Događaji povodom izbora i posebno enormne izborne krađe gurnuli su u pozadinu nadasve važan zaključak Saveta ministara EU (12. decembar o.g.) da se briselsko-ohridski sporazum hitno uvrsti u poglavlje 35 pregovaračkog okvira za pristupanje Srbije Uniji. Predsednik Vučić je, gotovo iznenađen, odmah reagovao negativno, ali najizričitije u intervjuu Politici od 14. decembra rečima: „ Nadam se da se to neće dogoditi. Oni dobro znaju, rekao sam im, usmeno i direktno, više puta. Saopštio sam i celokupnoj domaćoj i svetskoj javnosti šta ne dolazi u obzir, a to je priznanje nezavisnosti Kosova na bilo koji način, niti članstvo u Ujedinjenim nacijama…Pošto oni hoće ceo Sporazum, za nas je to neprihvatljivo“ (str. 1, 5).
Savet ministara EU objavio je ovu odluku u zao čas izborne kampanje i time naterao Vučića da ponovi ono čime je u februaru i martu ove godine zavlačio javnost Srbije – da su Sporazum i njegov aneks otvoreni za dalje pregovaranje i tome slično. Vučićeve izjave delovale su kao besan utuk na rđavu nameru Saveta ministara da mu kvari kampanju u kojoj gotovo da nisu pomenuti na Evropska unija ni Kosovo i Metohija. A zapravo, Savet je samo sledio dinamiku rada u EU i potrebu da Evropskom savetu preda ovaj zaključak na potvrđivanje, što je ovaj i učinio. Dokument je dalje prosleđen Komisiji, koja će do kraja januara postupiti po smernicama ova dva njoj politički nadređena organa.
Pošto je reč pala, Vučić je bio primoran da ovu igru opsene za domaću javnost odigra do kraja, te je poturio predsednicu vlade da ona na licu mesta, u Briselu, iznese nekakve rezerve Srbije na dva pomenuta dokumenta. I to je bila predstava za domaću javnost, tj. za minimalizaciju štete za izbornu kampanju. Kažemo „nekakve rezerve“, jer javnosti nije stavljeno do znanja o kakvim se rezervama radi, budući da je ovaj institut međunarodnog prava regulisan Konvencijom o ugovornom pravu (1969, čl. 19 nadalje). Da li je reč o rezervama na pojedine odredbe Sporazuma i Aneksa, o kojim je eventualnim odredbama reč, da li su rezerve vremenski ograničene i da li je vreme za njihovo ulaganje prošlo od prihvatanja ovih dokumanta – 27. februar i 18. mart o.g, sve to se naprosto ne zna.
Nezavisno od ovih pitanja, u st. 2 Aneksa stoji: „Kosovo i Srbija se u potpunosti posvećuju tome da ispoštuju sve članove Sporazuma i ovog Aneksa, i da primene svako svoje obaveze koje proističu iz Sporazuma i Aneksa, na svrsishodan način i u dobroj volji“. Prihvatajući Aneks sa ovim stavom, predsednik Vučić je prihvatio Sporazum u celini i stoga nema mesta za bilo kakve rezerve. Ali, kao što rekosmo, ovaj manevar sa premijerkom bio je učinjen za domaću upotrebu, u konkretnim okolnostima za ublažavanje štete po izbornu kampanju.
Vučić se u ovom slučaju ponašao kao dete koje krije laž pred roditenjima. Znači, čevek zna da vara, ali to treba po svaku cenu da prikrije. Infantilnost njegovog postupka je u tome što delujući funkcioneri EU znaju da on obmanjuje (srpsku javnost), ali ne žele da ga kazne, što se vidi iz njihove blage kritike potonje izborne krađe. Šta je predmet njegovih laži:
On je prihvatio sporazum sa tzv. Kosovom koji je Unija predložila u formi simuliranog međudržavnog ugovora. Pre svega, „Kosovo“ nije moglo da bude „strana“ ravnopravna drugoj „strani“ – Srbiji, jer ne poseduje ugovarački kapacitet. Ta politička tvorevina ne raspolaže ni suverenitetom ni međunarodnopravnom kapacitetom za zaključivanje međudržavnog ugovora-sporazuma. To što ga pojedine države priznaju, ne ispunjava ove uslove u punom smislu, posebno ne u relacijama sa međunarodnim organizacijama.
Upravo „kosovski“ manjak međunarodnog ugovornog kapaciteta uslovljava simulirani oblik Sporazuma o putu ka normalizaciji Kosova i Srbije i njegovog Aneksa. (Isti je slučaj i sa Prvim sporazumom o normalizaciji od marta 2013). Taj simulakrum treba da dovede do pravog i punog statusa Kosova u međunarodnom poretku. Odlučujući doprinos tome može da pruži samo Srbija zaključujući sporazum sa tom kvazidržavom u kojem će biti sadržani svi atrubuti njenog priznanja kao prave države.
Atributi tog sporazuma su sledeći:
ravnopravno tretiranje ugovornih članica kao „strana“ (svi članovi Sporazuma);
njihovi odnosi treba da se razvijaju u skladu sa načelima UN: suverena jednakost država, nezavisnost i teritorijalni integritet (čl. 2);
strane će međusobno priznati dokumenta i državne simbole (čl. 1);
Srbija neće ometati „Kosovo“ u pristupanju bilo kojoj međunarodnoj organizaciji (čl. 4);
Kada se sve ovo ispuni, strane će sa simuliranog preći na nivo pravog međudržavnog pravno obavezujućeg sporazuma o „svebuhvatnoj normalizaciji odnosa“ (čl. 6).
Pošto je reč pala, Vučić je bio primoran da ovu igru opsene za domaću javnost odigra do kraja, te je poturio predsednicu vlade da ona na licu mesta, u Briselu, iznese nekakve rezerve Srbije na dva pomenuta dokumenta. I to je bila predstava za domaću javnost, tj. za minimalizaciju štete za izbornu kampanju
Reč je o jasnim odredbama i načelima koja ne podležu tumačenju. Tim putem treba dovesti Srbiju na prag de iure priznanja nezavisnosti „Kosova“. Takvo priznanje će posredstvom obaveze iz člana 6 pasti kao zrela kruška čim se Sporazum o putu za normalizaciju…primeni na osnovu odgovarajućeg aneksa.
Najzad, zaključci Saveta ministara EU o uključenju obaveza iz ovih dokumenta u pregovaračko poglavlje 35, koje je Vučić doveo u pitanje, vode u pravcu unošenja još jednog uslova (ucene) u tzv. put Srbije u EU. U stavu 2 Aneksa doslovce stoji: „Strane primaju k znanju da će Sporazum i Aneks za implementaciju postati sastavni delovi procesa pristupanja EU Kosova i procesa pristupanja EU Srbije. Strane primaju k znanju da će, odmah posle usvajanja Sporazuma i ovog
Aneksa, EU posrednik započeti proces izmena u dopuna odrednica Poglavlja 35 za Srbiju, koje će odslikavati nove obaveze Srbije, koje proističu iz Sporazuma i ovog Aneksa“. Znači, Vučić je 18. marta prihvatio i ovu obavezu, uz jednu opštiju – da se imaju primeniti sve odredbe oba dokumenta. To što ih on nije potpisao, već samo prihvatio ne umanjuje političku obavezu Srbije da ih primeni, na radost ostatka evropejske Srbije. Ali, na njenu žalost, postoje i pouzdane pravne osnove i načini da se ovi kvazisporazumi ponište, što nije tema ovog članka.
Kakve veze ova otužna priča ima sa upravo završenim izborima u Srbiji? Veza je direktna. Vučić nije raspisao vanredne izbore zato što je to tražila opozicija, iako je ona to činila gotovo od završetka prethodnih. Raspisao ih je zato što najbolje zna šta je učinio prihvatajući dva dokumenta: doveo je Srbiju na sam ponor potpunog priznanja „Kosova“ a da nije bio siguran kako će javnost reagovati. Što se zapadnih učesnika (SAD, NATO, EU) tiče, on je ušao u zonu vremenske oskudice i njihovog nestrpljenja što ne izvršava davno preuzete obaveze, iako su ga za to štedro darovali.
Ovde treba imati u vidu fenomen da je Vučić za jedaneast godina svoje vladavine četiri puta raspisivao vanredne izbore. To deluje krajnje nenormalno u jednoj zemlji u kojoj u datom periodu nikada nije bilo krize vlade niti vladine većine i parlamentu. Naprotiv, Vučić je vladao superiornom većinom koju je obezbeđivao na krajnje neregularne načine, a jedan od pouzdanih bili su mu izbori. Od četiri vanrednih, jednih redovnih, dvaju predsedničkih i sijaseta lokalnih izbora, nijedni nisu prošli bez konflikta između dobitničke većine i gubitničke manjine. Razlozi tih sukoba, ponekad i teških uličnih, bili su u velikim nepravilnostima u režiji vlasti celim tokom izbornih procesa – od raspisivanja do brojanja glasova i proglašenja rezultata.
Pažljivijim posmatranjem uočljivo je da su vanredni izbori uvek bili raspisivani povodom Vučićevih obaveza prema organima EU u vezi predaje Kosova i Metohije. To su ujedno bili razlozi da Vučić isponova zatraži dodatnu biračku podršku. Prvi vanredni izbori 2014. bili su raspisani posle šire upoznatosti javnosti o pravoj prirodi Prvog briselskog sporazuma. Naredni, 2016. sledili su vidljivu opomenu organa EU Vučiću da upozna javnost sa obavezom da se u jednoj fazi pregovora o pristupanju sa „Kosovom“ mora potpisati onaj pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Vanredni izbori 2022. godine bili su raspisani zbog rastućeg neraspoloženja javnosti povodom pasivnog odnosa državnih vlasti prema sve učestalijem teroru vlade A. Kurtija prema Srbima. Najzad, ovogodišnji izbori raspisani su povodom događaja koji su podstakli ovaj napis.
Kada je reč o poslednjim vanrednim izborima, zanimljiva je njihova kratka predistorija. Ona govori o mreži u koju je Vučić uhvatio opoziciju povodom njenih stalnih, više retoričkih nego osmišljenih, zahteva za vanrednim izborima. Posle kratkog vremena od jedva godinu i po dana, Vučić je navodno podlegao ovim zahtevima i darovao izbore nestrpljivoj opoziciji. Njegov glavni razlog, međutim, bio je drugi: najpre, kupovina vremena pre konačne kapitulacije pred EU i, s tim u vezi – pribavljanje dodatne legitimnosti za ispunjenje uslova za nastavak tzv. puta Srbije u EU, što je samo providni eufemizam za definitivno priznanje „Kosova“. Kada kucne taj čas, on će i proevropskoj opoziciji i svom biračkom telu moći da kaže: tražili ste – gledajte.
Ovaj imperativ zapada pred kojim Vučić sada stoji, uzrok je njegovoj najgoroj izbornoj kampanji dosad i najvećoj izbornoj krađi od početka višestranačja u savremenoj Srbiji. To se moglo i očekivati imajući u vidu u kojoj meri politička i opšta egzistencija njegova i njegove kaste zavisi od očuvanja svekolike vlasti.
Izborna krađa izazvala je opštu postizbornu pometnju zbog katastrofalnih radnji vlasti, i to više povodom izbora u Beogradu nego na nivou države. U koštac su se uhvatile dve proevropske frakcije – opoziciona, koja je u tom pogledu više ideološka, i vladajuća, koja je više oportunistička. Otvoreni sukob, koji je usledio neposredno posle objavljivanja izbornih rezultata, bio je jedini način skretanja pažnje domaće javnosti na neobuzdanu izbornu krađu i pažnje inostranih činilaca na autokratsku prirodu režima u Srbiji. To je dosad najveći izazov telima i funkcionerima EU da se suoče sa političkom realnošću Srbije i izjasne o prirodi režima koji duže od decenije podržavaju pod okriljem dogovora o predaji južne srpske pokrajine. Ono što tekuću politiku EU prema Srbiji vezuje sa njenim autokratskom režimom jeste obostrani okoreli oportunizam. Rukovodeći funkcioneri EU znaju da u Srbiji nikada neće naći pogodniju ličnost za okončanje „kosovskog pitanja“ od Vučića. I obratno, Vučić zna da na svetu neće naći bolju zaštitu svoje vladavine od „evropske“ ukoliko joj obeća predaju Kosova i Metohije. U takvoj idealnoj kombinaciji međusobnih prioriteta, proevropska opozicija u Srbiji nije mogla da privuče Uniju svojom ideološkom vernošću. Danas, posle sramnih izbora, Unija je izazvana belodanim kršenjem svih normi demokratskog izbornog procesa, ali, bar zasad, ostaje umerena prema ovim tvrdim činjenicama i maćehinska prema svojim vernim pristalicama.
Tragedija Srbije u ovim danima sadržana je i u činjenici da posle ovih izbora ona ostaje bez ubedljive nacionalne alternative glavnoj struji njene politike. Stranke sa nacionalnim predznakom svojom samofragmentacijom učinile su sebe marginalnim političkim činiocem u Srbiji kad su joj postale najpotrebnije. To je istovremeno dodatna tragedija Kosova i Metohije i tamošnjih Srba koji žive u permanentnom stanju nasilja. Opstajući u najtežim uslovima, oni predstavljaju samo funkciju Vučićevog održanja na vlasti. Ali, njihovu nesreću ignoriše i proevropska opozicija koja je, da apsurd bude veći, svoje izborno ime ukrasila zvučnim „Srbija bez nasilja“ a da se nije ni osvrnula na najveće nasilje koje se zbiva u okupiranom delu Srbije.
autor:Slobodan Samardžić
