SPC jeste bila na Olimpijskim igrama!

Toliko se na Tviteru rasplamsala polemika oko spominjanja Boga ustima naših vaterpolista, da sam ulubila čelo pljeskajići se od neverice. Nisam mogla da verujem da mladi ljudi toliko nemaju pojma o kome pričamo kad govorimo o Bogu.

Jedan je napisao „Nisam znao da je SPC učestvovala na Olimpijskim igrama“.

Priđi bliže, pile moje, da ti baka nešto šapne: „SPC jeste bila na Olimpijskim igrama“. I to ne krišom. Sad ću da ti objasnim.

Dovoljno će biti da ti kažem šta je Crkva, pa ćeš ti sam zaključiti u kom obliku i u kom svojstvu je Crkva bila u Tokiju.

Lesson One (tako ćeš me valjda bolje razumeti):

Crkva je zajednica krštenih duša i Boga. Svih duša. I onih koji su sada u telu i onih duša koja su napustila telo.

Da prevedem, lakše se vari. Crkva je zajednica Boga i svih krštenih, bilo da su živi ili da su se upokojili.

Lesson Tvvo Što moraju da budu kršteni da bi bili s Bogom?

Ne moraju. Ko je rekao da moraju? Ali ne mogu biti članovi Crkve, zajednice koju je sam Bog stvorio. Zašto ne mogu da budu? Zato što je krštenje duhovno rađanje. Pa tek kad se duhovno rodiš onda možeš da budeš u duhovnoj zajednici s Bogom i drugim krštenim dušama.

Lesson three Ko, dakle, čini Crkvu?

Piše u Prvoj lekciji. Neću više da ponavljam. Ali ću ti reći kakva je jerarhija Crkve na zemlji. Bog je glava. Svi kršteni su telo crkve. To telo se sastoji iz klira (to su oni što nose mantije) i nas, običnih ljudi. Tu spadaju i vaterpolisti. Klir se sastoji od monaha i sveštenika. Monasi mogu biti i muškarci i žene i oni u glavnom žive u manastirima. Ne stupaju u brak. Iz njihovih redova se biraju vladike. Sveštenici se takođe ne žene. Videli ste popadije? To je zato što se bogoslovi žene pre nego što se zapope. Znači, hijerahija odozgo ide ovako Bog – klir – narod. Verni narod se naziva laos; nije etnos i nije demos, laos.

Lesson four. Sad kad znamo šta je klir, a šta je laos, ostaje nam da prozborimo koju o Bogu. Ja ću to tebi prosto, na jeziku koji ćeš da razumeš. Razumem ja i onaj teološki, ali, ljubi te baba, ti si beba, ne mogu odmah da ti dam sarmu ili pasulj, jako je to. Dakle…

Ti ovo na Tviteru kuckaš na mobilnom, je l da? I znaš mnogo o svom telefonu. Znaš mu karakteristike i mogućnosti. Znači, znaš i šta je bežični prenosnik informacija. I znaš da se taj talas u tvom telefonu pretvara u zvuk i sliku. Taj talas ima neku frekvenciju. I zvuk ima neku frekvenciju. E, kad se kaže „U početku beše Reč i Reč beše u Boga“ molim te da shvatiš da ta Reč, taj Logos predstavlja onu frekvenciju koja je tako visoka da čini iznadkosmičku inteligenciju, emociju, svest i silu. Ili što bi Tesla rekao: „Sve je u vibraciji. U visokoj vibraciji, materija se pretvara u svetlost“.

Meni je Tesla tom rečenicom najjednostavnije objasnio kako čovek postaje svetac – vibracijom. E, a kako se postiže visoka vibracija u organizmu? Postom i molitvom. Jednostavno, uzdržavaš se niskih vibracija u hrani i mislima. I imaš adekvatan fizički napor.

Znači, Logos je svest. Razum, razumeš?

S Bogom može da se razgovara. Ne negiraj, nisi ni pokušao.

Kad kažeš „Ne verujem u Boga“, to ti je kao da si rekao „Ne verujem da postoji Logos, Reč, smisao, svest, vibracija“. Ako ne postoji Svest, odakle ti misli?

Ahaaa, razumem. Ti ne veruješ u nevidljivo antropomorfno biće, koje sedi na oblaku, mašucka nogom i, kao, odozgo bira koga će da kazni. A mi ga odozdo, kao, molimo da se smiluje na nas. Pravo da ti kažem, ni ja ne verujem u takvog Boga. Moj Bog je sila nezamisliva i ljubav neizreciva. Neće On ni da se naljuti na mene što Ga svodim na fizičku frekvencijsku dimenziju. Vidi On moju nameru, čistu i iskrenu, pa mu to moje detinje objašnjenje nije vulgarna simplifikacija.

I na kraju, jer je za danas dosta, da kažem jedno pravoslavno upozorenje „Vera bez dela je mrtva vera“. Ne mo`š ništa da ne radiš i da se moliš Bogu. Pa ovi vaterpolisti da nisu naučili da plivaju i da nisu godinama gledali u bazenske pločice, pa podavili bi se, brate slatki, cela reprezentacija. A ne vredi ti ni delo bez Boga. Šta bi bez Boga uradili sa Španijom?!

To Srbi ovako rade: naume, prekrste se, kažu „`Aj pomozi, Bože“ i krenu! Krenu, ne ošljare. I kad se završi, lepo kažu „Hvala Bogu“. To je stvar elementarne pristojnosti. Kao kad ti neko nešto da. To je stvar kulture.

E, sad ti meni, prase moje milo, reci: je l` bila SPC u Tokiju? Bila. Pa, naravno. Većina tih momaka je krštena, ako ne i svi. Uostalom, mnogi oni koji o Bogu i nisu pričali za televiziju – prvo što su uradili posle himne u Tokiju bilo je da se prekrste.

Prema tome – dabome!

P.S. Moram da se zahvalim jednoj gospođi, Mirjana Popović se zove, koja je, na jednu od Fejsbuk objava ovog mog teksta, napisala komentar „Bila i Ruska pravoslavna crkva!“. I stavila slike.

Ne da je bila, nego je povela duhovnika reprezentacije, a onda…

… Onda se desilo da su Rusi, kojima su bili zabranjeni i himna, i ime države, i nacionalni simboli, osvojili u Tokiju više medalja nego kad im je to bilo dozvoljeno. Evo, objavio VVS.

Ovo mi pa poslao jedan sportski novinar. Pogledaj kako mi pomoć stiže sa svih strana. Vidi kol’ko nas je. ‘Ajd’ ovamo.

izvor:http://blogfrket.blogspot.com/