Tanjug je već duže vreme meta zlonamerne negativne kampanje, na koju nije reagovao, ali je najnoviji slučaj – okrugli sto u organizaciji Pištaljke, a u saradnji sa UNS-om – takve prirode da smo smatrali da na njega treba da skrenemo pažnju javnosti. Pištaljka je, naime, organizovala okrugli sto na temu „Tanjug: Poslovanje, privatizacija i perspektiva“, uz učešće, kako je navedeno u obaveštenju redakcijama, Miroslave Milenović, iz Saveta za borbu protiv korupcije, Igora Mekine, predstavljenog kao medijski stručnjak, Vladimira Radomirovića, glavnog i odgovornog urednika Pištaljke i „zaposlenih u Tanjugu“.
U prilogu pozivu je linkovan najnoviji tekst koji je Pištaljka pripremila u okviru projekta naslovljenog „Tanjug, istraživanje poslovanja“, koji finansira Fondacija za otvoreno društvo.
Taj tekst, pak, bavi se sledećim temama:
a) činjenicom da je Upravni odbor Tanjuga Plan i program poslovanja agencije za 2014. godinu doneo na elektronskoj sednici, a u prilogu je takozvani „screen shot“ nečega što nije original dokumenta, odnosno nije dokument uopšte, a o čemu svedoči činjenica da „dokument“ naslovljen kao Zapisnik sa sednice od Upravnog odbora od 22. januara 2014. godine nema potpis.
Uloga tog “ screen shot“ je, pretpostavljamo, da potkrepi tvrdnju da je pomenuta sednica UO bila elektronska.
Sednica jeste bila elektronska, za šta su postojali validni razlozi, a originalni, potpisan zapisnik, umesto „dokumenta“ koji je „slikan“, Pištaljka je mogla da dobije od Tanjuga, a ne da do njega dolazi „ispod ruke“, što bi trebalo da predstavlja istraživačko novinarstvo u okviru rada na plaćenom „projektu“ – Tanjug, istraživanje poslovanja.
b) „odbijanjem Upravnog odbora da verifikuje“ izbor jednog člana UO iz redova zaposlenih, što je potkrepljeno Izveštajem o rezultatima izbora za članove Upravnog odbora iz reda zaposlenih u Tanjugu, do kojeg je Pištaljka došla na isti način kao i do tobožnjeg zapisnika.
Činjenica je da je Upravni odbor verifikovao izbor tog jednog člana UO i o tome obavestio Ministarstvo kulture i informisanja, kako bi ga Vlada Republike Srbije, u čijoj je to isključivoj nadležnosti, i imenovala.
c) istekom mandata pojedinih članova UO, o čemu je, inače, Tanjug takođe obavestio Ministarstvo kulture i informisanja, na vreme i u skladu sa zakonom. A što je u isključivoj nadležnosti Vlade Srbije.
d) naknadama za predsednika i članove UO, navodeći pri tom netačne podatke.
Dakle, okrugli sto sazvan je na osnovu ovakvih „otkrića“, na temu koja je i ozbiljna i za Tanjug i srpsko društvo izuzetno važna, a najavljeno je učešće neimenovanih „zaposlenih u Tanjugu“, kao neka vrsta „gosta iznenađenja“, da bi danas bilo saopšteno da su oni „jutros otkazali“, što je valjda unelo dodatni element drame.
Nije, međutim, pozvan ni predstavnik vlasnika Tanjuga, ni predstavnik uprave Tanjuga, ni predstavnik menadžmenta Tanjuga, ni predstavnik finansijske službe Tanjuga, niti predstavnik sindikata Tanjuga…
Ne možemo, istovremeno s ovim hepeningom koji u vezi s Tanjugom pravi Pištaljka, da se otmemo utisku da je projekat nazvan „Tanjug, istraživanje poslovanja“ zapravo deo neprofesionalne, nekolegijalne i nemoralne kampanje, koju već godinama vode pojedini krugovi, interesne grupe i medijski nameštenici u Srbiji, s ciljem da se Tanjug ukloni s medijskog tržišta.
Reč je o svima onima koji su u hajku na Tanjug krenuli onog trenutka kad su počeli da gube tržišnu utakmicu od tog istog Tanjuga, u šta uverava činjenica da se Tanjugom nisu ni na koji način bavili u godinama kada je agencija i finansijski i profesionalno propadala.
Naprotiv, hajka je krenula onog trenutka kad je Tanjug počeo da se oporavlja, a vođena je tako što su njeni akteri, uz obilatu finansijsku pomoć iz najrazličitijih evropskih i svetskih fondova, ali i novcem koji su dobijali iz budžeta Srbije, uticajnim krugovima, posebno evropskim, plasirali priču o svojoj „borbi za demokratizaciju“ medijskog tržišta u Srbiji, a što se zapravo svodi na uklanjanje Tanjuga sa tržišta.
I to bi bilo legitimno, da nije nekoliko činjenica.
A pre svega te da su i akteri hajke protiv Tanjuga i njihovi štićenici i promoteri takođe dobijali novac ne samo od stranih donatora, nego i iz srpskog budžeta, te da su argumente zamenili opskurnim tekstovima na pojedinim jednako opskurnim portalima, koristeći se lažima ili poluistinama, tvitovima i anonimnim dojavama i komentarima profesionalno beznačajnim „insajderima“, a u pokušaju da uruše ugled Tanjuga na profesionalnom, koncepcijskom, pa i na ljudskom planu.
Pištaljka, dakle, nije usamljena.
Ili Pištaljka zaista veruje da bi bilo ko, a ponajmanje mi u Tanjugu, mogao da poveruje da oni – samo sedam dana uoči privatizacije agencije – iskreno brinu o tome šta će biti s Tanjugom i privatizacijom Tanjuga…
Pa, i u to bismo, možda, poverovali kada bi se Pištaljka sa istim elanom, mada svakako uz bolje i autentičnije argumente, bavila, recimo, totalnom finansijskom netransparentnošću velikih igrača na medijskoj sceni Srbije, ili kada bi, recimo, s istom upornošću istražila kolike su naknade, odnosno zarade svih tih medijskih poslenika, a kolike plate njihovih zaposlenih, odnosno novinara, koliko se plaća na račune, a koliko na ruke, ili – kako i koliko oni koji se „sami snalaze“, koji tek „nekad i nešto“ dobiju od evropskih fondova, dobijaju iz istog tog budžeta iz kojeg i Tanjug dobija sredstva, ali, za razliku od njih, potpuno transparentno, legalno i legitimno, sve dok je u vlasništvu države.
Da ne bude dileme, nije nama problem to što bilo ko dobija novac iz budžeta, nego laž i licemerje, što je, uostalom, obeležilo prethodne dve decenije srpskog društva u višestranačkoj „demokratiji“.
Laž i licemerje je ono što je i urušilo srpsko društvo, a svakako i srpsko novinarstvo, a ne elektronska sednica Upravnog odbora Tanjuga od 22. januara 2014. godine.
A o svemu ostalom, čime su Pištaljka i UNS prekršili zakon, novinarski kodeks i etičke i moralne norme, Tanjug će objašnjenja potražiti na Savetu za štampu i Sudu časti.
UNS / Tanjug
