Uskrs je nesumnjivo najznačajniji hrišćanski praznik. Razlog je taj što sažima suštinu te religije. Naime, čovečanstvo je počinilo do te mere veliki broj teških grehova da nijedan čovek nije mogao da ih sve preuzme ne sebe. To je jedino mogao Bog.
No, s obzirom da je Bog svemoćan morao je privremeno da uzme obličje čoveka, da uzme grehe ljudskog roda na sebe i da bude ubijen. A mogao je biti ubijen samo kao čovek – zajedno sa svim gresima čovečanstva koje je uzeo na sebe. No, pošto je u pitanju bio i Bog, on je vaskrsao. Ipak, uzeo je na sebe sve prošle i buduće grehe ljudskog roda i ostavio ljudima svoje zaveštanje vezano za to kako da budu moralno ispravni, pa čak i moralo besprekorni. To je centralna ideja hrišćanstva, mada sasvim pojednostavljena kako bi mogla biti sažeta u jednom pasusu.
S obzirom da je ideja dosta složena, veliki broj ljudi „na ovim prostorima“ ne razume baš najbolje suštinu hrišćanstva i često ga svodi na puku običajnost. Važno im je poštovati hrišćanske običaje, a ponekada i pagansko sujeverje, a u razumevanje suštine hrišćanstva ne ulaže se ozbiljan trud. Respektabilan broj sveštenika, a nažalost i nekih teologa koje „bije dobar glas“ u vladajućim strukturama SPC takođe nisu imuni na taj manir.
Spomenik Stefanu Nemanji u podnožju istoimene ulice u Beogradu sjajan je primer nerazumevanja, čak i izvitoperivanja hrišćanstva, pa i negovanja paganskih običaja. Bilo je dosta reči o čuvenom „žiru“ koji je deo paganske običajnosti. No, ja ću se u ovom tekstu pozabaviti nečim na šta nije obraćeno dovoljno pažnje, a kada i jeste, ona je bila letimična. Reč je o maču u Nemanjinoj desnoj ruci.
Skulptorova ideja bila je da Nemanja u desnoj ruci drži krst, ali donosiocima političkih odluka, a veoma verovatno upravo onome kome je ovaj spomenik namenjen i za koga dobri poznavaoci prilika u SNS-u tvrde da spomenik zapravo predstavlja Njega, a ne Stefana Nemanju, smatrali su da bi umesto krsta desna ruka trebalo da drži mač.
Tako je došlo do toga da političari ili verovatno jedan političar interveniše na umetničkom delu, čime ga neminovno osakaćuje. U tom slučaju pitanje je da li je spomenik uopšte i zadržao svojstva umetničkog dela, ako ga je ikada i imao.
Naime, Nemanjina desna ruka nalazi se u položaju koji je primeren za držanje krsta. Ratnik ili vladar na konju obično, kada se od njega napravi skulptura, mač drži u ispruženom ili visoko podignutom položaju, simbolizujući boj koji vodi, dok ga ređe drži za pojasom.
Način na koji Stefan Nemanja drži mač je takav da asocira samo na to da se sprema da nekom osuđeniku odseče glavu (ili možda neki drugi deo tela). Da je u njegovoj ruci ostao krst, položaj ruke bio bi sasvim primeren, jer Stefan Nemanja, koji se u jednom trenutku zamonašio, mogao je tim krstom u ruci u položaju u kome se ona nalazi, na primer, da celiva.
No, politički diletant koji je odredio da se krst zameni mačem, sebe je zamislio u ulozi ratnika. Tako položaj Nemanjine ruke sa mačem ne ostavlja utisak da konja jaše ratnik, već dželat.
To je možda i simbolički najadekvatnija uloga koju Stefan Nemanja može da dobije – ako zaista nije podignit spomenik njemu već političaru koji je spomenik sakatio. Ako spomenik sa likom Nemanje simbolizuje tu drugu individuu simbolika je najupečatljivija moguća: svakome ko ne misli kao ja biće odrubljena glava. On ili ona biće pogubljeni, bilo bukvalno bilo u tabloidima bilo lažima u drugim medijima (uključujući društvene mreže po kojima deluju „botovi“ individue koju simbolizuje spomenik Nemanji), bilo zabranom pojavljivanja u javnosti.
Na taj način ovaj spomenik, suprotno intencijama skulptora i „poboljšivača“ skulptorovog dela, dobija neočekivan smisao. Iz te perspektive gledano, spomenik postaje svedok vremena u kome živimo.
Ma koliko nehotimična, simbolika spomenika jednostavno nije mogla biti bolja – čak i da je, umesto mačem, krst zamenjen bakljom ili nekim drugim navijačkim rekvizitom.
Ostaje pitanje šta sa tim gvožđem učiniti, kako ne bi ružilo grad, ali i pružalo priliku pristalicama narečene individue koju bi spomenik izgleda trebalo da simbolizuje, da oko njega sprovode svoje paganske rituale.
Spomenik bi svakako trebalo ukloniti kao neuspelo i od strane političara dorađivano delo. No, ne bi ga trebalo uništiti. Spomenik bi trebalo da opstane kao svedok jednog ozbiljno bolesnog vremena.
Stoga ponovo predlažem da se otvori Muzej autoritarnih režima (hronološki: nacističkog, komunističkog, kriptokomunističkog i fašističkog), s dodatnim predlogom da jedan deo muzeja čine tvorevine koje su sklepali „umetnici“, ponekada zajedno sa političarima, u slavu nekih od navedenih režima i/ili diktatora koji su bivali na njihovom čelu.
Bilo bi dosta materijala za izlaganje u tom Muzeju, a spomenik Stefanu Nemanji ne bi morao biti izmešten u Ovču ili Borču, već bi se mogao nalaziti na Dedinju, i to upravo na mestu na kome bi se otvorio Muzej autoritarizma. Kao pogodno mesto za Muzej predlažem teren na kome se nalazi Muzej „25. Maj“, a koji bi bio pretvoren u deo Muzeja autoritarizma. U čitav kompleks Muzeja autoritarizma ušla bi, razume se, i „Kuća cveća“. Tu negde bi se našlo i pravo mesto za spomenik koji zvanično predstavlja Stefana Nemanju, iako je podignut u čast nekom drugom, dok Stefana Nemanju samo skrnavi.
Osim toga, da se vratimo na uvodni deo ovog teksta, navedeni muzej, osim što bi bio Muzej autoritarizma, sadržavao bi i obimnu građu koja bi prikazivala manifestacije paganstva među Srbima u XX i XXI veku. Spomenik Stefanu Nemanji bi u tome imao posebnu ulogu.
Prof. dr Vojin Rakić, redovni profesor
Direktor Centra za bioetičke studije
Predsednik pokreta Novi 6. oktobar
