Zločin bez kazne: Branki su hrvatski vojnici 1993. ubili supruga i dvoje dece – i sama je teško ranjena

0
439

Među tragičnim ispovestima preživelih Srba iz Ravnih Kotara za vreme zločinačke akcije „Maslenica“ izdvaja se potresna priča o sudbini Srpkinje Branke Gagić, tada 34-ogodišnje mlade žene, kojoj su hrvatski vojnici u jednom danu ubili supruga Milenka (45) i dvoje dece – Milenu (5) i Milana (7), a nju teško ranili. Tokom ovog zločinačkog pira koji je započeo u januaru 1993. i koji je prethodio genocidnoj akciji „Oluja“, ubijeno je i masakrirano 348 srpskih civila, zarobljenika i vojnika, a među poginulima je bilo 38 žena i petoro dece. U ovom etničkom čišćenju su stradala srpska sela: Islam Grčki, Kašić, Smoković, Gornja i Donja Jagodnja i nacionalno mešovita sela: Murvica, Crno, Zemunik, Poljica, Islam Latinski a mnoga druga mesta su žestoko granatirana.

Na prostoru Zadra i Ravnih Kotara od 1991. do 1995. ubijeno je i stradalo preko tri stotine Srba civila i žrtava ratnog zločina. U proleće 1991. započinju prva ubistva Srba, nasilni progoni, prisilni nestanci i otmice; tada se formiraju prvi logori za Srbe, uništava se i pljačka sva mukom stečena imovina, miniraju se pravoslavne crkve…Srbi odjednom postaju stranci u sopstvenoj državi! Život na ovom podneblju postaje nesiguran za život te zbog toga hiljade Srba i nehrvata napušta gradove i sela. Vesti o napadima na Srbe, o mučkim ubistvima i likvidacijama postaju svakodnevnost i sve to dodatno pojačava strah i uznemirenost među stanovništvom koje je odlučilo da ostane na svojim ognjištima. Te 1991. iz Zadra beže i supružnici Milenko i Branka Gagić zajedno sa svojom decom – ćerkom Milenom i sinom Milanom i drugim rođacima. Milena Gagić je rođena 24. februara 1988. a Milan 6. novembra 1986. godine. Gagići, inače poreklom iz Smilčića, izbegli su u susedno selo Buković u okolini Benkovca koje je bilo pod kontrolom srpskih snaga. Međutim, ni ovde nije bilo sigurno ni bezbedno. U januaru 1993. hrvatski državni vrh organizuje genocidnu akciju „Maslenica“ sa glavnom namerom da se „očisti“ – istrebi sve srpsko kako bi se stvorili uslovi za uspostavu neke nove NDH. Dešavaju se ubistva, pljačke, strašni pokolji i zločini a sela u koja hrvatska vojska nije uspela da uđe bila su dan i noć granatirana i bombardovana.

Dok su hrvatska deca slobodno šetala parkovima po Zagrebu, Samoboru, Rovinju, Zadru, Puli..dok je hrvatska omladina ispijala koktele u kafićima, uživala u diskotekama, zajedničkim veseljima i okupljanjima, srpska deca Ravnih Kotara su bila primorana da se skrivaju u vlažnim skloništima i mračnim podrumima, i da svoje dane i besane noći provode uz zvuke granata i fijuke bombi. Deca su ubijana na najstrašnije načine a zlikovci su ih „lovili“ snajperima, ubijali su ih na spavanju, pucali u njih, tako mlade i nedužne samo jer su se drugačije zvala, samo zato što su pripadala drugoj – pravoslavnoj – veri i srpskoj naciji. I dok su zagrebačke televizije tog decembra 1993. izveštavale o tome kako mladi Hrvati skijaju i uživaju u zimskim destinacijama, dotle su neka druga deca po dubokom snegu bežala u nepoznato, pokušavajući stazama egzodusa da sačuvaju žive glave; dotle su majke pod kišom granata sahranjivale svoju decu, plakale i jaukale; desetine hiljada ljudi je te zime prognano iz svojih domova. Uzimali su samo najosnovnije stvari, ostavljajući za sobom svoja ognjišta, tople domove, fotografije i najlepše uspomene znajući da se tu možda više nikada neće vratiti.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili kulminacija terora

U noći 16. septembra 1993. hrvatski vojnici su počinili strašan i monstruozan zločin nad porodicom Gagić. Samo pari sati pre nego što će joj najmiliji zaspati večnim snom, Branka je čvrsto zagrila svoju decu. Izljubila ih je, pomilovala i poželela im mirnu i lagodnu noć i lepe snove. Poželela je laku noć i svome suprugu Milenku govoreći mu kako im je miran san neophodan za dan koji dolazi i koji će opet biti prepun neizvesnosti. Utonuli su te hladne jesenje večeri u san sedmogodišnji Milan i njegova petogodišnja sestra Milena ali se nažalost, iz tog sna više nikada nisu probudili. Milenko i njegova deca ubijeni su na spavanju kada je hrvatska vojska žestoko granatirala selo i civilne ciljeve u njemu – kuće i društvene objekte. Branka je preživela i tom prilikom je zadobila teške telesne povrede. Detonacije i dim probudili su je iz sna. Zbunjena, snena i u velikom šoku, uprkos telesnim povredama i bolu koji je osećala, Branka je vikala i iz sveg glasa dozivala svoju decu i supruga. Prevezna je u bolnicu a samo saznanje da je u jednom trenu ostala bez najmilijih nedužnoj ženi je zauvek promenilo život.

Gagići su prema izjavama komšija, poznanika i rođaka bili izuzetno pošteni i gostoljubivi ljudi – uvek spremni da pomognu. Takva su bila i njihova deca, kulturna i izuzetno vaspitana. Milena ni prva slova nije stigla naučiti da piše a život joj okrutno prekinuše monstrumi. I Milan se tek bio upisao u prvi razred, upoznao nove drugare, radovao se školi; Pred njima je bila svetla budućnost koju je neko svojom voljom tako okrutno prekinuo…

Š.S. Srpkinja iz Smiljčića, ispričala je svoju ispovest koja je objavljena u knjizi „Svjedočenja“ autora Dikice Stanisavljevića gde se između ostalih prisetila i poginulih Gagića.

Da Vas podsetimo:  NAJSTARIJA SRPKINJA DIJASPORE NAPRAVILA ŽURKU: Baka Kosara (102) zaigrala kolo u Čikagu! (VIDEO)

– Dani su tekli puni neizvjesnosti. Svi su bili pod oružjem da zaštite svoj narod. Nema više mirnog sna…padaju prve žrtve. Moj narod se uspješno brani..Prve granate padaju i na grad Benkovac i padaju prve žrtve. To je bila već 1991. godina. Prva žrtva je mladić od 17 godina, Đoko Šušak, kojeg ubija granata na autobuskoj stanici i još dvije žrtve kojima se ne sjećam imena..ali znam da je jedan taj čovjek bio iz Biljana Gornjih, majka mu se zove Sava. Cijelo selo plače za nevinim djetetom Đokom jer je jedino u majke. Na sahranu dolaze i Hrvati jer se nisu svi iselili iz Smilčića, ostalo ih je bilo oko 50-60. Koje li ironije…iz mog sela su poginuli Ardalić Neven, Graovac Kosa, Gagić Milenko i njegovo dvoje djece – Milena od pet i Milan od sedam godina, išli su zajedno sa mojom ćerkom Ninom u obdanište i ona je za njima mnogo plakala…Jako mnogo žrtava je bilo i u drugim selima. Kada je došao UNPROFOR nadali smo se da je došao mir. Međutim, Hrvati nisu mislili tako..oni su upadali neprestano na našu teritoriju i vršili masakre nad civilima (..)

Fotografija porušene kuće iz koje se naziru tela ubijenog Milenka i njegove dece je slika koja se često prikazuje i emituje tokom svake godišnjice obeležavanja zločina tokom „Maslenice“. Ova fotografija možda i najadekvatnije oslikava svu bestijalnost građanskog rata koji je te 1993. godine odneo trista četrdeset i osam života Srba iz Ravnih Kotara. Ova bolna fotografija je nešto pred čijom strahotom niko ne može ostati nem i ravnodušan. Za ovaj zločin nikada niko nije odgovarao a vrlo je moguće da nikada nije ni pokrenut sudski postupak. Time hrvatske pravosudne institucije, valjda, žele poslati poruku kako je sasvim normalno i dozvoljeno ubiti srpsko dete, zaklati srpsku staricu, silovati devojke i žene, spaliti sela, ugasiti čitavu jednu porodicu…

Da je kojim slučajem Branka Gagić bila Bošnjakinja, Muslimanka i da su joj decu ubili srpski ili čak hrvatski vojnici, za njeno ime bi se čulo već te 1993. svuda u svetu, o njoj bi pisali i izveštavali najuticajniji svetski mediji, snimali bi se filmovi i pravile reportaže a njena sudbina bi postala simbol žrtava rata. Međutim, pošto je Branka pravoslavna Srpkinja njena je sudbina brzo zaboravljena i o ovoj strašnoj tragediji se malo ko usudio da progovori svih ovih trideset godina. Na svaku godišnjicu početka zločinačke akcije „Maslenica“ na tešku sudbinu porodice Gagić podsete dobri i pošteni Savo Štrbac, Miodrag Linta, te poneki patriotski portal. Mi danas nemamo nikakvih detaljnijih informacija o ovoj tragično stradaloj srpskoj porodici. Mi do danas ne znamo ni kako su ova nedužna deca izgledala, niko nije objavio njihove fotografije, ne znamo ni gde su sahranjeni, nemamo podatak ni da li se Branka oporavila od teških teselnih povreda, ne znamo kako je njen život i oporavak dalje tekao, ni gde su ostali članovi porodice Gagić kasnije izbegli nakon akcije „Oluja“…. Za razliku od porodice Zec iz Zagreba i porodice Roknić iz Karlovac čije su surove likvidacije na svu sreću dostojno medijski ispraćene i otrgnute od zaborava, monstruozno ubistvo Gagića ali i brojnih drugih srpskih porodica ostala su pod velom zaborava u dalekoj 1993. godini.

Da Vas podsetimo:  RSE provjerila Dodikove tvrdnje o blagostanju u Srpskoj

Srpske organizacije, udruženja i novinari nikada se nisu ozbiljno pozabavili ovom tematikom pa tako do danas nije napravljena nikakva reportaža o ovoj i sličnim tragedijama gde su ubijana srpska deca i civli. Da li se samo kod nas ustalila praksa da se srpske žrtve i zločini nad Srbima brzo opraštaju i još brže zaboravljaju ili je neki drugi razlog po sredi, ne znamo.

Sa željom da se sačuva uspomena na Milenu i Milana Gagića ali i sećanje na stradanje preko tri stotine srpske dece tokom hrvatske agresije (1991-1995) na području Slavonije, Like, Korduna, Dalmacije, Banije, Posavine i Bosanske Krajine, građani godinama, barem neformalno, predlažu da se u Srbiji podigne prikladno spomen obeležje posvećeno ovim nedužnim anđelima kao i da se 1. maj proglasi Danom sećanja na najmlađe stradalnike. Iako je u neformalnim razgovorima, ova tema često puta otvarana, do danas još niko ozbiljno nije pokrenuo jednu takvu inicijativu. Ove godine kao i do sada, porodice nestalih i poginulih Krajišnika obeležiće Parastosom 30. godišnjicu genocida nad srpskim narodom u Ravnim Kotarima (Maslenica 93) i na Malom Alanu. Parastos će se, u organizaciji udruženja „Suza“, služiti u crkvi Svetog Marka, u Beogradu, 22. januara 2023. godine (nedelja), sa početkom u 11 časova.

Nakon parastosa, u tašmajdanskom parku biće položeno cveće na spomen ploču ubijenim i stradalim Srbima.

Arhiva: Glas Srpske, septembar 1993.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime