Tragom pesme “Ide Mile lajkovačkom prugom”

Nema veselja u Srbiji a da se ne zapeva“Ide Mile lajkovačkom prugom”.  Pesma je nastala između 1908. godine, kada je  u Lajkovac stigao prvi voz “ćira” i 1954. godine kada su je braća Bajići, svojevremeno veoma popularni pevači narodne muzike, prvi put čuli u Aranđelovcu. Sa nestankom „ćire“, Lajkovcu su ostale samo uspomene i pesma u kojoj je opevan.

Polemika: Ko je Mile

Problemom Miletovog identiteta bavio se i književnik Momo Kapor koji je u jednom svom tekstu, pozivajući se na “jednog starca iz Lajkovca”, napisao da je “Mile, koji rizikuje da ga voz iz Valjeva zgazi ko kišnu glistu”, zapravo izvesni Mile Lazarević. Neimenovani “starac iz Lajkovca” objasnio je piscu: “Kod nas u Lajkovcu nema mnogo svetla na banderama, a i blatnjav je put, pa je Mile (Lazarević), kad bi se nakresan vraćao svojoj dalekoj kući, išao prugom da ne zaluta po mraku. A nikada nije išao sam, već s jednim drugom – Milisavom Stojkovićem.”

Kaporov tekst izazvao je žustru polemiku u kolubarskom kraju. Prema sećanjima jednog meštanina, Mile iz pesme je doktor Miodrag Mile Banković, dugogodišnji lajkovački lekar, dok se većina hroničara Lajkovca slaže da Mile nije ni postojao, već da je reč o simbolu svih stanovnika ovog kraja koji su s blatnjavih puteva bežali na kameni pružni nasip. Inače, Mile je narodski izraz od milošte za svakog čoveka, prijatelja, uobičajen u Kolubarskom okrugu.

Za kolubarske seljake pruga bila је “spas od blata iz kojih se ni zaprege nisu lako čupale”, kao i da je “sem istine da Srbi u tom kraju jedu ribu samo kad poste, a to čine retko, sve drugo šegačenje sa Kolubarcima i seljacima”. “Mile je išao prugom, kao i svi mi iz kolubarskog kraja, jer smo bežali iz blata na taj kameni nasip, pa je Mile u pesmi predstavnik kolubarskog seljaka i Kolubaraca”.

Konačnog odgovora ni danas nema.

Lajkovačka pruga

Priča o Miletu koji se nonšalanto šeta prugom, ne mareći za vozove, vodi nas u daleku 1908. godinu kada je uskom lajkovačkom prugom prošao prvi voz kolubarskim krajem.

Iz plodne doline Kolubare i jakih trgovačkih mesta kao što su Valjevo, Ub, Lazarevac i Obrenovac, izvozili su se u Austrougarsku žito, šljive, svinje i krupna stoka niz Savu, pa uz Dunav. Voz je za trgovinu predstavljao spas. Gradnja pruge Zabrežje – Obrenovac – Lajkovac – Valjevo počela je u martu 1906. godine. Trasa nije bila ni dugačka (67,4 kilometra), niti je iziskivala velike mostove i tunele, pa je prvi voz prošao 16. septembra 1908, što je predstavljalo i datum nastanka ove varošice. Pruga, kao i sve ostale koje su u Lajkovac stigle, imala je kolosek širok 0,76 metara. Probna vožnja obavljana je sve do 19. aprila 1909. godine, kada je na snagu stupio novi red vožnje, čime je praktično otpočeo redovni saobraćaj putničkih vozova. Prvi šef železničke stanice u Lajkovcu bio je Dušan Trifković.

Završena je dva dana ranije, kasno uveče, kad su se sreli graditelji iz dva smera, što je obeleženo s dva puščana pucnja i dve svetleće rakete i proslavljeno zakuskom od šest pečenih ovnova i buretom vina. Mnogo svečanije bilo je na dočeku prve kompozicije u Valjevu. Na stanici i okolnim ulicama skupilo se oko 5.000 ljudi, a prangije s okolnih brda oglasile su se kad se u daljini ukazao dim iz lokomotive. Na samoj stanici bio je postavljen slavoluk izrađen po nacrtu nastavnika crtanja valjevske gimnazije. Preko rama u vizantijskom stilu bio je razapet nebeskoplavi muslin, koji je lokomotiva probila kad je konačno stigla.

Dvadeset godina kasnije puštena je u saobraćaj i pruga uskog koloseka Beograd-Obrenovac, a od Valjeva do Užica, pa “osmicom” preko Šarganskog prevoja prema Višegradu i dalje prema Jadranskom moru i Dubrovniku i Zelenici. Od Lajkovca se odvajao krak za Mladenovac, odnosno za prugu Beograd-Niš, što je ovu varošicu učinilo najvećim kolosekom u predratnoj Jugoslaviji.

S prugom je u ovaj grad stiglo 25 nacija, pa je tako 1911. u Lajkovcu sagrađena katolička crkva, kad pravoslavne još nije bilo. Sve dok saobraćaj na pruzi uskog koloseka i popularni voz “ćira” 1969. nisu ukinuti, u Lajkovcu je radilo 1.500 železničara. Dnevni list Pravda je 8. avgusta 1908. pisao o mestu koje se “američkom brzinom” podiže uz prugu: “To je Lajkovac mesto u kome će se uskoro ukrštati železnička pruga sa aranđelovačkom, a docnije i sa milanovačkom i šabačkom prugom. Sem toga to mesto leži usred najbogatijeg i najplodnijeg kraja, ne samo u valjevskom već i u obližnjem beogradskom okrugu. Vremenom će se u  Lajkovac premestiti veći deo Uba i Lazarevca koji neće moći da održe konkurenciju ovog živog mesta”, nadahnuto je pisao novinar Pravde.

Inače, železnička stanica Lajkovac u tom dobu imala je 15 koloseka. Stanica se delila na glavnu i spoljnu stanicu.  U samoj železničkoj ložionici nalazio se veći broj ložioničkih i radioničkih koloseka, kao i železnička okretnica. Uz to, postojao je i obilazni kolosek za ložionicu i tri slepa koloseka. Spoljnu stanicu Lajkovčani i železničari popularno su nazivali Trijangla. Železnička stanica Lajkovac imala je 49 skretnica i ukupno 41 kolosek ukupne dužine oko 6,3 kilometara. Sve te brojke slikovito govore o njenoj tadašnjoj veličini i značaju nekadašnje železničke stanice Lajkovac. Prva žena na balkanu koja je vozila voz bila je poreklom Lajkovčanka.

Zadnji voz popularni ćira, sa Železničke stanice Lajkovac prema Čačku uskom prugom otišao je 31. decembra 1969. godine. Pruga Lajkovac – Mladenovac za putnički saobraćaj je ukinuta 1971. godine, ali je u svrhe teretnog postojala još 11 godinа, do 1982.

Danas je Železnička stanica u Lajkovcu, stanica prolaznog tipa na elektrificiranoj i pruzi normalnog koloseka Beograd-Bar.  Zaustavna je za sve vrste putničkih vozova koji voze na pomenutoj relaciji. Poseduje četiri glavna koloseka i četiri slepa koloseka, koja su ujedno povezana sa lajkovačkom ložionicom. U okviru nje nalaze se i tri perona, sa spoljnom i staničnom čekaonicom. Lajkovački vodotoranj, tzv. Buzometar i dalje dominira, i vidljiv je sa oba pružna pravca.

Pesma “Ide Mile….”

O tome kako je pesma “Ide Mile lajkovačkom prugom” postala hit pisao je u reviji “Kolubara” Tomislav Bajić, jedan od dvojice interpretatora narodnih pesama poznatijih kao braća Bajić, rodom iz lajkovačkog sela Jabučje.

Tomislav i Andrija Bajić pesmu su “lansirаli” na ploči snimljenoj 1981. godine. Interesantno je da su pesmu “Ide Mile lajkovačkom prugom” snimili  po nagovoru operskog pevača Živana Saramandića. Kasnije je Predrag Živković Tozovac dodao refren “suvo seno košeno”. O tome Tomislav Bajić piše: “sa te naše nove ploče, iz pesme “Suvo seno košeno”, pevane po Kolubari posle rata, uzeo prvi stih i upotrebio ga kao refren. Andriji i meni se to svidelo, pesma je kombinacijom obogaćena i nismo se bunili”. Tozovac se “tada družio sa poznatim političarem Dražom Markovićem, pa je i zbog toga, pored dobrog pevanja, bio miljenik RTV stanica”. Tako je pesma “Ide Mile…” bila veoma zastupljena u programima i ušla među gledaoce.

U svojoj pesmi nabrajalici Lajkovac pominje i Goran Bregović, a roman “Lajkovačka pruga” napisao je“srpski Gogolj”, lajkovački književnik Radovan Beli Marković.

Gordana Radisavljević – Jočić
Izvor: turizamlajkovac.org , revija.kolubara.info