Srpska Open – teniska manifestacija koja je upravo završena u Banjaluci, nije zapravo ni počela, a polemike o smislu i svrsi tog događaja na „visokom nivou“ su zagrejale atmosferu u glavnom gradu Republike Srpske. Javnost „krajiške lepotice“ na događaj je reagovala prilično mlako i nezainteresovano, tribine su bile skoro sasvim prazne, sem za finalni meč, gde je valjalo biti viđen i videti. Zaista, uz svu nesebičnu i široke ruke privrženost i podršku nomenklature, uz vreću rasparanu i stavljenu na sto organizatorima, promoterima, izvođačima i sviti, tronu koji se na kratko nastanio u VIP loži, tik do Glavnog, nije bilo baš lako. Kako razumeti da ovaj poduhvat „planetarnog sjaja“ nije impresionirao plebs da oduševljeno nagrne oko arene, a kamoli svetski jet-set i medije?
Narodu koji ovde u svom najvećem delu živi dosta teško, valjalo je dobronamerno ponuditi radostan događaj, pa baš na Vaskrs otvoriti turnir i pokazati se svetu u svom nepriznatom sjaju. Nije to ono hleba i igara, taman posla. Svetska scena je tmurna, na rubu smo kataklizmičnih sukoba i sudara najmoćnijih igrača, čak i po cenu opšte propasti,nego da baš mi i baš sada pokažemo svoju plemenitost i posvećenost sportskom i olimpijskom duhu.
A pošto smo suviše mali i bez stvarnih izgleda da ćemo u svemu tome biti nešto pitani, možda je bolje da se u vreme zauzetosti velikih sila velikim pitanjima, posvetimo svojim malim kućnim poslovima. Samoprocenom i viđenjem sebe kao velikog lidera, Milorad Dodik je taj momenat pragmatično prepoznao kao priliku koja se ne propušta. Okolnosti su se desile baš kao u najboljem horoskopu. Velike za sada ne zanima šta mi tamo negde vašarimo, pa hajde da u maniru velikaša i mi ovde uradimo najzad onako kako odavno želimo.
Na prošlogodišnjim opštim izborima g. Dodik je opoziciju u Republici Srpskoj porazio i do nogu potukao. Veštim manevrima i političkim procenama, blagodareći nespremnosti, lošim nominacijama ambicioznih, ali nesposobnih kandidata opozicije, g. Dodik je opoziciju sveo na debatni klub u njihovim malim atarima, a sebe nametnuo kao jedinu referentnu konstantu o kojoj se opozicija izjašnjava.
Dok se devastirana opozicija sporadično bavi sama sobom u svojim okršajima, ličnim prepucavanjima, grupisanjem ko će, kada, gde i s kim, preletačima i mangupima u svojim redovima – g. Dodik se oglašava i mobliše svoje ešalone i falange davanjem novih zadataka i dnevnih zapovesti. Najzad opozicija više ne predstavlja ozbiljnjiju teškoću, pa na red napokon dolaze i oni koji g. Dodika odavno mnogo nerviraju i nešto zanovetaju. Vreme je za obračun sa delom medija i sa delom nepodobnog i neomiljenog nevladinog sektora.
Pošto se sav svet polarizovao do ekstremnih, doslovno crno-belih podela, i ono što nazivamo javnim mnenjem počelo je da se svrstava uz jednu, a protiv druge strane, veoma rigidno, bez imalo razumnih prosudbi o mogućim posledicama. U tim okolnostima, postavlja se pitanje postojanja i opstanka bili kakvog trećeg mišljenja, zasnovanog na realnosti, proceni svih činjenica i okolnosti, uvažavanju drugačijih i opravdanih argumenata, nalaženju kompromisnih predloga. Ovladao je najopasnji princip koji glasi: Ko nije sa nama, taj je protiv nas. U nezahvalnoj i sve neizvesnijoj poziciji našao se nevladin sektor.Tačnije rečeno, najugroženiji je njegov segment koji se bavi društvenim procesima, promocijom demokratije, vladavinom prava, pravnom sigurnošću i sličnim sferama na koje bi da monopol uspostave nosioci autoritarne vlasti g. Dodika. Težnja ka takvoj monopolizaciji odlučivanja i vladanja, sve prisutnija i sve opasnija je ne samo po nevladin sektor, nego za društvo u celini. Na stranu to što se ogroman deo nevladinih organizacija bavila i bavi se socijalno-humanitarnim programima, za ove prostore sa ozbiljnim rezultatima, za čije su navođenje neophodni veći prostor i vreme. Jer, izgleda da njihovo bavljenje drugim društvenim pitanjima i problemima predstavlja nepoželjno i nedozvoljeno mešanje u politiku suverenosti i apsolutizma, izvedenih i stečenih na iskrivljenim demokratskim temeljima.
Jednostavnije rečeno, nedozvoljeno je i neka bude i kažnjivo primetiti da car nema novo ruho, već je u suštini go.
Naravno da i u radu nevladinih organizacija može, baš kao i svugde, biti nepravilnosti koje se daju i mogu ispraviti. Međutim, njihovo ispravljanje ne sme i ne može biti provođeno surovom i nekritičkom odmazdom i represijom neistomišljenika. Imali smo tokom naše istorije primere da su se za „verbalne delikte“ vodili tzv. administrativni postupci, bez prava na odbranu i žalbu, u kojima su sačinjavani spiskovi i registri izdajnika i plaćenika tokom kojih su ukidana čak i građanska prava, razvođeni brakovi, oduzimana imovina…
Nadali smo se i nadamo se da se to više nikada neće ponoviti. Nadajmo se da će se i današnje javno mnenje kojem su dostupna sećanja i pristup svim oblicima informisanja, pa i direktnog učešća u njemu, prepoznati i osujetiti tendencije takvog heroizma i junaštva autoritarnog vladaoca za vraćanje u te mračne periode.
Autoritarno ulivanje straha u prednormativnom stadiju manifestovano je pretnjama, prebijanjem i progonom LGBT aktivista u Banjaluci, primera radi i za nauk drugim nepoželjnim grupama i pojedincima. LGBT za početak, neka se pripreme ostali, znaju oni i sami ko su…
Normativni stadij kao korak autoritarnog establišmenta je Predlog izmena Krivičnog zakonika sa odredbama koje inkriminišu klevetu, a zatim i Nacrt Zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija RS. Time se strah koji je sistematski konstruisan kao model vladanja „patriotske elite“ nasuprot „izdajnicima“ koji ne misle kao „mi“ pretvorio u zakonsku pretnju kažnjavanjem nepodobnih.
Registar agentura stranog uticaja je ključna reč u zaprećenom zakonu o nevladinim i neprofitnim organizacijama (Nacrt ovog rigidnog pravnog akta dostupan je na webu Ministarstva pravde Republike Srpske).
Sve skupa proskribovati i staviti na stub srama, kazniti i o njima doneti „konačno rešenje“ nazire se kao novi moto stare nomenklature. Sramno.
U međuvremenu, nova stara doktrina SAD – UK napolje, smetaju, sponzori antipatriotskog nevladinog podzemlja, ponovo je –iako izlizana- u dnevnoj upotrebi u agendi g.Dodika.
SAD i Velika Britanija ćute i prave se Englezi, a u stvari likuju nad sve gorom reputacijom i ugledom RS, pa neka Dodika sa što više takvih dobrih ideja u korist njegove štete.
Osamostaljenje Republike Srpske uvek pomaže u populističkom uvećanju moći g. Dodika. Ruku na srce, većina stanovnika RS podržava viziju osamostaljenja, a g. Dodik je posegnuo za tim konceptom uzevši ga iz ruke posrnulom ranom SDS-u, dobivši tako moćno retoričko oruđe za sebe, a istovremeno poslavši SDS na margine političkog uticaja.
Srpska open je bila ipak preslaba protivteža lošoj reputaciji ili za otklon ostatka sveta od stereotipije nepoverenja u demokratski model vladanja u RS. Ili je neki mali i marginalni komentator nedorastao da razume nešto mnogo važnije: Sada se okrećemo Velikom Putinu, pa je vreme da postanemo mali Rusi.
Autor:Igor Davidović, bivši diplomata BiH i stručnjak za međunarodne odnose
