Ljudi sa Drine, Jadra, Suvobora… žive od zemlje. Imaju stoku, prave sir, kose travu, gaje maline, pčele, vrcaju med, nisu zgubidani, kako ih vlast naziva već ljudi domaćini pred kojima možemo da se stidimo.
Palo mi je na pamet, dok sam bio u Pionirskom parku ispred Skupštine, da vidim ljude koje je nevolja naterala da dođu i da ih neko čuje. Rio Tinto otvara rudnik na Drini, Jadru, Suvoboru… Prodaje im se zemlja.
Nekima, koji od nje ne žive, jedva i da su dočekali; drugi pak, koji od nje žive i kojima je sve, ne može Rio Tinto da plati onoliko koliko ona njima znači.
Došli su u Pionirski park. Da Onaj, ko odlučuje, čuje njihovu muku, da oni, koje hrane, vide kako ti seljaci uopšte izgledaju.
Taj ko je odlučio sve zna, samo nije hteo da zna da treba prvo da pita ljude čiju zemlju prodaje. Da li se oni slažu?
Da organizuje javnu raspravu pa da umni ljudi saberu sve koristi i svu štetu, naprave račun, i pitaju građane Srbije:„Da li se slažete“?
Ukoliko bi se građani Srbije, upoznati sa svim činjenicama, složili – nikakav problem.
Ovako, urađeno je ispod žita i na brzinu.
Ovako, pokazano je da građani Srbije ne postoje.
Šator
U šatoru naših hranilaca popio sam čašicu rakije sa njima. Od krušaka zemlje na kojoj se vodila Bitka za Drinu.
Sa ljudima iz mesta gde su ostale kosti naših pradedova iz okolnih sela Srbije.
Mesta u kome je rođen Knjaz Miloš.
Mesta koja su sveta za nas, ali koja Njima, donosiocima odluke, ništa ne znače jer očito da njihovi grobovi nisu tamo.
Da li je možda cilj da se ubije tragična istorija i mitologija jednog naroda koji je zahvaljujući njoj preživeo sve okupatore?
Stojimo u šatoru, slušamo šarmantnog profesora Zeca, smejemo se u svoj nevolji i tada proslavljena glumica Vesna Čipčić reče da se javio predsednik, načuo je da se tamo (u kampu), dobro jede i pije i da može samo da ponudi da im donese kafu.
Pored nemoći koju sam osetio, obuzela me srdžba.
Pa dragi predsedniče narod jede ono što je sam proizveo ne čekajući od političkih zgubidana da im podari milostinju, te ako treba, naćiće oni načina i kafu da posade samo da im ostavite zemlju i da ih pustite da rade.
Zlatko Kokanović reče profesoru Zecu da škola u gornjim Nedeljicama ima preko 200 đaka.
Dakle, oni uništavaju 200 mladih života?!
I neka svaki od tih mladih života podari sebi nove mlade živote.
Uništavaju populaciju jedne države?!.
Da li se uopšte bore onda za našu, njihovu, ili decu nekih drugih?
Ćuti intelektualna elita
Čas izuzecima, poražavajuće je da univerzitet kao institucija ćuti. Ćuti jer su kupljeni komforom.
Nema Poljoprivrednog da odbrani čast i značaj tih poljoprivrednika.
Nema Medicinskog da ukaže na posledice uništavanja zdravlja nakon rudnika.
Nema Pravnog da iznese činjenice o kršenju ustava i iznalaženju pravnog rešenja za seljake.
Nema rektora da pozove sve profesore da se pridruže seljacima jer oni daju decu za školovanje kao što su davali i za rat kada je trebalo.
Ima pojedinaca, kao što je dr Dragana Đorđević koja poput Okovanog Prometeja stoji na litici koja se zove Srbija. Tu su su još i neki profesori i akademici, ali kao pojedinci- ne kao institucija.
Kao neko ko je naučio da hoda u jednom vlasinskom selu, i koji je sa svojim prijateljima napravio grupu „Bitka za Vlasinu“ zaista me je zaboleo napad na ljude sa Drine.
Ljudi sa Drine
Uzrok napada je propaganda kojoj podležu ljudi ucenjeni ili oslonjeni na gledanje televizije i čitanje papirnatih novina.
Te s toga da im kažem:
Dragi ljudi,
Ljudi sa Drine, Jadra, Suvobora… žive od zemlje. Imaju stoku, prave sir, kose travu, gaje maline, pčele, vrcaju med, nisu zgubidani, kako ih vlast naziva već ljudi domaćini pred kojima možemo da se stidimo.
Kada ih optužuju, pogledajte da li je možda sa Hepija ili Pinka, televizije koje vašu decu uče da budu promiskuitetna, agresivna, da zarade pare bez rada. Pogledajte vaše ruke da li imaju žuljeve, pa optužite ove čije nam ruke daju lebac.
Kada ih optužujete prisetite se da li možda imate zemlju i da nije negde urasla. Kada idete kod lekara upamtite da od njihove prodate hrane dobijate lekove. Ako vam je stalo do škole, koju ponižavate gledanjem tih televizija, imajte na pameti da oni plaćaju nastavnike, ma koliko ih Ovi ponižavali malim platama i ugovorima na određeno.
Njihovu zemlju otimaju. Prodali su je zgubidani koji od zemlje ne žive. Uskoro dolaze strane kompanije kod vas jer je svet isuviše mali da bi bogati uništavali svoje domove. Zato, tu su vaši. Nestaćete…
Mi koji ih podržavamo, ne bavimo se politikom, profesionalno smo ostvareni, završili smo škole upravo zahvaljujući tim rukama punih žuljeva.
I za kraj, umesto što trošite vreme prateći gluposti sa malih ekrana i čitanjem tabloida, pronađite knjigu Arčibala Rajsa Čujte Srbi. Istorija se ponavlja i vaši životi više ne postoje.
(Teče Krvava Drina je naslov knjige Momira Krsmanovića koju sam kao dečak čitao.)
autor teksta:Saša Mladenović
Наша власт, одавно није наша.По њиховим изјавама, ако се оне уопште могу тако назвати они гину за
„свој народ“. Дела говоре другачије. О нама „брине“ неко други, далеко, толико далеко да не види ни Сувоборску греду, ни Недељице, да му није познато ко уопште тамо живи, Бушмани, Индијанци, Черкези, или можда нека егзотична раса о којој је некада СНН доносио извештаје уз пресуде….Ни на“ наше“ ко бојаги, ни ове друге „наше“ не додирује прича о домаћинима, не знају они шта је то. Теме другачије отварају просторе, кроз бесомучну отимачину десетоструке зараде, и надувени его о ненадмашној категорији“ способних………Нас неће лако мимоићи тема , ако не збијемо редове, не обазрући се на статус, комфор, и сличну бижутерију. Свака генерација је имала рат на Дрини, ни нас не мимоилази судбина предака…………