Reč „Majdan” na makedonskom zvuči isto, samo sa akcentom na prvom slogu: odigrao je svoju ulogu više nego 500-godišnji boravak sadašnje Makedonije u sastavu Otomanskog carstva.
Najsiromašnija od svih jugoslovenskih republika, Makedonija, uprkos svom moćnom menom, uvek je ostala siromašni rođak u porodici balkanskih naroda.
Pod ovim imenom, koje nije priznato od strane Ujedinjenih nacija – zvanično se zove „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija” – republika ne može biti primljena u Evropsku uniju. Pozicija južnog suseda je neumoljiva, jer se najveća pokrajina Grčke sa prestonicom u Solunu takođe zove Makedonija.
Hvala toponimiji. Upravo je ona bila odlučujući momenat debate prošlog proleća, o pitanju ulaska Skoplja u NATO. Grčka kao članica Severnoatlantskog saveza izričito je odbila da prizna pod tim imenom Republiku Makedoniju.
Početkom maja ovu malu balkansku državu potreslo je nekoliko događaja.
Prvo, najveći u poslednjih nekoliko godina, upad kosovskih ekstremista u, treći po broju stanovnika makednonski grad, Kumanovo, prećutnu albansku prestnonicu Makedonije.
I drugo, još jedan pokušaj da se organizuju neredi u glavnom gradu, rezultat kojih su trebalo da budu osvojene vladine zgrade i izvršen državni prevarat. Paralelno s tim, očigledno je izazivanje međuetničkog sukoba, zajedno sa potpaljivanjem antivladinih raspoloženja.
Projektanti nereda odlučili su da ozbiljno pristupe problemu – nekome u velikoj meri smeta premijer Nikola Gruevski, koji je na funkciji od 2006. godine.
Ovo često biva u Istočnoj Evropi i na Balkanu naročito: dolaziš na vlast, potpuno proevropski i briselocentričano orijentisan, postaješ predsednik/premijer, ali postepeno sve se više razočaravaš, gledajući na Zapad, i očaravaš, gledajući na Istok.
Takav je bio bivši predsednik Srbije, Boris Tadić, u čije vreme su u zemlju počele da pristižu ruske investicije.Takav je postao i Nikola Gruevski.
Još 2008. godine, on je za svetu smatrao svaku istočnoevropsku politiku evroatlantske mantre. Nakon 6 godina, postao je pristalica Južnog toka, sada podržava Turski tok. Uostalom, iz perspektive ozbiljnog političkog partnerstva, ne postoji ništa bolje od državnika koji se razočarao u protivničkog sizerena.
Novi američki ambasador Džes Bejli je stigao u Makedoniju nedavno, tek prošle godine. Do tada je konstruisao „majdan” u Turskoj.
Tajni vođa čuvenih nereda na trgu Taksim nije se izborio sa zadatkom, i ubrzo je povučen. Sada on aranžira „taksim” u Skoplju.
Za ovo su izdvojena ozbiljna finansijska sredstva kroz strukturu poznatog nam Soroševog fonda.
Višegodišnji korisnik tih donacija je lider opozicionog Socijaldemokratskog saveza Makedonije Zoran Zaev, koji je dva puta ove godine bezuspešno pokušao da organizuje državni udar u svojoj domovini.
Prvi put, u februaru, ovaj pokušaj su osujetile snage bezbednosti, drugi put, 5. maja, na glavnom trgu u Skoplju zapravo su ponovljeni događaji od 19. januara 2014. godine u Kijevu (setite se, kad su odjednom mladi momci pod maskama počeli da zasipaju policiju i vladine zgrade „molotovljevim koktelima”)?
Za razliku od Kijeva, gde su na takav način demonstrirali protiv „totalitarnih zakona diktatora Janukoviča” (zakoni Porošenka ne samo da su ih potvrdili već i ojačali), u glavnom gradu Makedonije razlog je bila informacija da je 2011. godine telohranitelj premijera navodno pretukao na smrt jednog mladića.
Možete li u to ozbiljno poverovati?
Da rasture Makedoniju iznutra pokušali su više puta – 2002. godine, zemlja je čudom izbegla građanski rat koji se širio sa dimećeg Kosova. Ironično, ali tada je blagovremena isporuka nekoliko sovjetskih helikoptera iz Ukrajine omogućila makedonskim snagama da ovaj konflikt lokalizuju sa dva raketna napada po albanskim teroristima. Nakon toga je potpisan Ohridski sporazum, koji je dodelio albanskoj manjini (15-20% od ukupnog broja stanovnika) neograničena prava.
Danas se istorija ponavlja. Nažalost, sa sigurnošću se mogu predvideti nove pretnje iz Albanije i teroristički napadi izvedeni od strane Kosovara. Tu su, svakako, i novi taksimi i majdani. Već u nedelju, 17. maja opozicija, uprkos nacionalnoj žalosti za policajcima poginulim u pucnjavi sa teroristima, okuplja sve na miting pod parolom ostavke vlade.
Američki ambasador je izrazio punu podršku „mirnim demonstrantima”. Nema sumnje: neredi će biti velikodušno plaćeni. Isto to je bilo očigledno u Bugarskoj pre godinu dana, kada je za samo nekoliko dana, do tada malo kome poznata fejsbuk-opozicija izvela na ulice Sofije hiljade nezadovoljnih.
Na taj način su zbacili vladu socijalista, koja je potpisala sporazum o Južnom toku. Sada je umesto njih u Bugarskoj premijer bivši telohranitelj bivšeg cara Bojko Borisov, koji je kategorički istupao protiv saradnje sa Moskvom. Sada on, uzgred budi rečeno, zahteva ostavku makedonskog premijera Gruevskog.
Hrabar čovek – čak se i ne plaši građanskog rata kod suseda: do Sofije iz Skoplja ima nešto više od 200 km, i desetine hiljada izbeglica bežaće upravo tamo. Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da bi se u slučaju aktivne faze etničkog konflikta u Makedoniji on neminovno proširio na jugo-zapadne oblasti Srbije.
Ovaj sukob direktno utiče na ruske interese u Evropi. Jer upravo preko Makedonije i Srbije sada mora proći gasovod iz Turske ka Mađarskoj, i pokušaj da se uzbuni dati region direktno utiče na ekonomske i političke kapacitete naše saradnje sa EU.
Dok Gasprom vodi pregovore sa pobedničkom Sirizom u Grčkoj, naši „američki prijatelji” prave sledeći korak malo severnije.
Pročitajte pažljivo klasično delo: „velika šahovska tabla” je u ovom slučaju potpuno primenjiva.
Da Makedonija ne bi postala nova Ukrajina ili Bugarska, trebalo je odavno tamo početi sa radom. Podržati pragmatičnog premijera koji, umoran od evropskih obećanja, traži konkretne projekte.
Jer, Vardarska dolini, ili put A-1, istorijski je značajan za sve one koji žele u Evropu. Ovom maršutom treba da bude postavljena strateška železnica ka Evropi iz grčke luke Pirej – kineski projekat, koji je takođe u suprotnosti sa „evroatlanskim vrednostima”.
U stvari, to je naša borba za Evropu sa Vašingtonom.
Ponekad spas Evrope počinje sa Balkanom. I o tome se govori u istom klasičnom delu.
Oleg Bondarenko
Preveo: Srđan Đorđević
Fakti.org
