Tvrtko, prvi kralj Jugoslavije, ili: Zašto Srbi treba da vode ljubav

Postoji jedna poprilično pouzdana metoda utvrđivanja činjeničnog stanja, poznata je kao duck test. Ako izgleda kao patka, pliva kao patka, i zvuči kao patka, onda to verovatno i jeste patka, dakle, zgodna je to alatka da utvrdimo da li je Tvrtko Prvi kralj Jugoslavije kakvim ga predstavljaju. Ili je možda, ipak, bio kralj Srba – kao što se sam predstavljao.

Ali šta ima veze kako se Tvrtko osećao, kao da je znao šta oseća, kad Srbima treba ukrasti istoriju da bi im se oduzela i sadašnjost. To se zove krađa identiteta i, inače, predstavlja krivično delo, ali ne ako su u pitanju Srbi.

U Sarajevu je, elem, pre neki dan, to jest, noću – nije htela da ometa saobraćaj i aktivnosti građana, tvrdi, ali simbolika je upadljiva – gradonačelnica Benjamina Karić, tako skrivena mrakom, otkrila spomenik Tvrtku Prvom Kotromaniću, piše (latinicom) na tom spomeniku, „bosanskom kralju“.

„Zemljo tisućljetna, na vjernost ti se kunem. Poštovanjem svoje historije, gradimo bolju i ljepšu budućnost našoj djeci“, poručila je istim povodom.

I dobro je da znamo da ne umišljamo. Da ne učitavamo svoje strahove: kada je reč o (h)istoriji, jeste reč i o budućnosti i o našoj deci, evo, priznaje to i gradonačelnica Sarajeva.

Te je utoliko zanimljivije i što smo, kad su se neki Srbi nešto pobunili oko onakve interpretacije svoje (h)istorije, putem medija u regionu obavešteni da je zlosrećni Tvrtko, u najboljem slučaju, svačiji, to jest, regionalni. Takoreći jugoslovenski, samo ne srpski.

Pa nam u tom pogledu autoritet u vidu Jasmina Imamovića, dugogodišnjeg gradonačelnika Tuzle a ima i još neke funkcije, uz to i autora monografije o Tvrtku Prvom Kotromaniću, preko N1 velikodušno dopušta da je „kralj Tvrtko nasleđe svih nas, niko nema pravo da ga prisvaja“. Kaže i da je „nemoguće Tvrtka staviti u nacionalni kontekst“, da „u današnjem smislu i Srbi i Bošnjaci i Hrvati mogu reći, Tvrtko je naše zajedničko nasleđe“, i podseća da je još 2012. u Tuzli podigao spomenik Tvrtku.

Evo i zašto. Kaže, „time smo pokazali da je Bosna i Hercegovina bila suverena i da je bila kraljevstvo. Tvrtko je bitan zbog našeg identiteta… Zanemariti historiju je ostajanje bez identiteta. To je jako važno, i to je vaše vlasništvo. Spomenička kultura je dobra da mase saznaju ko su bili vladari.“

Ključne reči su, očigledno: suverenitet, istorija, identitet, vlasništvo i, naravno, mase.

A u istom duhu na američkom Radiju Slobodna Evropa još jedan sličan autoritet, Dženan Dautović, istoričar i nadležni stručnjak za Srednji vek, pojašnjava da „historija kod nas i dalje nije naučna grana nego se koristi za formiranje ideoloških koncepata ko je na ovim prostorima bio prvi i ko je najstariji“, te stoga „svojatanje Tvrtka i interpretacija da je on bio srpski vladar predstavlja nastavak onoga što u historiografiji nazivamo mitom srpskog svojatanja bosanskog srednjovekovlja…“ Nažalost, kaže ovaj ekspert za tu materiju, „poimanje Bosne kao jedne od srpskih zemalja predstavlja jednu od osnova srpske historiografske škole“, dok „svako postavljanje spomenika govori, ne o ličnosti kojoj je posvećen, nego o društvu koje ga postavlja“. Tačno, međutim, poentira stručnjak, „ovaj spomenik, interpretativno gledano, nije ušao u zadiranje negativnog revizionističkog tumačenja prošlosti“.

I tako dalje, ima toga još a sve u istom stilu; svačiji, ničiji, samo srpski nije, videsmo i u kojem cilju vlasništva nad zemljom te dece i njihovom budućnosti.

Nego, da se vratimo na onaj test istine sa patkama.

Tvrtko Prvi Kotromanić krunisan je krunom Nemanjića. Isticao je da je direktan potomak Nemanjića; svom imenu je lično dodao i nemanjićko ime, titulu, Stefan.

Krunisan je u manastiru Mileševa, nad moštima Svetog Save.

I poneo titulu kralja Srba, Bosne, Primorja i Zapadnih strana.

Ako izgleda kao patka, pliva kao patka, i zvuči kao patka, onda to verovatno i jeste patka. A Tvrtko je srpski kralj.

Štaviše, kako je Tvrtko bio kralj Srba, i kralj Bosne – to znači da je (i) Bosna bila srpska zemlja. Kao i Primorje, uostalom, i one zapadne strane čiji je takođe Tvrtko bio kralj.

Što nas vraća na pomenute razloge krađe njegovog identiteta. Koji se, kako sami rekoše oni što ga kradu, svodi na pitanje vlasništva. Drugim rečima, nije bitan Tvrtko nego je bitno da nije bio Srbin, kad je već morao da postoji. Jer, ako nije bio Srbin, onda ni njegova zemlja nije bila srpska. Pa ne može to da bude ni danas, a još manje sutra.

A dodatni bosanski paradoks sastoji se u tome što je Tvrtko svoju vojsku, pod komandom vojvode Vlatka Vukovića, slao u Boj na Kosovu. Kad se vojska na Kosovo vrati, poručio bi iz tog razloga danas Tvrtko, samo da je u mogućnosti, na totalno zgražavanje onih koji mu danas podižu spomenik. I kojih pritom u Bosni ne bi ni bilo da nije bilo onih protiv kojih se Tvrtko borio. I bio ubeđen da je na Kosovu porazio, kako je potom pisao Trogiranima, „onoga oholog sina i slugu Sotone, podlog neprijatelja Hristova imena i čitavog ljudskog roda, a posebno hrišćana i pravoverja“.

Razume se, što se Kosova tiče, sve je ovo oko Tvrtka i Bosne utoliko simptomatičnije što nije izolovana pojava krađe identiteta koji je srpski.

Eno, istakla se baš pre neki dan i Meliza Haradinaj, kako se predstavlja, prva žena ministarka spoljnih poslova Kosova. Objašnjava da je manastir Visoki Dečani, zadužbina Svetog Stefana Dečanskog iz prve polovine 14. veka, „ne tako davno“ bio – albanska crkva. I iznosi neku teoriju zavere kako je sve to zataškano.

A da se i ne vraćamo na pitanje Crnogoraca koji nisu (i) Srbi samo ako postoje ljudi koji su sami sebe rodili. Naime, baš svakome od njih je svaki đed, ako je bio Crnogorac, bio Srbin, pa kako oni mogu da budu nešta drugo. Počev od kralja Nikole koji je išao onamo, ’namo za brda ona gde se dižu Dečani sveti, da oslobađa Milošev grob da „Srbin više ne bude rob“. Dok sada crnogorska vojska u sastavu NATO-a saučestvuje u porobljavanju Srba na Kosovu i Metohiji.

Što će reći da su Hrvati još i pošteniji od ostalih, naime, oni su samo izmaštali svoje kraljeve. Dok tuđima nisu krali identitet nego ih radosno priznavali za svoje, redom, kako im koji dođe da mu se zakunu u vernost.

Upravo u tom podatku, inače, leži zgodno objašnjenje NATO okruženja u kome se nalazimo, to jest, te zagonetne okolnosti da su se praktično svi oni, čim su se oslobodili svojih srpskih i sličnih ruskih zavojevača, umesto da tu svoju slobodu cene, priklonili sledećem. Kao da nisu sposobni da sami budu sopstveni gospodari; to je valjda razlika između istorijskih naroda – koji su sposobni da budu slobodni – i onih koji to nisu pa moraju da kradu tuđu istoriju. Uključujući i ove Crnogorce koji više nisu Srbi, a o Makedoncima koji su promenili i ime a tek što su ga stekli, da i ne govorimo.

Ukratko, naravno da Srbi cene svoju slobodu, zato što su je sami i izvojevali. O tome, uostalom, jasno svedoči i ta istorija koju nam falsifikuju i kradu. Pa sad moramo da branimo svoju istoriju zato što tako branimo i svoju slobodu i bolju i lepšu budućnost naše dece, kako ono reče gradonačelnica Sarajeva objašnjavajući značaj ove bitke za istoriju.

Ali neće biti naše slobode ako ne bude nas i naše dece. I uzalud nam istorija ako ćemo svi da postanemo njen deo koji će neko drugi da pokrade.

Uoči ovog 1. septembra, naime, stigla je loša vest: nema nastavnika za našu decu. Dok u skladu s tim dobra vest glasi da neće biti ni dece kojoj će ti nastavnici biti potrebni.

Poslednji popis, po kome nas ima čak pola miliona manje nego prošli put kad smo se popisivali, posle obrade podataka doneo je ovih dana još jedan alarmantan podatak: gotovo polovina muškaraca u četvrtoj deceniji života još nema decu.

Dakle, nestajemo.

Znamo šta treba da se radi da se to ne dogodi. Mnogo je složenije pitanje – zašto se to i ne uradi. Tim pre što roditeljstvo i sve što mu prethodi nisu i najneprijatnije među dužnostima koje postoje, naprotiv, pitajte bilo kojeg roditelja.

Ovo su verovatno poslednji momenti, puki trenuci u kontekstu trajanja istorije, da pokrenemo ozbiljan društveni dijalog na ovu temu, umesto što gubimo vreme na sve druge teme. Da se zapitamo kako smo dospeli u ovakvo stanje laganog odumiranja, i da nešto pokušamo da promenimo.

U suprotnom, uostalom, vidimo šta nam sledi. Sledeći popis sigurno će da bude još porazniji od ovog.

A da i ne govorimo da ćemo samo svojom budućnošću sačuvati i svoju prošlost.