Šta se krije iza priče o novom Bjelinom filmu

0
101

To oktobarsko podne 1958. godine biće u istoriji zapamćeno kao “Vinča akcident”, nesreća koja je za posledice imala jedan smrtni ishod uzrokovan prevelikom dozom zračenja — ali i prvu (relativno) uspešnu transplantaciju koštane srži na svetu.

Foto: Instagram/draganbjelogrlicbjela

Najavljeno je snimanje novog filma Dragana Bjelogrlića “Lančana reakcija”, po romanu prof. dr Gorana Milašinovića “Slučaj Vinča”, a proslavljeni francuski i domaći glumci oživeće priču iz 1958. godine kada se 15. oktobra dogodio nuklearni akcident u Institutu Vinča, nakon čega je grupa srpskih naučnika koja je konstruisala reaktor bila ozračena smrtonosnom količinom radijacije.

Inspirisan istinitim događajem, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije dr Goran Milašinović u romanu “Slučaj Vinča” ispričao je priču o petoro naučnika koji su preživeli transplantaciju koštane srži i jednom koji nije. Dobrovoljni davaoci koštane srži za Vinčance bili su građani Pariza. Rizikovali su živote zarad nepoznatih stranaca.

A kakvu to priču u dubini krije Vinča akcident?

Radijacija ne svetli niti miriše. Ali, u toku “običnog radnog dana” 15. oktobra 1958. godine, jak miris ozona bio je prvi, ali već zakasneli pokazatelj mladim atomistima novootvorenog Instituta nuklearnih nauka u Vinči da nešto nije u redu.

Molekuli kiseonika u vazduhu se pod dejstvom nuklearnog pražnjenja pretvaraju u ozon, signalizirajući visok nivo radijacije. Nije bilo moguće tačno izmeriti zračenje ni sa jednim instrumentom u Institutu, što je značilo samo jedno — prisutna doza radijacije bila je smrtonosna.

“…Skale koje pokazuju zračenje odjednom su dostigle maksimum, a zatim su se popele do milionskih, nepojmljivih brojeva. Koliko je zračenje bilo visoko, govori podatak da su se svi merači širom instituta ‘zakucali’ i prestali da rade”, prisetio se nedavno nuklearni fizičar Radojko Maksić, jedan od šestoro ozračenih istraživača.

Tadašnja Jugoslavija bila je među prvim zemljama na svetu koje su ulagale u razvoj nuklearne energije. U sklopu jugoslovenskog “nuklearnog sna”, u Vinči je 30. aprila 1958. godine instaliran prvi nulti reaktor. Šest meseci kasnije, vršen je eksperiment čiji je cilj bio da se izmeri intenzitet izvora neutrona iz spontanih fisija kao ključni deo diplomskog rada Živote Vranića i Radojka Maksića, apsolvenata fizike na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu.

Da Vas podsetimo:  Uputstvo za glasanje u aprilu 2022.

Pored njih, u objekat sa ekperimentalnim nuklearnim reaktorom nulte snage oznake RB, ušli su i mladi tehnički saradnici Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević i Stijepo Hajduković. Ubrzo po ulasku u salu, Vranić primećuje otežano spuštanje neutronskog izvora u centar reaktora. Zatim, miris ozona.

Tada nam je postalo jasno da je zračenje isuviše veliko i da treba prekinuti eksperiment. [Rosanda Dangubić] je ručnom komandom spustila kadmijumske šipke i tako je zaustavljen rad reaktora. Otišao sam u susednu prostoriju i telefonom obaveštavao saradnike laboratorije da odmah napuste zgradu, pošto je zračenje povećano.

Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Nema potrebe da naglašavam da instrumente nismo poskidali mi. Nažalost, komisija je propustila da utvrdi ko je isključivao sigurnosni sistem i zašto se  eksperiment uopšte radio kada nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora — piše Hajduković u rekonstrukciji događaja tog dana objavljenoj posthumno, 39 godina kasnije.

Zahvaljujući brzoj reakciji i akademskim vezama prof. dr Pavla Savića, osnivača i prvog direktora Instituta u Vinči “Boris Kidrič”, ozračeni atomisti hitno su prevezeni u bolnicu Kiri u Parizu.  U to vreme, ova pariska bolnica je bila jedina insitucija na svetu sa neposrednim iskustvom u lečenju osoba izloženih prekomernim dozama radijacije.

Savić  je u bio veoma priznati član svetske naučne zajednice. Njegov rad sa Irenom Žolio-Kiri, ćerkom Marije i Pjera Kirija, tokom 1937/8. neposredno je doveo do otkrića cepanja atomskog jezgra, a time i do praktičnog korišćenja atomske energije, zbog čega je dvojac Kiri-Savić bio predložen za Nobelovu nagradu.

PRVA TRANSPLANTACIJA KOŠTANE SRŽI NA SVETU

Iako su bili na terapiji streptomicinom, atomisti su bili u veoma lošem stanju prvih mesec dana boravka u Parizu. Velika doza zračenja kojoj su bili izloženi izazvala je značajno oštećenje njihovih DNK, praćeno odumiranjem ćelija — posebno  matičnih u koštanoj srži, crevima i koži.

U trenutku kada se njihovi gotovo nepostojeći imuniteti bore i sa novim infekcijama, dr Mate predlaže proceduru koja će postati sinonim za revolucionarni poduhvat u istoriji humane medicine. Usledila je brza priprema za transplantaciju koštane srži koja do tog trenutka nikada nije bila uspešno sprovedena na ljudima.

Rizik je bio veliki za pacijente, ali i za potencijalne donore — nepoznanica je bila na koji način bi donorski imuni sistem mogao da reaguje na vađenje koštane srži.

Da Vas podsetimo:  Šumiје Vаrdаr – аli Srb(in)а u Vrutoku višе nеmа

Za razliku od modernog procesa pronalaska donora koštane srži i već standardne imunološke tipizacije, dr Mate i kolege su donatore tražili u bazi dobrovoljnih davalaca krvi.

Pet Parižana među kojima je bila mlada žena i majka četvoro dece, 11. novembra 1958. postali su prvi davaoci zdrave koštane srži, a Radojko Maksić prvi čovek na svetu koji ju je, naizgled uspešno, primio. Maksić svake godine ovaj datum praznično obeležava sa porodicom Marsela Pabijana, donora koštane srži koja mu je spasila život.

Druga transplantacija sprovedena je istog dana — Života Vranić je primio koštanu srž od mladog Rejmonda Kastanijera. Međutim, ni nove matične ćelije nisu bile dovoljne da se Vranić izbori sa letalnom dozom radijacije od 430 rem (roentgen equivalent man). Preminuo je pet dana nakon transfuzije i mesec dana nakon akcidenta u Vinči. Živorad Bogojević se brzo oporavljao i bez potrebe za transplantacijom, dok su ostali uspešno primili koštanu srž od Alberta Birona, dr Leona Švarcenberga i Odet Dragi.

Prve transplatacije koštane srži kod ljudi na svetu izveli su doktori bolnice Kiri, profesor dr Žorž Mate i dr Anri Žame, uz asistenciju dr Remona Lataržea i dr Žan Fransoa Diplana, ali i doktora iz Beograda — dr  Branislava Pendića, dr Zorana Đukića i dr Danice Kalić. Od 1958. godine do danas se u svetu uspešno sprovelo preko milion i petsto hiljada transplantacija koštane srži.

Neočekivani preokret se dešava sredinom januara 1959. godine, svega dva meseca od transplantacije i brzog “oporavka”. Tokom redovne kontrole otkriveno je da matičnih ćelija donora više nije bilo u krvi jugoslovenskih atomista. Zdravstveno stanje Maksića, Dangubićeve, Hajdukovića i Grujića je u danima nakon transfuzije okarakterisano kao veoma dobro — ipak transplantacija, zvanično, nije uspela.

Sa današnje medicinske tačke posmatrano, razlog odbacivanja koštane srži je jasan — imunski tipovi donora i pacijenta nisu bili podudarni. Međutim, stanje jugoslovenskih atomista se stabilno popravljalo, izvesno usled brze reakcije leukocita iz donirane koštane srži.

Ovo je dalo svojevrstan “grejs period” matičnim ćelijama atomista da se oporave toliko da same mogu da se izbore sa zračenjem. Naposletku, donirana koštana srž jeste odbačena, ali bez značajnih posledica po žrtve akcidenta u Vinči.

Da Vas podsetimo:  Dva miliona majki je istisnuto sa tržišta rada tokom 2020. godine

Radojko Maksić, prvi primalac koštane srži na svetu danas ima 88 godina, a ovog meseca će “proslaviti” i 63. godišnjicu događaja koji mu je obeležio ostatak života i profesionalnog rada.

39 GODINA ĆUTANJA

U duhu tadašnje propagande, državna agencija Tanjug je 16. oktobra izdala kratko saopštenje o akcidentu koji se desio u Vinči: “…šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo je izloženo radioaktivnom zračenju preko dozvoljene doze. Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) formirala je posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj. Saradnicima koji su bili izloženi zračenju ukazana je lekarska pomoć i preduzete su sve mere za njihovo lečenje.”

Međutim, Stijepo Hajduković, u tekstu Svedok događaja, koji je prema njegovoj želji objavljen posthumno 1997. godine u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča broj 4/97, navodi da oni koji su tog dana rukovali reaktorom nikada nisu dobili izveštaj o uzrocima akcidenta u Vinči, kao i da su javnosti date paušalne i parcijalne ocene o uzrocima ove nesreće.

Akademik Pavle Savić je u intervjuu datom NIN-u (broj 1838, od 23. marta  1986) govorio o uzrocima nuklearnog akcidenta i izjavio: “I sa biciklom, ako uklonite kočnicu, možete da slomite vrat. A to se upravo dogodilo 1958. godine u Vinči. Nastradali su zbog sopstvene nepažnje, jer su uklonili sve kočnice s instrumenata.”

Hajduković je, kao učesnik i jedan od “nastradalih”, dao svoje viđenje situacije u NIN-u (br. 1840 od 6. aprila 1986. godine).

“Tehnička rešenja za merenje nivoa  teške vode u reaktoru bila su nesigurna. Bila je to jedna obična izbaždarena šipka koja se ručno postavljala na određeni nivo. … I najzad, ostali smo bez pisača, odnosno bez automatske kontrole neutronskog fluksa i automatskog zaustavljanja reaktora u slučaju da krene u  natkritični režim rada.

Alarmni uređaju su, takođe, bili isključeni i to po nalogu rukovodilaca laboratorije, da ne bi dolazilo do eventualnog uznemiravanja i plašenja onih koji rade oko reaktora. Tako je miris ozona u vazduhu bio naša automatika. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument  za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu”, pisao je Hajduković.

Autorka: Nataša Kilibarda
Izvor: Original magazin

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime