SPREMAN ZAKON O LAŽNOJ ODBRANI ĆIRILICE

Ćiriličke „Novosti“ i „Politika“ najavljuju spasenije ćirilice spremnim zakonom po kome će Srbi da brane ćirilicu i u Srbiji i u Republici Srpskoj

Šta preostaje dobronamernom svetu koji nije dobro obavešten o problemu pisma u Srba, a pati zbog mrcvarenja njegove ćirilice, osim da poveruje novinama, lingvistima i političarima da je na pomolu vakrsenje ćirilice. Ali od tog nadanja neće biti ništa, jer cilj zakona nije da ćirilica bude vraćena srpskom narodu,kako je to tumačio legenadrni i genijalni srpski rodoljub profesor prava i sociologije akademik Radomir Lukić,nego je cilj da protivno Ustavu Srbije ostaje da vlada hrvatska latinica,kojom se dokazuje naša privrženost Zapadu i namera da svoj ćirilički kulturni obrazac zamenimo tuđim latiničkim.Naime, isključivo njegovom zaslugom, a ni malo zalugom lingvista, ćirilica je zaštićena prvi put u istoriji Ustavom iz 1990.g.

Novine nam takođe javljaju kakve su osnovne odredbe najavljenog zakona,iz kojih se lako da zaključiti da se on ne zasniva na važećoj ustavnoj normi o jeziku i pismu, koja je članom 10. Ustava propisana na sledeći način:

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“

Iščekivanim zakonom se ne određuje da li se on zasniva na Ustavu,niti se navodi šta je njegov cilj. Odnosno, da li je cilj da se ćirilici vrati puni suverenitet ( izraz Dragoljuba Zbiljića),ili će ga ona i dalje deliti sa hrvatskom latinicom, a što ju je u tom dvojstvu dvaju srpskih pisama u minulih sedam decenija svelo na 1,5 % u nekoj ulici u Novom Sadu, i to po javno objavljenom brojanju predsednika Matice srpske prof. dr Dragana Stanića.

Kada je akademik Lukić 1990.g. prozreo nameru lingvista da će oni zakonom obesmisliti ustavnu zaštitu ćirilice podelom upotrebe pisma na službenu i javnu,po kojoj bi službeno bilo samo ono što ispisuje država, on je iste te godine napisao tekst u „Politici“ „Protiv posebnog zakona“, kojim je ukazao da ustavna norma o jeziku o pismu treba da se sprovodi direktno iz Ustava.Posle takvog njegovog stava smešno je, žalosno i sramotno određivati zakonom da je ćirilica obavezna u prosveti, a što lingvisti smatraju velikim dobitkom za srpsko pismo!I novim zakonom se nastavlja sa ponižavanjem ćirilice, što se vidi naročito u sledećem. Prvo, kada su u pitanju javni natpisi preduzeća biće obavezna ćirilica u slučaju kada je u njima većinski državni kapital,a pošto su ona neuporedivo malobrojnija u odnosu na ona sa privatnim kapitalom, ulice srpskih gradova će i dalje svakodnevno svedočiti o srpskom porazu i demoralisati srpski narod,ukazujući mu da on nema ništa svoje vredno i da je spreman i na gubitke teritorije. Drugo,stimulacija ćirilice manjim porezom na njome ispisanim imenom preduzeća je isto što i davanje bedne crkavice slabima i nemoćnima.To je već predlagao glavni redaktor pravopisa Matice srpske prof.dr Mato Pišurica kada je potpisao smrtnu presudu ćirilici ostavljanjem u pravopisu i hrvatske latinice, i kada je tvrdio da ćirilica nije ugrožena.Neispravljanjem te strašne pravopisne sramote, i stavljanje ovakve mere podsticaja u zakon, je neoboriv dokaz da su se lingvisti i političari konačno opredelili za dva pisma, a to polutanstvo Srba je samo međukorak ka potpunom gubitku ćirilice.

Današnji lingvisti, na čelu sa prof. dr Milošem Kovačevićem,bili su pre četiri godine pripremili predlog zakona o jeziku i pismu, kojim su se vratili na tumačenje akademika Lukića da je službena upotreba pisma sva ona osim privatne. Ali kasno bi lingvistički Marko tek želeo da na Kosovo stigne, a i nema ni sa čime jer nije uradio ono za šta je školovan,plaćen i titulisan-nije uredio srpski pravopis po zahtevu naroda iskazanom na referendumu za Ustav već daleke 2006. godine, kojim se on opredelio za jedno svoje nacionalno ćiriličko pismo.Takvim svojim izjašnjavanjem narod je hteo da prekine izdaju ćirilice pravopisom Matice srpske, kojim je njoj oduzet karakter srpskog nacionalnog simbola produžavanjem trajanja njene lažne Titove ravnopravnosti sa hrvatskom latinicom. U svojoj knjizi „Izdaja srpske ćirilice“ pre četiri godine predvideo sam da predlog zakona kojeg su pripremili lingvisti ne samo da neće biti usvojen,nego neće ni stići pred narodne poslanike. To sam najavio pre pet godina u svojoj knjizi „Izdaja srpske ćirilice“, što se obistinilo 100%. Ići u rat sa vlastima za ćirilicu bez prethodnog uklanjanja pravopisne sramote imanja dva srpska pisma je isto kao kad bi lingvistički Marko krenuo na Kosovo sa neotkovanom sabljom i nepotkovanim Šarcem.

Dok je predsednik Srbije još bio u ulozi predsednika srpske Vlade rekao je u Skupštini Srbije da je ćirilica toliko lepa da nikoga ne treba terati da njome piše.Time je poručio narodu da se neće provoditi ustavna zaštita ćirilice. U tome je dosledan, jer je kasnije više puta ponovio da trebamo štititi ćirilicu, ali da je naša i latinica.

A gde je to predsednik države mogao saznati da je „naša i latinica“? U pravopisu Matice srpske, pa je sasvim ispravna izjava Dragoljuba Zbiljića da je ona grobnica ćirilice.Taj pravopis je decenijama imao ogromnu ulogu u korist hrvatske latinice, pa danas ne samo da postoji veliki broj poklonika ravnopravnosti pisama, nego bi se mnogi još i tukli za nju.

Naravno, iz tog pravopisa je učila i današnja srpska rodoljubiva elita, pa ona nikad nije ni mogla tražiti da se ćirilica vrati srpskom narodu,nego je, eventualno, tražila samo da ona bude vraćena do nivoa Titove ravnopravnosti pisama.Ili, kako nedavno napisa u „Novostima“ prof. dr Rajna Dragičević, ćirilica treba da bude makar ravnopravnija nego što je to sada ( 1,5% na ulici u Novom Sadu).

Odnos elite prema ćirilici najlakše je razumeti iz kultne knjige prof.dr Mila Lompara „Duh samoporicanja“, teškoj 1,4 kg,sa mnogo izdanja,u kojoj je on odlazećoj ćirilici posvetio svega tri rečenice,opredeljujući se za dva pisma.Čak je ćirilici oduzeo bilo kakvu nacionalnu vrednost i predlogom da se pitanje pisma iznese na političko tržište, pa da stranke traže naklonost birača jednim ili drugim pismom.To već deluje, pa „Dveri“, koje su nekada bile „Dveri srpske“, za početak traže naklonost birača mešavinom oba pisma jer su ranije sa ćirilicom jedva ušle u Skupštinu Srbije.Treba biti latinski moderan, a Srbi su za to već itekako spremni.Glavno je pitanje da li je hiljadugodišnja ćirilica i dalje ostala srpska svetinja, ili ona to više nije.Za Lompara, i za inteligenciju u celini,ona više nije svetinja čim se vrednosno poredi sa hrvatskom latinicom.

Pa kad je i srpska rodoljubiva elita za dva srpska pisma, a ne samo mrzitlji Srbije i svega srpskog, što u konačnom znači da je ona za latinicu, predsednik države nema razloga da brine da li će mu iko prigovoriti što već devet godina, otkada je na vlasti,ne sprovodi ustavnu zaštitu ćirilice.

Obratimo sada pažnju na postojeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama u Srbiji.On je tek nešto lošiji od novog najavljenog zakona,ali ni takav manjkav uopšte nije primenjivan.Čak nije primenjivan ni u oblasti koja je očigledno službena Na primer,ćirilica je gotovo potpuno proterana iz „Kliničkog centra Srbije“.

U Republici Srpskoj takođe postoji Zakon o upotrebi jezika i pisma,kojeg je 1995.g. potpisao veliki srpski rodoljub i stradalnik Momčilo Krajišnik. Ali kada su uklonjeni sa političke scene on i Radovan Karadžić nije imao ko da ga sprovodi. Najavljeni zakon će biti potpuni srpski poraz u odnosu na postojeći.Tamo,kao i u Srbiji, ni književnici nikad nisu javno primetili da nestaje ćirilica, nego su samo skočili svi kao jedan da se izbaci ekavica, u čemu su i uspeli.Tamo se dogodila neviđena velika sramota i nedostatak srpske pameti kada su svi političari protiv sarajevskog unitarizma, a u praksi je nacionalna ćirilica zamenjena unitarnom hrvatskom latinicom.Vladiku Jefrema je ohrabrivao važan stranac da se Srbi ne trebaju plašiti unitarizacije jer imaju svoj kineski zid- ćirilicu.Ali samo stranac razume vrednost nacionalnog simbola, dok su srpski ćirilički zid srušili upravo srpski lingvisti i političari.

Pa kada obe srpske države uopšte nisu sprovodile svoje postojeće zakone o jeziku i pismu,šta se to odjednom promenilo da bi se moglo očekivati da će biti sproveden novi zakon, pa makar i nakaradan,ako smo čitali od prof.dr Miloša Kovačevića da je predsednik Srbije šest puta javno obećavao mere za spašavanje ćirilice, ali nije ispunio ni jedno obećanje? Ništa se nije promenilo i ova kampanja je samo još jedna lažna briga države za ćirilicu.

Možda predsednik Srbije i ne može ništa učiniti po pitanju ćirilice,jer je pravopis decenijama učio srpsku mladost o srpskom bogatstvu imanja dva pisma,pa je već gotovo i odradio svoj izdajnički posao.

A kada bi se moglo nadati da će se nešto promeniti po pitanju pisma? Samo onda kada bi novine sa istom pompeznošću najavile da će srpski pravopis biti usklađen sa srpskim Ustavom, po kome je za srpski jezik vezana samo ćirilica.Time bi Srbi uskratili političarima „naučnu“podlogu za imanje dva konkurentna pisma, i predsednik države više ne bi mogao govoriti da je naša i latinica.Time bi Srbi istovremeno sledili sav ostali svet-jedno pismo za jedan jezik.Ali lingvisti ne znaju za stid, pa umesto da urade svoj deo posla oni mudruju o nacrtima zakona, predlozima zakona,i zakonima. Oni bi hteli da sakriju svoju pravopisnu sramotu tako što bi narod silom zakona bio nateran da piše ćirilicom, umesto da on uči iz pravopisa da je srpsko pismo samo ćirilica, pa da istu koristi kao nešto što je njegovo i što voli.

Novim zakonom će, protivno Ustavu Srbije, biti cementirano dvopismo u Srba,koje vodi daljem rastakanju srpskog nacionalnog bića. Taj istorijski srpski poraz je samo posledica nastavka one srpske politike polutanstva iz prve Jugoslavije, u kojoj je lažno zagovarano negovanje i jugoslovenske i srpske kulture,a urušavana je srpska.

AUTOR: Nemanja Vidić

https://balkanskageopolitika.com/