Srbija – kako ne biti kolonija „Otvorenog društva“

1
1218
Foto: FoNet/Zoran Mrđa

Onog dana i večeri, pre 17 godina, kada se činilo da će Srbija krenuti putem prosperiteta, kulturnog i duhovnog preporoda, mnogi od nas bili su ubeđeni da nam je obaveza i dužnost da prisustvujemo takvom jednom, nadasve važnom, istorijskom događaju. Bilo je to 5. oktobra 2000. godine. Iz provincije, sa svih strana Srbije, krenulo se na Beograd. Tog dana, glavnom gradu se približavala velika masa nezadovoljnika. Iz gradova širom Srbije krenulo je na hiljade autobusa, pretrpanih „revolucionarima“. U vazduhu se osećalo da će to biti presudan dan za veliko „političko presabiranje“.

„Gotov je!“, pisalo je na transparentima, na zidovima, banderama, trafo stanicama, na kioscima, prozorima stanova, na vozilima u pokretu.

A možda, nekih sedam dana pre te „petoooktobarske revolucije“, dva vrsna poznavaoca svetskih, pa i balkanskih političkih kretanja u to doba, Džared Izrael i Mišel Čosudovski, napisali su članak u kome su jasno rekli sve ono što će se u Jugoslaviji (SRJ) događati, ukoliko na izborima pobede predstavnici G-17. U uvodu tog svog članka, pomenuta dva naučnika, istakli su reči Veselina Vukotića, jednog od osnivača G-17 (zajedno sa Mlađanom Dinkićem i Ljubomirom Madžarom) koje je on izgovorio u intervju 14. jula 1999. godine za Javnu američku televiziju (US Public Television) u emisiji „The News Hour with Jim Lehrer“ („Vesti sa Džimom Lererom“). Naime, Vukotić je tada doslovno kazao:

„Želimo da budemo otvorena kolonija i otvoreno društvo.“

Tek nakon što se pročita takva analiza planirane nesreće i ekonomskog ubistva SRJ, moglo se shvatiti u kakvoj smo političkoj maskaradi (prevari) učestvovali i koliko smo bili zavedeni moćnom propagandom, koja je onda, najpre, stizala iz Mađarske, a kasnije preko pisanih medija, kakva je bila „Naša borba“ i Radio B92, docnije i TV B92… Bilo je još poprilično „slobodnih“ medija, koji su uspešno indoktrinirali mase. Naravno, za takvu indoktrinaciju bilo je potrebno da stanje u zemlji, u ekonomskom smislu, bude veoma teško, a raspoloženje naroda prema vladajućem režimu izrazito negativno.

Ondašnja Jugoslavija (SRJ) imala je sve preduslove za još jedno „događanje naroda“ u rasponu od samo 11-12 godina. Milošević i njegov režim došao je na krilima naroda, a na istim krilima je, kako smo onda (po)verovali, odleteo u istoriju. Ako se pažljivo analizira političko delovanje Slobodana Miloševića u zadnjoj deceniji 20. veka, videćemo da je on bio često „miljenik“ onih, koji će ga kasnije zbaciti sa trona i, konačno, u Hagu, doći mu glave. Sudbina malih zemalja, pogotovo onih koje nisu u stanju da sebi nađu „zaštitnika“ u ovom opasnom svetu, gotovo uvek je ista. Izloženi su pritiscima i teroru moćnih, pred kojim se teško može uzmaći.

Da Vas podsetimo:  “Ne odustati od zahtjeva za odgovornost NATO-a za bombardovanje”

Ako se pitamo, da li su i događaji iz 1988. i 1989. godine u Srbiji bili pokretani spolja, kao i oni s kraja dvadesetog veka, s velikom dozom sigurnosti možemo potvrditi da je baš tako bilo. Zapadu je bilo potrebno da demontiraju SFRJ i to tako, da se to završi građanskim ratom. Za započinjanje sukoba iskoristili su Kosovo i Metohiju, na kojoj su potpaljivali međuetničku netrpeljivost, posebnu onu, Šiptara prema Srbima. Znali su da će ubistva Srba i progoni, ako se to dobro medijski obradi, izazvati reakciju srpskog naroda. Nećemo ovde ulaziti u pravednost ili nepravednost određenih masovnih pokreta i aktivnosti, jer sve su one, u krajnjoj liniji, u zbiru, poslužile stvaranju zapaljive atmosfere, koja se na kraju morala završiti onako kako se i završila – krvavim ratom!

Zanimljivo je, kada danas uporedimo period iz 2000. godine, u kome je glavnu ulogu u rušenju režima Slobodana Miloševića igralo „Otvoreno društvo“ Džordža Soroša, sa ovom političkom scenom iz 2017, primetićemo mnogo sličnosti. Pokušaj potpune kontrole informativnog prostora (karakteristično za svaki autoritarni sistem) danas je veoma slično onom gušenju medija u zadnjoj godini drugog milenijuma. U takvom informativnom zatvaranju u svoj „zabran“, kao što znamo, Milošević nije bio uspešan, iako mu je ministar informisanja (i glavna poluga u „umlaćivanju“ neposlušnih novina i novinara) bio Aleksandra Vučić, današnji predsednik Srbije.

Dakle, postavlja se pitanje, da li će predsednik današnje Srbije biti uspešniji od onog predsednika iz 2000. godine. Za razliku od Miloševića, ovaj aktuelni predsednik imao je mogućnost da u praksi sagleda i nauči kako se guše mediji i sloboda izražavanja. I on tu svoju naučenu veštinu danas sprovodi prilično uspešno. Koga može da zastraši, on ga i zastraši, ako ne može da ga zastraši, tada ga kupuje. Još se ne zna šta će se desiti sa onima, koji se, eventualno, na budu dali ni zastrašiti ni kupiti, a postanu ozbiljno „vidljivi“ u medijskom prostoru.

Da Vas podsetimo:  Jesi li „gladana“, moja Srbijo?

Da li se može ponoviti nekakva tragična priča, slična onoj sa Slavkom Ćuruvijom? Možda bi se tako nešto ponovo desilo, ako bismo imali nekakav medij, koji bi mogao značajnije da utiče na javno mnjenje u smislu celovitog i nepristrasnog informisanja. Ovako, predsedniku Srbije odgovara da ima pod svojom kontrolom ključne medije, posebno televizijske kuće s nacionalnom frekvencijom, a da alternativni mediji, internet i manje radio i tv stanice, donekle budu propagandisti nekakve nedorečene opozicije. Naravno, i tu Vučić pokušava da nametne svoju kontrolu, ali, verovatno je svestan da u tome teško može biti do kraja efikasan. U suštini, sadašnjem režimu je bitno da, friziranom medijskom slikom (potemkinovski) drži većinu radnika u javnom sektoru i penzionersku populaciju na okupu, jer su oni njihova glavna i moćna glasačka mašina.

Danas je narod pozvan da opet izađe na ulice. Datum je simboličan, pošto je svima jasno da je prethodna „revolucija“ pala odmah nakon „osvajanja slobode“ 5. oktobra 2000. Zapravo, iza rušenja Slobodana Miloševića, na vlast su došli oni koji su, kako smo videli, planirali da svoju državu pretvore u otvorenu koloniju i „otvoreno društvo“, nad kojim simbolično stoji Džordž Soroš, Trilaterala, MMF, Svetska banka – sasvim svejedno. Sad se postavlja pitanje, da li je moguće rušenje režima u Srbiji ili bilo kojoj maloj zemlji, ukoliko narodnu pobunu ne režira ono „Otvoreno društvo“, čiji je cilj kolonizacija i potpuno porobljavanje jednog naroda i države.

A ako iza trenutne pobune ne stoji Soroš, a reklo bi se da ne stoji, tada bi se moglo zaključiti da je ona kolonizacija (porobljavanje) o kojoj je govorio Veselin Vukotić na američkoj televiziji pre 18 godina, u Srbiji dovršena i da nema potrebe da se dalje ulažu napori (i novac) za dosezanje takvog cilja. Najnoviji susret Vučića i Soroša u Njujorku, mogao bi biti signal, koji ukazuje na onoga koga multinacionalne korporacije i zapadni kapital u Srbiji podržavaju. Izgleda da nemaju boljeg od Vučića za stavljanje tačke na priču, zvanu – Srbija! On će, čini se, biti taj, koji će u ime NSP, zabiti glogov kolac zemlji na čijem je čelu, baš onako, kako je nekada davno, to obećao svojoj bivšoj supruzi, Kseniji Vučić?

Da Vas podsetimo:  Danas, svi znamo za Srebrenicu a gde je naše mesto srpskog hodočašća?

A čemu onda pokušaji ponovnog ujedinjenja opozicije? Zapravo, opozicija, najvećim delom, nije opozicija u smislu iste ili slične ideologije (neo)liberalnog kapitalizma i glavnih spoljnopolitičkih ciljeva. Kao da je u Srbiji vlast sama sebi cilj? Koliko će se građana danas okupiti, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno – u narodu postoji energija i volja da se ustane protiv ove rušilačke vlasti. Jedini problem je u tome ko bi trebalo da stane na čelo takve masovne pobune. A bez jasno označenog vođstva, gotovo da je nemoguće izvesti još jednu smenu režima, u onom smislu kao je to urađeno 5. oktobra 2000. A pogotovo je nemoguće organizovati one političke snage, koje bi sutra mogle da naslede ovu vlast, kojom je narod (sve na to ukazuje) duboko razočaran i na koju je veoma kivan.

Ipak, kako god bilo, reklo bi se, da bi do smene režima u Srbiji pod hitno trebalo da dođe. Čak i pod uslovom da na vlast dođu oni, koji su Vučiću slični po političkim nastupima i političkim ciljevima. Potrebno je razbiti ovu uljušturenu političku strukturu, koja trenutno izgleda nepobedivo i deprimirajuće deluje na ljude i život u srpskoj državi. Tako bi se, u budućnosti, Srbiji otvorile nove perspektive i šanse da se zemlja spase od ekonomske, a time i od kulturne, nacionalne i duhovne propasti.

Dušan Vukotć

koreni.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime