Vožd Karađorđe zaštitnik Prvoslavne vere i otadžbine

Ovim tekstom, koji prinosim u slavu i na spomen jednom od najvećih Srbskih sinova, Voždu Karađorđu Petroviću, želim da skrenem pažnju na najvažnije detalje iz njegovog života, koji su po Božijem promislu, odredili i sudbinu našeg naroda posle njegove mučeničke končine. Osnov ovog teksta čine dve izvrsne knjige; prva autora Mila Kordića, pod naslovom “Presuda Voždu“, a druga Sv. Nikolaja Srbskog, “Vožd Srbski Karađorđe“, koje bacaju novu svetlost na onaj deo srbske istorije, koji naši današnji, u hrišćanskoj veri i nacionalnoj tradiciji neutemeljeni, i nadasve zlonamerni i tuđinskim interesima služeći, vlastodršci uporno pokušavaju da prikažu u drugačijem svetlu.

Ko je bio Vožd Srbskog naroda, najsažetije i jasnije od bilo kakvog literarnog ili istoriografskog iskaza, govori ono što je pisalo na sablji koju je vožd dobio od Ruskog Cara:

“VOŽDU GEORGIJU PETROVIČU ZAŠTITNIKU PRAVOSLAVNE VERE I OTEČESTVA“.

On je bio Pravoslavni vitez, veran i dobar sin Srbske Pravoslavne Crkve. Svaki valjan i sveobuhvatan opis slavnog vojskovođe i državotvorca mora da pođe od njega kao vernika. Kad god bi izjutra ustao, Karađorđe bi se Bogu molio. Uvek je govorio “ako Bog da“ i “Bože pomozi“. Postio je sve postove, i male i velike, i u njegovoj kući post je strogo održavan. U šančevima pred borbu, po Voždovoj zapovesti, sveštenici su vršili molitve, a posle borbe – blagodarenje Bogu.

Đorđe Petrović, poznatiji pod nadimkom Crni Đorđe ili na turskom Karađorđe, rodonačelnik je i osnivač dinastije Karađorđevića, bio je trgovac, hajduk, frajkor i vođa prvog ustanka protiv Turaka 1804. godine u Orašcu. Bio je hrabar, odvažan, strog, pravedan, dosledan i uvek spreman na žrtvu za dobrobit naroda svoga. Istoričari nisu uspeli da utvrde kad je Đorđe rođen, ali smatraju da je ugledao svet, najverovatnije, 16. novembra 1762. godine, na Đurđic, u Viševcu. Imao je dva sina, Aleksu i Aleksandra. Smatra se da njegovi preci potiču iz Vasojevića. Po Radošu Ljušiću, u jednoj od poznatijih seoba srpskog naroda, pod patrijarhom Šakabentom 1737-39, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije, sa hercegovačko-crnogorskih brda u Šumadiju. Ova seoba, kao što je i dotad bivalo, usledila je kao posledica austrijsko-turskog rata 1737-1739, u kojem su učestvovali Srbi. Prezime mu je po ocu Petru Mrkši. Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega) često menjao spahije i mesto boravka, s obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Karađorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.

Karađorđe imao oko 12 godina, kada je video kako mu majka Marica u šumarku iznad kuće, kleči pored jednog hrasta i prvo plače, pa onda nariče. Tada mu je majka rekla da je tu sahranjen njegov brat, a njen prvi sin. Kada se udala za Petra, prvu noć je došao aga i ona je morala da spava sa njim, a Petar je šetao njegove opanke. Nakon što se dete rodilo, da ne bi bilo sumnje, Karađorđeva baba ga je udavila. Mada Marica kaže:“Bogom mogu da se zakunem da nije bilo agino“. Skoro da nije bilo srbske kuće u Srbiju u kojoj prvo dete nije udavljeno. Tada Marica zaklinje Đorđa:“Da upamtiš. Porašćeš. Oženićeš se. Mleko te moje ne gubalo, ne daj da ti aga sa ženom spava. Ubij ga kada dođe, pa beži u ajduke bolje je!“ Tog momenta se u Đorđu prelomilo, odjednom je sazreo, i shvatio da nije Bogom dano da Srbi budu rajetina-sluge, a Turci Gospodari i reče majci: “Neću majko, Bogom se kunem!“ Tim događajem se, s puno prava, može tvrditi da je određena kako budućnost samog Đorđa, tako i Srbskog naroda. A da je sudbina Srbskog naroda bila vezana za Karađorđa, pokazalo se i Božiji znakom na njegovom rođenju. Majka mu je rekla da kada je trebalo da ga rodi, potrefio se kod njih na konaku Sali aga. Ona ih usluži, pa ode u vajat gde se porodi sama i kada je presekla pupčanu vrpcu, odjednom sa neba pade neka svetlost koja obasja vajat i kuću: “To je Božiji znak!“ Od toga dana, posle razgovora sa majkom, mržnja prema Turcima prosto ga je celog obuzela. Sanjao je dan kada će brata osvetiti. U tu svrhu je nabavio i mali kuburicu, koju je zamotanu u krpe (da se ne vidi) stalno nosio sa sobom nadajući će da će je uskoro na Turčinu upotrebiti. To se brzo i dogodilo, dok je sa 14 godina čuvao svinje, naišao je Turčin sa svojim hrtovima koji su počeli da mu jure svinje. Karađorđe uze kamen i pogodio jednog hrta, koji pade. Tada Turčin poče da ubija iz kubura svinje, a onda sa isukanim jataganom krete prema Karađorđu da ga poseče. Karađorđe se izmače, a kada Turčin ponovo krenu prema njemu, ispali mu kuburu u grudi i ubi ga. Nakon što je ispričao majci ona ga poljubi u čelo, prekrsti, pa veli: “Neka ti je sa srećom!“ Posle toga su se zbog bezbednosti, da Turci ne saznaju, odselili u predele Topole.

Godine 1785/86. Đorđe Petrović se ženi Jelenom Jovanović. Kad se oženi i dovedoše Jelenu, čekao je svaki dan da dođe aga Mula Husein, radi prve bračne noći. On dođe posle mesec dana, a Karađorđe ga sa kuburom istera, posle čega je otišao u ajduke kod arambaše Lazara Dobrića. I ako je bio u ajducima, često je dolazio kući, na imanju radio, pa ponekad i spavao kući. A jednom kad dođe uveče, zateče tri Turčina u kući, Marica im postavila večeru. Tada je prelomio i Turke je pobio u kući, dvojicu sa kuburom, a jednog sa jataganom posekao po vratu, a Marica ih je dotukla sa tučkom. Posle toga su rešili da svi beže za Austriju preko Save. Izbegao je u Srem sa svojom porodicom. U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima – oceubistvo. Na tom putu su im se pridružili još dosta porodica tražeći od Karađorđa da ih on vodi. Nije hteo to da prihvati, dok mu majka ne reče: “Primi te ljude, od dobrog se ne beži!“ Njegov otac Petar, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku je odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. On zavika da treba svi da se vrate i da poljube opanak agi i da ga mole da im oprosti, a da Jelena ide kod age. I ako ga je Đorđe molio, a žena Marica preklinjala da odustane od povratka i niko nije hteo poći sa njim, Petar ipak uze svoje stvari i krete da se vrati i onda reče da će reći Turcima gde su. Žene i deca tada počeše da jauču, a Karađorđe da moli oca da to ne čini. Onda Marica priđe Đorđu i reče mu:“Ubij ga!“ Kada je uvideo da molenje ne pomaže i da ima podršku svih, opali Karađorđe iz kubure i ubi oca svoga. Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Nakon toga Savu su prešli skelom kod Umke i nastanili se u blizini manastira Krušedol. Karađorđe je kada je smestio familiju hteo da se vrati u ajduke, ali na molbe porodice je ostao i Iguman Krušedola ga je zaposlio kao čuvara manastirske šume. Igumanu se ispovedao kako je i zašto oca ubio i da mu je jako teško. Mudri Iguman mu reče da mu on oproštaj ne može dati, nego samo narod zbog koga je i ubio oca. „Kada bude negde u manastiru veliki sabor, ti traži od naroda oproštaj.“ U to vreme Austrijanci zaratiše sa Italijom, Đorđe se prijavi u njihovu vojsku koju su dobro plaćali i sa polkovnikom Vukom Mihaljevićem ode u Italiju. On se tu pokaza kao hrabar i sposoban vojnik, pa ga Austrijanci postaviše za kaplara, a posle za stražmeštera. Tada oni sklopiše mir, a Austrija i Rusija sporazum i napadoše Tursku. Taj austrijsko-turski rat, koji je počeo 1787. godine, kod nas poznat kao Kočina krajina, trajao je do sredine 1791., kada je zaključen mir. Taj rat sve Srbe obradove i oni pohitaše iz Srema u vojsku, nadajući se da će Rusi i Nemci osloboditi Srbiju. Srbe svrstaše u Mihaljevićev frajkor, a Srbin im je i komandovao – Radič Petrović. Ratovali su četiri godine i odatle Karađorđe izađe sa medaljom i činom majora. Za vreme rata Karađorđe je malo bio u vojsci, a kada nema borbi u ajducima kod Stanoja i Lazara. Kad je poginuo arambaša Lazar hajdučku družinu je preuzeo Karađorđe. Tu se i proču, pa su ga Turci prozvali Karađorđe, odnosno Crni Đorđe. Nemci su u to vreme bili gori od Turaka prema našem narodu u Srbiji, pljačkali su, palili, silovali…Kada je to rekao Igumanu Krušedolskom, on mu reče: “Moj sinko, Crni Đorđe, da je Evropa htela, nikada Turci u Srbiju ne bi ušli. Katoličkoj Evropa i papi u Vatikanu više odgovara Turska na Balkanu no moćna Pravoslavna Srbija… Đorđije, sinko, ne uzdaj se u Evropu. Ona nam slobodu doneti neće. Može samo nova ropstva, bratska ropstva da nam donese… Nego da se tamo vratiš…Trebaćeš Srbiji, osećam ja to. Nisu te Turci džabe prozvali Karađorđe.“

Godine 1796. godine, Karađorđe se sa porodicom vraća u Srbiju u Topolu. Po povratku u Srbiju, na Blagovesti u manastiru Blagoveštenje, se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva i naroda dobio. Posle službe, Arh. Gligorije mu je pred narodom čitao oproštaj i tri puta je pitao narod da mu oprosti za ubistvo oca i narod mu oprosti.

Kraj 18-og i početak 19-tog veka donosi povećanje zuluma koji su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i janjičara, gušenje svakog otpora više se nije mogla izdržati. U to vreme se rađa želja kod Karađorđa za dizanjem ustanka, nadao se da treba naći samo povod i knezovi će podići narod na bunu. Kao povod je hteo da iskoristi sledeći događaj. Pred Sv. Arhanđela Gavrila letnjeg (1803.g.) u manstiru Voljača na narodnom saboru, Karađorđe je hteo da ubije zlikovca Sali agu (rođeni brat Kučuk Alije) i da tako podigne bunu. Sali aga je terao Srbe da mu devojke i mlade neveste dovode u krevet. Zbog toga su ga nazvali Rudnički bik. Gde se on pojavi dovedu mu tri devojke koje je on nazvao Barjaktar drži barjakt, Kralja i Kraljicu koje leže uz njega i on im pred narodom radi svašta. Tako je bilo i tog dana u manastiru. Međutim knez Matija Jovičić koji je bio sa Karađorđem ga je ubedio da ne puca. Tako je on odložio bunu za sledeću godinu, a to vreme je iskoristio da kupuje oružje i municiju.

Na Sretenje u Orašcu (Topola) 03/15.02.1804.god. na velikom narodnom saboru, Karađorđe i Stanoje Glavaš su planirali da nagovore knezove da se diže bune na Turke. Tada prisutni knezovi sa Karađorđem i Stanojem siđu u jarugu kneza Teodosija Marićevića. Prota Atanasije Antonijević je svojim govorom najviše doprineo da knezovi prihvate Karađorđev i Stanojev predlog da se diže buna. On je takođe izrekao i kletvu koju su svi prihvatili ljubljenjem Krsta koji im je dao, a odnosi se da ne bude izdaje. Međutim pitanje da li bi i od toga dogovora bilo šta, da ubrzo Turci nisu počeli seču knezova, na osnovu spiska koji im je dostavio jedan Nemac iz Zemuna, a koji se odnosi na kupovinu oružja. Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao „Seča knezova“, o čemu je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi „Početak bune protiv dahija“. Posecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće ustanak za koji su znali da se sprema. Tako su krenuli i da ubiju i Karađorđa, ali njemu na vreme javi Stanoje, te on dočeka Turke, Uzun Memeda sa 12 Turaka. Karađorđe ubi lično iz puške Uzuna, a njegovi momci nekoliko Turaka, a neki pobegoše. Hteo ne hteo, tako Karađorđe prvi opali po Turcima. Zbog toga se ponovo okupiše u Orašcu na istom mestu u jaruzi. Prota Atanasije uze prvi reč i reče da se izabere vođa koga će svi slušati. On predloži arambašu Stanoja, ali ovaj odbi govoreći da je on hajduk i kako će on knezovima komandovati. Onda predloži kneza Teodosija Marićevića, ali ovaj odbi. Onda predložiše Karađorđa što ovaj više puta odbi, međutim kako je pretilo da sve propadne, on ipak na reč Stanoja (da će otići ako ne prihvati) prihvati i postade Vožd. Tu se pokazalo licemerstvo srbskih knezova. Oni bi da zapovedaju i ako su Turci tu i ako nisu, ali da glave svoje ne poturaju. Nijedan se knez ne smede starešinstva prihvatiti. Mislili su buna će brzo propasti, pa će Karađorđa žrtvovati, odnosno predati Turcima, a sebe će opravdati. Da su knezovi znali, da će Srbija ubrzo slobodna biti, ne bi Crnog Đorđa zapalo ni četu da vodi, a ne da Vožd Srbski bude. Naterali su Karađorđa da prihvati da bude Vožd i onda se svi pred protom Atanasijem nad jevanđeljem i krstom zakleše na vernost Voždu i da ga neće izdati. Tako, na narodnom zboru u Orašcu, Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka.

Na samom početku ustanka dahije su slali delegacije na pregovore sa Karađorđem. Tako je došao i Aganlija sa 400 Turaka. Prvo je nudio Karađorđu u prisustvu Stanoja, bolje uslove za život Srba, a onda i mito od 500 kesa dukata i imanje sa kućom u Bosni. Karađorđe mu na to reče, da Turci moraju u gradove da se povuku i da to garantuje Austrija, znajući da to Turci ne mogu prihvatiti. Tada se čuše pucnji, jer ostale dahije su želele da od pregovora ne bude ništa i da ubiju Karađorđa, a za to nije znao Aganlija. Karađorđe pusti Aganliju da dođe do svojih Turaka i onda dođe do prve velike bitke u kojoj je bilo mrtvih na obe strane, Aganlija je ranjen u nogu, a Stanoje u glavu. Ne zna se tačan ishod bitke, ali je ona mnogo značila za moral ostalog naroda, da vidi da su Turci od krvi i mesa i da se mogu ubiti. Posle toga, za dve nedelje, Karađorđe okupi oko sebe 10000 ljudi. Tada je car Austrijski pokušao u Zemunu da posreduje preko svoga generala da se Srbi i Turci izmire, jer je to bilo u interesu Austrijske Carevine. Karađorđe je otišao sa protom Matejom, Jankom Katićem, Simom Markovićem, Mladenom i još nekim. A od Turaka, umesto dahija, nekoliko efendija. Međutim, znajući za lukavstvo Austrijanaca i Turaka, a i kolebljivost srbskih knezova, Đorđe naredi Stanoju te usred pregovora zapali nekoliko napuštenih Bugarskih koliba na Vračaru, a koje su se videle iz Zemuna. Tako da pregovari odmah budu prekinuti, okrivljujući Turke da ne poštuju primirje. Posle je imao pregovore sa Bećir pašom koga je lično sultan poslao. Na kraju je Bećir paša prihvatio da im izda dahije i da se pogube, jer ga je Vožd uverio da se narod nije digao na sultana već na dahije. To je on činio da bi dobio na vremenu da se narod što bolje organizuje. Dahije je pogubio Milenko bimbaša sa njegovim momcima na Adi Kali. Kad Milenko poseče dahije, Srbski knezovi krijući od Vožda, poslaše Jakova Nenadovića, Janka Katića i Nikolu Grbovića kod Bećir paše. Kad su ušli kod njega, poljubiše mu ruku. Pravdajući se da oni bunu nisu ni hteli i da će rado predati oružje, ali da ne znaju šta će sa ajducima i Karađorđem, jer se on proglasio za nekakvog Vožda. Kad im je paša rekao da su ga oni birali, Jakov i Nikola su to odrično rekli da nisu i da ni raja ne voli ajduke. Znao je Karađorđe da će tako biti, da su skloni izdaji i ako su zakletvu položili da će mu verni biti. Tim činom su potvrdili knezovi svoje licemertstvo koje su pokazali u Orašcu, izabrali su Karađorđa za Vožda da ga posle Turcima predaju i s njima se preko njegove glave izmire. Nije knezovima bilo ni do Srba, no do Srbije, samo su gledali kako da svoje glave i imanje sačuvaju. U Karađorđu se tada lomilo, da li da napusti mesto Vožda, ali ga tada preseče njegova majka rečima: “ …budi Vožd sine! Nemoj da te prokune krv onih koji uz tebe pristadoše, pa izginuše!…Ako ne možemo da živimo kao ljudi, bolje da nas nema!“ Tada ga majka obuče u odeždu koju je sama spremala, i otada ju je stalno nosio. Reče mu: „skidaj taj jatagan i pripašu rusku sablju. Skidaj opanke i obuvaj čizme. Ne ide se na cara u opancima!“ Posle toga je Karađorđe pozvao protu Mateju, a zatim i knezove koji su kod paše bili. Proti je naredio da u Rusiju ide kod Cara da pomoć traži. A pomenute knezove je izgrdio, jedva se uzdržao da ih ne pobije, jer su mu tada protivrečili i ubeđivali ga, da se ne udara na Cara, kao narod neće, a u stvari su se bojali za svoje glave i imanje. Nakon toga, Bećir paša je pokušao da ubije na prevaru Karađorđe. Poslao je jednog Turčina kobajagi zbog pregovora i ovaj potegao kuburu, ali je Karađoorđe na to bio spreman i poteže brže kuburu i ubi Turčina. Tada dođe do velikih bitaka sa Hafiz pašom kod Paraćina i Ivankovca. Tu doživeše Turci veliki poraz, a i sam paša je od zadobijenih rana umro. Tako poče rat sa Turskom Carevinom. Vožd uz pomoć naroda, koji se od obične raje u prave ratnike pretvorio, odnosi pobede gde god se pojavi. Pomenućemo samo nekoliko najvećih bitaka, kao šti su pomenuta kod Ivankovca, Mišaru, Loznici, Deligradu…, u kojima se pokazuje još jedna velika vrlina Karađorđeva, a to je vojskovođa. O tome najbolje govore reči francuskog imperatora Napoleona Bonaparte, koje je izgovorio kada su ga upitali ko je najveći vojskovođa: „Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!“ Nećemo se zadržavati na tim velikim bitkama i pobedama, jer o njima se skoro sve zna, već ćemo pažnju staviti na događaje za koje se malo zna ili se kriju, a koji su i odlučili ishod samog ustanka.

Jesmo Turke na sve strane tukli, ali Srbi ne bi bili Srbi, kad jedni drugima o glavi ne bi radili, i kad se za vlast ne bi grabili. I pre bune su se otimali ko će knez da bude, da bi se bogatili i vlast nad narodom imali. Dok je Karađorđe živeo skromno, odbio je i platu, koja mu je skupština odredila, da prima i pred sobom imao samo jedan cilj – oslobađanje naroda i zemlje od Turaka, mnogim njegovim vojvodama glavni cilj je bio bogatstvo i vlast i čast, uživanje i begovski sjaj. I opet naše podele, vojvodine i kneževine, naslutiše katastrofu. To su istovetni uzroci koji su proizvele i druge katastrofe u našoj istoriji, kosovsku, jugoslovensku i opet kosovsku. Na početku niko nije hteo Vožd da bude, a kada Srbiju skoro oslobodiše svi hoće Vožd da budu. Tada se knezovi dosetiše lukavstva i načiniše Praviteljstvujušćij Sovjet Serbskij, sa ciljem da ograniče vlast Vožda, odnosno da knezovi Voždom komanduju. Zbog toga što je video da tu ništa dobro neće biti, jer se njih 100 bore za vlast preko Sovjeta, Vožd odlazi kod prote Atanasija za savet šta mu je činiti, jer kod njega se zakleo na Krstu. Tada Karađorđe reče proti šta čine knezovi, da se za vlast bore, i da su zbog toga osnovali Sovjet, i da bi najbolje bilo da on prepusti njima mesto Vožda, a opet boji se da će izginuti zbog vlasti i da će Turci opet zavladati Srbijom. Tada prota zaklinje Karađorđa da to ne čini, zbog Srbije i naroda i daje mu blagoslov da, zbog spasa naroda i Srbije, smakne nekoliko knezova, a onda će se ostali smiriti. Karđorđe posluša protu i osta Vožd, ali nije hteo da smakne nijednog kneza, nego je samo proterao iz Srbije Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, koji nisu slušali nikog. Možda nam se to i osveti kasnije.

Sva Srbija zna da je Vožd bio pravedan i strog i da je lopuže i nasilnike nemilosrdno kažnjavao. Da bi Srbija država postala, drugačije se i nije moglo, jer bi nastao haos i bezvlašće. Zbog toga je i rođenog brata Marinka naredio da se obesi, jer je po Topoli činio razni zulum (lopuža i nasilnik), napadao žene, i čak je silovao ćerku žene koja se Voždu lično žalila. Strašna je bila ta scena, kada je posle optužbi jedne srbske majke da mu je brat Marinko silovao njenu ćerku, Karađorđe naredio da se isti obesi. Žena koja je malopre optužila Marinka za silovanje ćerke, zaprepašćena presudom sada je molila da mu oprosti, dok su momci koji su trebali da izvrše naređenje da obese Marinka, stajali kao okamenjeni, majka Karađorđeva i Marinkova, koja je pre toga sama rekla da lopuže i nasilnike treba smrću kazniti, neznajući da je u pitanju njen sin Marinko, jaukala ja na sav glas, i sve to nije moglo da promeni odluku Karađorđa da brata obesi i ako je bio svestan da sebi nanosi bol isti kao kad oca ubi. To pokazuje njegovu pravednost, poštenje i spremnost da će svaku žrtvu podneti za spas svoga naroda Srbskog. To je odlika pravog narodnog vođe, Bogom danog, kakvih je bila malo u istoriji sveta. A eto, Gospod je spasao narod svoj od ropstva turskog, preko nepismenog čobanina, kao što je preko Apostola, nepismenih ribara, Svoju Crkvu osnovao. Sv. Nikolaj Srbski je za Karađorđa rekao:“Hristoverni i pošteni Karađorđe nije imao sva sitna i sitničarska znanja modernih Srba, ali je imao sva velika znanja…koje sam Bog daruje onima koji su verni i pošteni ma i bez ikakve škole…“, a za Prvi Srbski Ustanak je rekao: “To je bio ustanak čistog seljačkog naroda, bez velikaša i feudalista, bez naučnika i školovanih političara – jedan izuzetan fenomen u istoriji Evrope. To je bio ustanak naroda zaboravljenog od sveta, osveštanog molitvom, očišćenog suzama i duhovno uzraslog do prestola Božijeg, tako da je mogao videti otvorena nebesa i čitati“nebeske prilike“.

Kada se Rusi povukoše zbog rata sa Napoleonom, Turci se osiliše i krenuše sa velikim trupama da dokrajče bunu. Uvideći da ne može tolikoj sili odoleti, Vožd je predlagao da se povuku u šume sa narodom u manje čete i tako da se sa Turcima bore. Smatrao je da Sultan ne može dugo toliku vojsku držati u Srbiji, pa kad deo povuče da oni ponovo udare. Međutim, tada se kneževi uplašiše za svoje blago i imanje, i osta da Turke čekaju u šančevima. Da zlo bude veće, tada mitropolit Leontije (Grk fanariot), potplaćen od Turaka, poče da širi laži među narodom u Beogradu da je Vožd mrtav, da ćivot Svetog Kralja škripi i da je to znak da će Srbija propasti. Govorio je da će Turci samo neke starešine istrebiti, a da narod neće dirati. Pitao je narod za čije gospodstvo i za koga da gine narod. U to vreme i Vožd je pao u krevet od teške bolesti, imao je visoku temperaturu od koje je buncao. U takvom stanju su ga i odveli preko Save u Austriju u septembru 1813.godine.

Po dolasku u Austriju, Nemci su Đorđa sklonili u manastir Fenek. Tada su Nemci pokazali svoju bezdušnost i licemerstvo. Sve što su Srbi doneli preko Save oduzeše im. Naplaćuju, vele, nekakve dugove što su Srbi tokom rata sremskim i banatskim trgovcima učinili. Da zlo bude veće, u tome su se posebno istakli Srbi iz Austrije, gori su bili od Nemaca. Utrkivali su se ko će pre svoje dugove da naplati, a na srbsku nesreću ni ne pomišljaju. Posle toga Karađorđa odvedoše u Golubince, zatim ga sprovedoše u Petrovaradin, a u brzo sa ostalim vojvodama u Grac. Tu je Đorđe molio rusko poslanstvo u Beču da ih zaštiti. Tek pod jesen 1814.g. uputili su ih u Rusiju u Besarabiju. Tamo ista priča, niko glavu da okrene za njima. Đorđe je pisao Caru pismo da sve Srbe u Rusiju primi. U proleće 1815.g. je čuo vest da je Miloš podigao bunu i odmah je poslao kuma Vujicu da ide u Srbiju, i rekao je gde je zakopano 12000 dukata, i da je kod vladike Melentije 4000 dukata, i gde su zakopani topovi, i da sve to Milošu preda, a on ode kod Cara da pomoć traži. U Petrogradu Vožd je čekao mesecima da ga Car Aleksandar primi i odmah je shvatio da njima više odgovara Miloš nego Vožd. Odatle ga Rusi vratiše u Hotin. Tada je počeo Srbe koji su bili sa njim da sprema za povratak u Srbiju, zbog čega ga Rusi držaše kao zatvorenika u kući. U to vreme je uspeo da se vidi sa grčkim princom Konstantinom, koji bio član pokreta Heterija. Heterija je grčki pokret koje je okupljalo pored Grka i viđenije predstavnike Balkanskih naroda, i čiji je cilj bio da vaskrsne vizanstijsko carstvo. 1816. godine Karađorđe se pridružio Heteriji, u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Tada su svi oni dali zakletvu da će slušati Vožda i kad on digne bunu u Srbiji, da će mu pomoći da se svi narodi na Balkanu podignu na bunu protiv Turaka. Posle toga, oni su pomogli da Karađorđe sa lažnim ispravama i sa svojim momkom Naumom dođe u Srbiju.

U to vreme u Rusiji je bio Car Aleksandar, u Turskoj sultan Mahmud, a u Austriji car Franc i ako su međusobno bili zakleti neprijatelji, koji su svoje interese rešavali ne gledajući žrtve Srbskog naroda, u jednom su bili složni; Karađorđe smeta i treba ga zauvek skloniti. Toga je bio svestan i Karađorđe, ali se nadao u Božiju pomoć i uzdao se u narod svoj. Isto tako je bio svestan: ili će osloboditi narod svoj od ropstva, ili će se žrtvovati da ne bi Srbi večito ostali raja Turska. Svojom žrtvom on je ispunio one reči koje mu je, po narodnom predanju rekao Sveti Simeon-Stefan Nemanja, kada mu se jednom prilikom javio:“Ne daj da narodu dušu unište. Ne daj da Srbi, i kada Turaka ne bude, ostanu raju!“ A Sv.Nikolaj Srbski za žrtvu Krađorđa kaže:“No Bog tako hoće, draga braćo, da veliki ljudi u smrti postanu još veći, još moćniji, još rečitiji. Kad usta njihova zamuknu, krv njihova viče i vraća ljude sa njihovih vratolomnih, zabludnih stranputica. I tad se tek ljudi vraćaju, u stidu i pokajanju, na ono mesto, gde su krv velikog čoveka prolili, podižu mu spomenik, i tek tada udaraju onim putem, koji im je on, poslanik Božiji za života ukazivao“.

Kada se vratio u Srbiju i smestio u Radovanjskom lugu kraj Velike Plane, odmah je shvatio da to nije ona Srbija koju je ostavio 1813.g., da tu nema Stanoja, hajduk Veljka, Sinđelića, Mladena Milovanovića… u kojoj je umesto onih četvorice posečenih dahija, došao dahija Miloš, lažni Obrenović, samozvani knjaz i Gospodar Srbije. Da bi što bolje shvatili to vreme, nekoliko redova posvetićemo Milošu Obrenoviću. Miloš je promenio prezime Teodorović (otac mu je bio Teodor), jer je bio siromašan i uzeo je prezime polubrata po majci Milana Obrenovića, vojvode koji je poginuo u Prvom ustanku. Da bi se dograbio vlasti i da bi je sačuvao kao knjaz, Miloš je ubio oko 40 najuglednijih Srba, posebno one koji su ostali verni svome Voždu, kao što je arambaša Stanoje Glavaš. Miloš je 1814. godine ugušio bunu Hadži Prodana, i tada posekao više Srba nego Turci. Čak je i na kolac Srbe nabijao. A posle je i sam digao bunu, ali ne zbog naroda već da svoju vlast uz Ali pašu učvrsti i Srbijom zagospodari. Miloš je nosio turban, ljubio je ruku paši i bio mu kao posinak, a paša je voleo Miloša, zbog njegove poniznosti. Takvog Miloša, naši današnji vlastodršci uzimaju kao uzor mudrog i sposobnog političara, i onda ne treba da nas čudi što sve izgubismo i opet raja postadosmo.

Već posle prvog susreta sa svojim kumom Vujicom Vulićević-knezom u Azanji, koga je on postavio za vojvodu i kneza, Karađorđe je shvatio da od dizanje bune sa Milošem i knezovima nema ništa. I ako ga je njegov verni pratilac Naum, kao i prota Atanasije, koga je obišao u bolesničkoj postelji, upozoravali da se skloni iz Srbije, jer mu kum Miloš sa ostalim knezovima radi o glavi, nije poslušao. Njega je prožimala i zanosila samo jedna velika ideja – oslobođenje Srbskog naroda. On je tog momenta postao svestan da je potrebna njegova žrtva da Srbi ne ostanu raja. Vredno je pomenuti, da je sličnu žrtvu podneo i vođa Trećeg Srbskog ustanka, Đeneral Dragoljub Mihailović-Čiča, koji je mogao da izbegne na Zapad, ali nije.

Prema zapisima člana Srbskog učenog društva Jovana Gavrilovića iz 1877.godine, Miloš Obrenović nije sam naredio da se ubije Karađorđe, već su o tome kod Marašli Ali – paše u Beogradu odlučili svi srbski knezovi uz Miloša i protu Matiju Nenadovića. Karađorđe je ubijen u Radovanjskom lugu kraj Velike Plane 13/26.07.1817. godine. Prokletnik Vujica Vulićević je neposredno organizovao ubistvo svoga kuma Karađorđa, tako što je potplatio svoga momka Nikolu Novakovića iz Kolašina, koji je Vožda sa udarcima sekirom u grudi ubio i odsekao mu glavu, u svitanje na Sv. Arhangela Gavrila. Tu noć u kolibi je bio i Vujica koja je gledao ubistvo. Neposredno pre toga, vernog Voždovog pratioca Nauma su ubili Vujičini momci na potoku, kada je išao po vodu.

Nažalost, danas nas uče da je Karađorđev ustanak propao 1813.godine, a da je konačnu slobodu doneo Miloš, samozvani knjaz i Gospodar Srbije i lažni Obrenović i njegova politika. To je ništa drugo nego velika laž, koju izmisliše oni koji su kao i Miloš, koji gledaju samo sebe i svoje interese, i za koje cilj opravdava sredstvo, koji žele da srbski narod bude njihova raja. A ISTINA je da je Božijim Promislom, Karađorđe posejao u Prvom Srbskom Ustanku seme slobode, koje je zalio svojom svesnom žrtvom, i koje je učinilo da Srbski narod bude slobodan, a ne Turska ili Miloševa ili Austrijska ili Nemačka ili Latinska, ili bilo čija drugo raja.

Danas je Srbski narod obezglavljen, nema vođu kao što su bili Sveti Nemanjići ili Vožd ili Čiča Draža, ali zato još uvek je sačuvano njihovo seme slobode, koje dobar rod donosi. Upamtite Srbi: nismo mi ničija raja, ni Turska, ni Latinska, ni NATO, ni Evropske zajednice, mi smo slobodan narod, koji zna svoje poreklo – poreklo Svetih Predaka, koji zna šta je danas – Narod Svetosavski, i koji zna svoj put – put Bogočoveka.

Na kraju, završiću rečima Pravoslavanog viteza i jednog od najvećih Srbskih sinova Vožda Karađorđa Petrovića: “Rodoljubi, u ovakvoj nesreći treba se više nego ikad ohrabriti i pokazati svetu, da ste dostojni potomci vaših predaka. Otadžbina je vaša u opasnosti, i ona danas traži brzu vašu pomoć. Dočepajte oružje i poletite pred neprijatelja, da ga pobedite ili umrete. Uzrok našeg rata je opravdan, i Bog će blagosloviti naše oružje. U svim borbama pa i u najvećoj opasnosti ja ću biti pred vama“.

Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!

Rab Božiji Goran Živković