Osnivač modernih Olimpijskih igara, baron Pjer de Kuberten dao je moto tom takmičenju rečima: „Nije važno pobediti. Važno je učestvovati!“ Mada verovatno ni sam nije u potpunosti verovao svojoj maksimi. U ljudskoj prirodi je da pobeđuješ. Da si bolji i uspešniji od drugih; od konkurencije. Jer slavan je samo pobednik. A poznato je da je i u onim starim olimpijskim nadmetanjima, u antičkoj Grčkoj, pobednik slavljen skoro kao božanstvo.
Pobeda po svaku cenu u sportu. To je geslo današnjice. Poput borbe gladijatora u starom Rimu. Istini za volju, pobeda je važna i u drugim oblastima života. Ne samo u sportu. Recimo u pregovorima Srbije s takozvanim „Kosovom“ Srbija je nekada pobeđivala s 5:0! Makar se tako izrazio tadašnji direktor kancelarije na Kosovu. Marko Đurić mu je ime. Sada je na funkciji ambasadora Srbije u SAD. Međutim, predsednik Srbije reče da se Đurić vraća u Srbiju i da ga čeka važna funkcija. Razumljivo. Jednom je predsednik za istog izjavio da je to resurs Srbije. Ne dao Bog da izgubimo takav resurs. Premda ni to ne bi bila baš neka katastrofa. Resurs je i rudnik zlata u Boru, pa ga prodadosmo Kinezima. Sada kupujemo naše zlato od Kineza, ponosno izjavi već pominjani predsednik! Resurs je bio i PKB, ali njime sada upravljaju Arapi. I tako dalje.
Batalimo ovog puta pobede nad Kosovom, pobede u novim investicijama, gradnji puteva, pruga, rastu standarda… Pobede na olimpijskim nadmetanjima su nešto najviše što jedan sportista može da doživi. Olimpijski šampion je slavan. O njemu pišu novine. Snimaju ga televizijske kamere. Hiljade ljudi ga slavi kao heroja. Političari ga primaju u posetu. Rukuju se i ljube s njim.
No, slava bude i prođe. Dolaze novi šampioni, novi heroji. Zato treba pozlatiti medalju šampionu. Kad prođe ono njegovo u sportu, da čovek ne trpi gladan. Ako već nije sam unovčio svoju medalju ugovorom s nekim sportskim klubom, na primer. Zato svaka država novčano nagrađuje osvajače medalja na olimpijskim igrama. I nije samo u pitanju briga o sportisti. Medalja i te kako može poslužiti posrnulom političaru za njegove potrebe. Narod, dakle masa, slavi pobednika. Kliče mu i raduje se njegovoj pobedi. Pobeda se slavi uz pesmu i svečani doček. I makar za kratko će ista ta masa zaboraviti na svoju bedu, korupciju u društvu, beznađe, loše školstvo, zdravstvo, loš rad organa uprave, nacionalno poniženje. Ovo sve, naravno, tamo negde gde ima takvih pojava!
Bogate države daju neku paru svojim sportistima koji osvajaju olimpijska odličja, ali nisu nešto preterano izdašni. Zlatna medalja na takmičenju u Tokiju 2021. godine američkom sportisti donosila je 31.500 evra. Nemci su osvajača zlatne medalje nagrađivali s 18.480 evra, Australija 12.684. Slično kao i Francuska, Holandija, Britanija. U našem susedstvu Hrvatska je pobednika nagrađivala s 27.600 evra, a mnogo bogatija Slovenija s 40.000 evropskih novčanica. Famozno „Kosovo“ je svoje dve olimpijske šampionke nagradilo sa po 100.000 evra. Više i od Srbije. Srbija je onda zlatnu medalju nagrađivala sa sedamdeset, srebro šezdeset a bronzu sa pedeset hiljada evra! Malo li je!
Čini se, jeste malo. Zato je sada nezaobilazni predsednik države predložio Vladi Srbije da donese uredbu kojom bi se svaki osvajač zlatne medalje na predstojećim igrama u Parizu nagradio s 200.000 evra! Vlada je poslušala i usvojila predlog. Kao i uvek do sada. Još se nije desilo da se ne ispoštuje neka inicijativa predsednika. Da bar jedan ministar ima malo drugačiji stav od prvog među nama.
Pored jednokratne nagrade za osvojenu medalju, osvajačima sleduje i nacionalna penzija. I to u visini trostrukog prosečnog ličnog dohotka za zlatnu medalju. Po zvaničnoj statistici taj prosečni dohodak je veći od 80.000 dinara, tako da će olimpijski šampion primati po trenutnoj vrednosti oko 250.000 dinara nacionalne penzije. Kada napuni 40 godina života. Da ne bude zabune, nacioalnu penziju dobijaju i osvajači srebrnih i bronzanih odličja, kao i osvajači medalja na svetskim i evropskim prvenstvima, šahovskoj olimpijadi, vlasnici svetskog rekorda i još neki. Iznos je nešto niži od zlatnih olimpijaca!
Koliko je bolje biti uspešan sportista od rudara pod zemljom, radnika na građevini ili fabrici oružja? Em što možeš poginuti, em te niko ne ceni kao takvog trudbenika. Plata je mizerna u odnosu na sportistu, a tek kolika će mu penzija biti, ako je dočeka? I možda je malo i previsok iznos za sportske heroje? Trebalo bi ostaviti deo tog predviđenog novca za bolesnu decu. Ne može čovek da prođe gradskim ulicama a da ga ne spopadnu humanitarci koji traže pare za lečenje obolele dece. Ispred tržnih centara i na gradskim trgovima reke prosjaka iskaju milostinju. Desetine hiljada penzionera primaju manju mesečnu mirovinu od 20.000 dinara. Ni 200 evra! Koliko hiljada radnika mesečno radi za minimalac od nepunih 400 evra?
Istočna Nemačka je nekada bila treća sportska sila. Posle Sovjetskog Saveza i Amerike. Zbog prestiža se ulagalo u sport nauštrb svega ostalog. Nije vredelo. DDR je nestao s lica zemlje. Bugarska, Mađarska, Rumunija, Kuba, takođe su izdvajale ogroman novac za sport. Tamo su deca odvajana od najranijeg detinjstva i podvrgnuta napornim treninzima i strogoj disciplini poput spartanskog uzora. Medalja je bila cilj po svaku cenu. I sve je bilo podređeno tom cilju. Doping, hemija, životi mladih ljudi. Samo da bi se Honeker, Janoš Kadar, Čaušesku ili Fidel Kastro šepurili s osvojenim medaljama u sportu od strane njihovih pulena. Katarina Vit, Nađa Komaneči, Teofilo Stivenson i Feliks Savon jesu bili planetarne sportske zvezde, opet u službi i senci velikih „lidera nacije“.
Stoga se usuđujem da primetim da su nagrade srpskim sportistima, računajući tu i nacionalnu sportsku penziju, previsoke i nepravedne. Srbija je po statistikama stručnih službi iz „Evrope koja nema alternativu“ jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. U Srbiji za pola njenih građana i 200 evra predstavljaju nedostižan san, a ovamo država deli kapom i šakom kao da smo naftni raj. To što će neko od naših takmičara osvojiti medalju u nekom tekvandou, ili što će neki naturalizovani Rus ili Gruzin pod srpskom zastavom doneti kakvo olimpijsko odličje u rvanju, već za nekoliko dana biće zaboravljeno. Ima ovaj narod sijaset drugih tema za razmišljanje. Sport bi trebalo samo da je zabava. Neće nas nikakve medalje, pa ni fudbalski stadioni, dići iz blata u kome se batrgamo.
autor:Miodrag Tasić
Kakva bre nacionalna penzija,kakvi bakrači. To treba ukinuti! Svi sportisti imaju penzije od klubova za koje su nastupali,ili posle karijere radili u istim,tako da tu budalaštinu treba što pre ukinuti! I još nešto,ako je plaćen za nastup u reprezentaciji,onda nastupa za sebe,a ne za zemlju i mene!