoveštvo, kako u sebi tako i u drugome, tretiraš i kao cilj a ne samo kao sredstvo.” (Imanuel Kant, Kritika praktičkog uma) ✊

Ovo je jedini lek! Infuzija koju sami sebi moramo dati. Čoveštvo možda zvuči arhaično?! Nerazumljivo i “strano” poput crnogorskog Čojstva. Moderniji ekvivalent svakako bi bila Ljudskost, a ponajpre Dostojanstvo.

To je ono što možemo i moramo sami. Da povratimo sopstveni ugled i dostojanstvo.

A to se može postići jedino sopstvenim znanjem. Umećem kojim treba da osvetlimo njihove dogmatske senke i raskrinkamo sve te mračne Idole.

Naša prva odbrambena linija fronta je učionica, i Katedra u njoj. Dostojanstvo se stiče i brani prevashodno tu. Isključivo međusobnim poštovanjem i uvažavanjem. I nikako drugačije. U odnosu nastavnik-učenik nema mesta za kategorije poput ljubavi ili mržnje. Njih moraju zameniti poštovanje i uvažavanje. U krajnjoj liniji dopadljivost ili nedopadljivost. Ništa preko toga!

Voleti ili ne voleti , biti-voljen ili ne… To nastavniku ne sme biti na pameti. Jer to su subjektivne odrednice koje vrlo lako mogu da uruše njegov / njen profesionalni kredibilitet. Mogu lako da pomute razum pa da osnovna funkcija nastavnika prestane biti onakva kakva bi morala biti: SVESTRANA I OBJEKTIVNA!

Razum mora da prevlada emocije! Sopstvenim znanjem se moramo nametnuti i dokazati da smo vredni. Uprkos drugim metodama koje nam se čine prijemčivijim. Svakako lakše ostvarivim.

Autoritativno strahopoštovanje, ili pak drugarski odnos sa đacima, su veoma kratkog daha. A kada se uruše posledice su dalekosežne. Svojom pristojnošću i razumevanjem njihovih osobenosti moramo im ukazati poštovanje. Ne samo posebnosti pojedinca, nego i osobenosti čitave generacije.

Jer kako nama, tako i njima, dostojanstvo predstavlja krajnji cilj subjektivne afirmacije. Čak i kod onih koji ne odaju takav utisak (svih onih bojažljivih, povučenih i nesigurnih). Kod njih tek moramo dati sve od sebe ne bi li ih reanimirali i učinili ih čvršćim.

U suprotnom, samo ćemo fabrikovati tehničare, raznorazne majstore, svestrane gimnazijalce… BOJIM SE DA ĆE NAM NEDOSTAJATI LJUDI !

Na trenutak zastajem ispred učionice.

Pitam se da li treba učionicu zameniti ulicom. Da li bi štrajkovi, obustave rada i slično, mogli biti adekvatan instrument u pronalaženju dugoročnog rešenja. Da li bi takav pristup samo dodatno urušio već načeti “prosvetarski moral”?! Ili bi možda izazvao simpatije i podršku društva otupelog na nasilje.

Društva u kojem se vređanje, klevete i fizička prisila maskiraju pod iznošenim i iskecanim plaštom demokratije i medijske slobode govora.

Ignoratio elenhi ! (zamena teze ) ®

Veoma vešto smišljena ne bi li dodatno zbunila i dezorjentisala svaki nedozreli razum. Nezavisno od godina koje taj razum broji.

Poprilično kasnim na čas. Doduše, ovaj put opravdano. Ipak imamo situaciju. I to baš u odeljenju u kojem sada imam čas. Dok pristižu dva učenika sa sendvičima u rukama i ljubazno me pitaju da li mogu da završe užinu u hodniku, ja se dvoumim: -Da li da odmah i neposredno krenem u inspekciju nemilog događaja ili da pustim da mi se sami, spontano otvore?-

Pre nego što ću otvoriti vrata stiže olakšanje.

Kako su samo jasno bili obrazloženi stavovi u malopređašnjoj debati o tortama. Dva suprotstavljena stava postojano su potkrepljivana lavinama afirmativnih i negativnih tvrdnji izrečenih u žaru diskusije. Primera koliko ti razum (a nikako srce) ište. Opštih stavova, posebnih afirmacija, te pojedinačnih negacija. Stiže spas u poslednjem momentu.

Uveren sam da ćemo ovo biti kvalitetan čas. Dok ulazim u prostoriju u kojoj se u vazduhu može osetiti emocionalno naelektrisanje, tvrdim onako neobavezno, hipotetički:

Ako je Istorija zaista učiteljica života, onda je nužno da Logika i Etika postanu svi ostali članovi vaspitno-obrazovnog procesa . –

Za konačni spas školstva… da se ne zaboravi Trstenik 16.11. 2022.

Dete Partizana!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime