Ponešto znam iz iskustva, a nešto zaključujem iz logike stvari – kad se približi sistemskoj borbi, novi pokret ili stranka odmah se suočava sa ,,nepristojnim“ ponudama od velikih igrača
Rekoh sebi neću mnogo oko izbora, ionako će etar biti prezasićen temom naredna dva meseca, no čini mi se da sam prethodnim tekstom otvorio neka pitanja i ostao dužan odgovore. Ili barem pokušaj odgovora na pitanje ,,Za koga glasati?“, kad se već zna za koga ne. Bojim se da ova elaboracija neće biti tako direktna i da će možda samo još više otkriti nemoć patriotskog birača, makar u ovom trenutku.
Kako stvari stoje ni za ove izbore nećemo biti privilegovani velikim okupljanjem patriotske opozicije i to nas ponovo stavlja u gubitničku poziciju. Za sada možemo da naslutimo najmanje tri zasebne kolone onih koji se predstavljaju kao nacionalna, suverena ili konzervativna opcija srpske politike. Takođe, to će izvesno značiti da nijedna od tih grupacija neće biti u stanju da pređe traženi prag ili cenzus od 3%. Zašto je to tako?
Kako jedan moj prijatelj, inače politički delatnik čije ime neću otkrivati, reče: ,,Svi su oni (misleći na gore navedene znane patriotske stranke i pokrete“) na dužim ili kraćim uzdama sistema.“ To, naravno, ne znači isključivo vlasti, već svih postojećih i relevantnih faktora političke moći u Srbiji, što ne isključuje delove opozicije čija potpora leži u podršci inostranih centara odlučivanja.
Ulazak u arenu
Sa gore navedenom izjavom verovatno će se složiti većina iole verziranih pratilaca politike, ali će, po mom mišljenju, o njoj razmišljati na jedan sasvim poseban način koji bih ovde želeo da osporim.
Zavisnost od sistema koju pominje moj prijatelj nije u isto vreme bezuslovna i bespogovorna marionetska kategorija koja ove aktere u našim očima čini prevarantima, kako obično na kraju zaključujemo, rezignirani još jednom u nizu izdaja onih kojima smo verovali. Naravno, ne isključujem ni takav epilog, ali on se sam po sebi ne podrazumeva. Pokušaću da objasnim.
Zamislimo novu i mladu političku opciju koja se pojavljuje u areni u kojoj već stoluju utvrđene grupacije i gde vladaju tvrda i teško promenljiva pravila. Ne sumnjamo da je vodi čist entuzijazam i želja za promenama. Ipak, ona ulazi u igru u kojoj, kao što rekoh, postoje pravila, a ta pravila nadilaze i one veće igrače, jer njome rukovode, upravljaju ili na nju utiču krugovi koji se oblikuju izvan vidljivih granica konkretnog ,,sporta“. Da prevedemo: Niko iole upućen ne može da misli da na politički život utiču isključivo stranke, ma kako velike bile, a da ne računa na one, ne tako istaknute, grupe iz sveta finansija, kriminala, stranih centara moći, te mnoštva slojeva iza ovih vidljivih. Svi se oni staraju da igra ostane onakvom kakva jeste i da se pravila ne menjaju. Zato novom igraču, uz sav entuzijazam, poštenje i volju, uglavnom ostaju samo dve opcije – da se prilagodi ili odustane (u ekstremnijim situacijama da snosi posledice nefleksibilnosti).
Ponešto znam iz iskustva, a nešto zaključujem iz logike stvari, ali kada se približi sistemskoj borbi, novi pokret ili stranka odmah se suočava sa ,,nepristojnim“ ponudama od velikih igrača. Sećam se da je jedna takva, patriotskog usmerenja, na početku svoje karijere pre nego što se i upustila u izborne procese, stalno dobijala ponude za pomoć iz američke ambasade iako su joj načela bila sasvim suprotna od onih za koja bi se očekivala pomoć sa te strane. Ono što je zanimljivo je da ovi ,,dobročinitelji“ ni jednom rečju nisu tražili promenu njihove političke pozicije, već su svoje interesovanje pravdali podrškom demokratiji, razume se.
U tome se sastoji sofisticiranost ovih procesa koji običnom biraču, neuključenom u njega, izmiču. Niko se tako lako ne prodaje i nikog prosto ne kupuju kao na pijaci; niko ne izdaje svoje principe preko noći, ostavljajući utisak da se u politiku isključivo gura najnemoralnija vrsta ljudi. Iako nam to nesumnjivo tako izgleda, stvari nisu tako jednostavne.
Gardista Vojske Srbije sa zastavom Srbije u Domu Narodne skupštine prilikom polaganja zakletve članova nove vlade, 28. oktobar 2020. (Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije)
Neko vam naprosto dođe u ključnom trenutku i objasni da funkcionisanje unutar sistema zahteva više od onog početnog entuzijazma i da je politički rad dug proces na čijem ostvarenju se moraju napraviti određeni kompromisi. To je u suštini istina, jer je politika umetnost mogućeg, pogotovu kada pripadate strani (političkoj opciji ili pak narodu) koji poseduje daleko manje moći od većih igrača u areni. Shvatajući da jedini način da u igru uđete i, u perspektivi pokušate da unutar nje, implementirate ono u šta verujete, jeste određeno prilagođavanje, polako pristajete na njena pravila.
Nema tu nikakve mistifikacije. Potrebni su vam resursi, logistika, prisustvo u medijima, podrška. U igri privilegovanih koja se samo na rečima zove otvorenom i slobodnom, poput prevare o slobodnom tržištu koju su kao bajku decenijama prodavali ideolozi liberalnog kapitalizma, možete samo tako ili nikako.
Uzde sistema na ovaj ili onaj način prihvataju mali igrači sami, trudeći se da nivo kompromisa ne pređe granicu koja bi poništila ono za šta su se na početku zalagali. I nažalost, mnogi ne uspeju u tome.
Mi imamo patriotske organizacije koje su podršku dobijale od vlasti. Za njih su skupljani potpisi ili su im pak finansije obezbeđivane iz resursa pod kontrolom vlasti. Na tom putu oni nisu menjali svoje stavove, ali su, razumljivo, odmeravali dozu napada na one od kojih ta podrška zavisi. Sa druge strane postoje rodoljubive stranke koje su svoje uhlebljenje tražili od protivnika vlasti, istih onih čija je politika dijametralno suprotna ideološkim principima za koje se dotične stranke zalažu. Motiv za ove ,,trule“ kompromise sam donekle objasnio potrebom da uopšte dobiju šansu da se takmiče, ali treba objasniti i motive moćnika da im daju podršku.
Iluzija suverenosti
Oni mogu biti raznovrsni. Od podrazumevajuće kontrole, ublažavanja oštrice kritike prema sebi, do stvaranja alternativnih vidova izražavanja političkih stavova – mali govore ono što veliki ne smeju ali donekle podržavaju. Ne treba zaboraviti ono što sam napisao u prošlom tekstu. Ni jedan od regularnih i vidljivih političkih igrača male zemlje nije lišen pravljenja kompromisa i mimikrije u odnosu na veće, jer je mogućnost vođenja potpuno suverene politike u današnjem trenutku nemoguća.
U tom kontekstu problem patriotskih opcija mnogo je veći od sistemskih koje sam pobrojao. Oni se u biti zalažu za politiku koja se zakulisnim centrima moći nimalo ne dopada i koju na svaki način žele da spreče. Zato je princip diskreditacije patriotske opozicije uvek aktuelan i, uz sve navedene probleme, prečesto delotvoran. O tome najbolje svedoči istorijat vladajuće stranke, koja je u svojoj radikalskoj inkarnaciji bila večita opozicija do trenutka dok nije pristala na transformaciju i nivo kompromisa koji su je doveli do ovoga što čini danas – folklorni nacionalizam i suštinsko ispunjavanje većine anacionalnih zahteva moćnijih.
Male patriotske opcije suočene su dakle sa potrebom da, pristupajući sistemu, prave kompromise i da na sve načine budu onemogućene da u okviru sistema prerastu u iole ozbiljniju snagu zbog volje moćnijih, koji ih na koncu, diskredituju i kompromisima koje su napravili. Perpetumobile neuspeha ili vrzino kolo kako bi se to narodski reklo. Dodajmo tome i sijaset slabih karaktera, sujete i grehova (kojima smo svi skloni, a čitava generacija nam je usled konformističkog života dobrano raslabljena u odnosu na neke prethodne) i dobijamo ono što već decenijama imamo – niz pocepanih, samostalno slabih i neubedljivih partijica koje prečesto više vremena troše na međusobne obračune i dodatna usitnjavanja, nego na borbu protiv političkih opcija koje žele da smene.
Obrazac neuspeha
Ova kob prenosi se i na birače koji su u svojoj iskrenoj naivnosti zgađeni močvarom političkog života i teže za nemogućom čistotom, ubeđeni u mantru o pravednijoj, poštenijoj i iskrenijoj politici i istim takvim političarima. Njihovo nepoverenje koje nije bezrazložno, ali i njihova nerealna očekivanja, teraju ih da u moru tih ,,patrljaka“ rodoljubive provinijencije traže one ,,prave“ i preziru sve ostale. Kada dođe trenutak da se među patriotskim strankama javi instinkt samoodržanja i razumnog poimanja da bez udruživanja ne mogu mnogo, sem sopstvenih sujeta i sabotaže moćnijih, tu je često prisutno i nerazumevanje njihovih birača. Istini za volju, ostvareni pokušaji nekakvih patriotskih koalicija do sada su vrlo brzo doživljavali neuspeh i nakon početnog progresa.
Tome prisustvujemo isuviše često. Optužbe za one koji su bili uz vlasti, za druge koji su pravili aranžmane sa anacionalnim igračima, za malverzacije koje su u kratkom političkom životu nekog patriotskog pojedinca obelodanjene, za one koji samo glume rodoljublje a u njega ne veruju… Najtužnije je što nijedna od tih primedbi nije sasvim neosnovana i sa pozicije nekakve uzvišene moralnosti jeste prepreka da se takvima da poverenje. Ali… na koncu svega, patriotski birač, iako suštinski u većini, ostaje bez predstavnika u parlamentu, toj najvišoj instituciji države. I još bitnije, ostaje bez mogućnosti da pokreće teme koje su mu suštinski važne. One ostaju na margini.
Tako dolazimo do zaključka da mi sami radimo protiv sebe: patriotske stranke i pokreti time što ne uspevaju da naprave minimum zajedničkog imenitelja oličenog u nacionalnom interesu (vazda više misleći na udeo u budućoj raspodeli ili optužujući jedna drugu za nivo rodoljubovosti), a patriotski birač uveren da je ideal jedina mera i da sve ispod toga u politici nije vredno njegovog poverenja (iako se često tako ne ponaša u ličnom životu). Svi zajedno u gubitničkoj matrici da je cilj svega ultimativna promena – vlasti, sistema, pravila, unutrašlje i spoljne politike… a ne kontinuiniran proces formiranja određenog načina razmišljanja i delovanja kako bi patriotske teme postale relevantne čak i u okviru ovakvog sistema.
Kada bi se ono što sada egzistira pod firmom patriotskog bloka dalo objediniti za buduće izbore, velike su šanse da bi takva opcija uspela da osvoji i do 10 procenata glasova. Držeći se određenog spiska tema po kojima nema kompromisa i razmimoilaženja, predstavljala bi respektabilnu snagu i sasvim sigurno otežavala posao vlasti svaki put kada ona proba da izađe u susret interesima onih koji nisu dobronamerni prema našoj zemlji. Najvažnije od svega, pokazala bi da je moguće raditi na nacionalnoj i suverenoj politici uprkos moći onih koji je ne žele. Taj put ne bi bio lak i podrazumevao bi prilično samožrtvovanja ličnih ambicija, te novog niza nezaobilaznih kompromisa, ali unutar opcije i ideologije iza koje stoje svi zajedno.
Kao što sam na početku napisao, uprkos pokušajima da se tako nešto desi, pa i zalaganjima nacionalnih intelektualaca bez stranačkog angažmana, sa isključivim kapitalom sopstvenog autoriteta, ni ovog proleća to nećemo gledati. Jedni su spremni na tako nešto samo ako nema drugih, treći su uvereni u svoju zvezdu koja će baš sada zasjati i prevesti ih preko magičnog praga samostalno, četvrtima se bolja ponuda servira od onih moćnijih…
Šta nam je činiti?
Nema magičnog rešenja u začaranom krugu neuspeha. Možemo pokušati da racionalnije gledamo na politiku i da fokus sa ličnosti prebacimo na teme i time se više ugledamo na političke i ideološke oponente. Oni su često spremni da prihvate ljude koji im idejno nisu bliski kada znaju da će ovi delovati u okviru njihovog vrednosnog sistema. Tako recimo levo-liberalna opozicija, koja svoju inspiraciju crpi iz zapadnog političkog diskursa, ističe Vladetu Jankovića kao jednog od svojih reprezenata.
Počnimo da shvatamo da politika ne može da se vodi bez određenog prljanja ruku i da možemo da računamo samo na ono što zaista imamo, a da ne očekujemo Iznenadnu silu koja se pojavljuje i rešava stvar. Neka nam za početak bude dovoljno da u parlament uđu oni koji možda nisu idealni po pitanju ličnih vrlina, no koji će neprestano govoriti o Kosovu, suverenosti, alternativi EU; koji će se zalagati protiv potpisivanja štetnih sporazuma po naše nacionalne interese; za bolju kulturnu povezanost sa ostalim srpskim zemljama; za dekonstrukciju autošovinističkih matrica koje su perfidno instalirane u naš sistem a da za to nikada nisu dobile podršku naroda.
Ako već političke opcije nacionalne opozicije nisu u stanju da se ujedine, glasajmo za njih pojedinačno, već prema afinitetu ili najmanjem animozitetu, kako bi se što više njih našlo unutar parlamenta, pa tamo po sili opstanka i logici stvari borile za isto.
Alternative tome, sem odustajanja i apstinencije koja podrazumeva napuštanje odgovornosti i prihvatanje svih budućih posledica, jednostavno nemamo.
autor:Nebojša Petković,pisac iz Beograda. Ekskluzivno za Novi Standard.
