*„Zar nam je bio potreban povod i inspiracija za stihove: “U septembru četrdeset prve, dve se vojske sa Švabama krve, obe naše, i desna i leva, nad Kraljevom živa vatra seva!“*
U svojoj knjizi „Vreme zla u kraljevačkom kraju 1941. i posle oslobođenja 1944. godine“, istoričar Dragan Drašković, dugogodišnji direktor (sada u penziji) Narodnog muzeja u Kraljevu konstatuje da je tema kojom se u svoj novoj knjizi bavi bila pravi izazov, baš zato što je malo obrađivana i zastupljena u istoriografiji. Značila je, svesno, unapred prihvatanje bure negodovanja i onoga što sledi uz njih: učesnika, potomaka ili sledbenika čija su saznanja i shvatanja u okvirima ideološko-pobedničkog tumačenja prošlosti.
Na žrtvama komunističkih zločina, zabeležio je Drašković u svojoj knjizi, temeljeni su uspesi i dostignuća komunističkih ideja i revolucionarne vlasti. U početku je to, kako autor knjige navodi, bilo moguće, ali vremenom – ni planirani zaborav, ni strogo čuvana tajna, ni uništeni dokazi, nisu mogli da spreče krik nedužnih žrtava da se prvo čuje o njima, a potom i sazna za njih.
Nova saznanja u istraživanjima rušila su temelje pobedničkog pisanja istorije, a novi rezultati zahtevali su nove odgovore na brojna pitanja. Ne zbog nečije nove pobede, već zbog ostvarivanja osnovnog postulata istorijske nauke – istine, tako neophodne da se neki događaji iz prošlosti nikada više ne ponove.
Drugi deo razgovora sa istoričarem Draganom Draškovićem:
Autor se u knjizi pita: kako je moguće da se u Srbiji, patrijarhalnoj i rodoljubivoj, malobrojna KPJ nametne, preuzme inicijativu i potre ulogu i značaj Srbije u Prvom svetskom ratu? Kako je moguće da srpski narod, koji je za stvaranje nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije, dao veliki ulog, bude proglašen glavni krivcem raspada novostvorena države i ugnjetačem drugih, „bratskih“ naroda velikosrpskom politikom?
„I ono najtragičnije: kako je moguće da se srpski seljak, gedža u opancima, stradalnik za navedenu državu, okrene protiv sebe i postane narodni izdajnik, neprijatelj, saradnik nemačkog okupatora koji je, došavši ponovo u Srbiju 1941. želeo osvetu zbog svog poraza i viteštva koje je srpska vojska pokazala u Velikom ratu? Kako je moguće da sve što je bilo sveto merilo vrednosti srpskom narodu: otadžbina, vera, čast, porodica, poštenje, domaćinstvo, bude predmet napada, kako je sveti vladika Nikolaj Velimirović govorio „i bezbožnika, komunista i zapadno-evropskih filozofa fašista. Na kraju sledi pitanje: ko je i kako u srpskom narodu posejao seme zla i razdora, koje je osvedočeno u sukobima „brat na brata“ i masovnom stradanju po kvoti 100 za ubijenog, 50 za ranjenog Nemca? Zar nam je bio potreban povod i inspiracija za stihove:“U septembru četrdeset prve, dve se vojske sa Švabama krve, obe naše, i desna i leva, nad Kraljevom živa vatra seva!“
Drašković u knjizi navodi da se zločini komunista u kraljevačkom kraju mogu istraživati i sistematizovati od početaka ustaničkih aktivnosti 1941. Već u septembru te godine formirana je Komisija za borbu protiv pete kolone u užičkom, čačanskom i valjevskom području, a njena delatnost se vremenom transformiše u obaveštajnu službu koja je 13. maja 1944. u Drvaru pretvorena u Odeljenje zaštite naroda – OZNA za Jugoslaviju, čiji je najvažniji proklamovani zadatak bio „uništenje narodnih neprijatelja“.
U višenacionalnim sredinama podela stanovništva vršena je na nacionalnoj osnovi, ali se u Srbiji, na početku rata, „primio“ novi oblik revolucionarnog rada i nametanja komunističke ideologije, u kome su članovi i simpatizeri KPJ bili jedini i vrhovni procenitelji i presuditelji. To je Srbiju uvlačilo u nove podele koje su prerasle u građanski rat i bratoubilačku borbu. Komunistički stratezi i ideolozi su, kaže Drašković, lepili etikete: izdajnik, petokolonaš, agent, narodni neprijatelj, saradnik okupatora, kolaborant, protivnik revolucije:
– Posle toga su izvršioci, pretežno golobradi omladinci, skojevci, ideološki iskušenici, obavljali svoj deo posla – likvidacije, streljanja, paljenja, potkazivanja – navodi Drašković.
Ono od čega je Srbija strahovala još od pojave komunističke ideologije, došlo je do punog izražaja posle odlobođenja 1944. OZNA za Srbiju osnovana je na Visu juna 1944, a za njenog namesnika postavljen je Slobodan Penezić Krcun. OZNA za kraljevački okrug počela je da radi 3. decembra 1944. U oslobođeno Kraljevo ušla je pripremljena – sa kadrovima, spiskovima, zadacima.
Prvi na spisku bio je je Sava Kostović, o čijoj smo likvidaciji u noći između 3. i 4. decembra 1944. pisali. Sledeći je ubijen Đoka zvani Bulduk (ubijen 1944.), Predrag Terzić (streljan 1944.), Ljubomir Nović (streljan 1944.), Jovan Čabraja (streljan posle oslobođenja), Milorad Jovanović (streljan posle oslobođenja), Radomir Tanasković (streljan 1944.), 1944 Radovan Despot (streljan posla oslobođenja), Miroslav Losić (streljan 1944.), Petar Marković (streljan 1944.), Dobrica Dočo Koturanović (streljan 1944.), Mirko Vojinović (streljan 1945.), Bogićević (streljan 1945.), Miloje Čvorović (streljan 1945.).
VREME „DIVLJIH ČIŠĆENJA“
Osim njih, u prvom naletu, stradao je i jedan broj žena osumnjičenih da su se družile-zabavljale sa nemačkim oficirima i vojnicima. Prema Registru Komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. neke od njih su:
Danica Vučićević (ubijena drugog dana posle oslobođenja), Milica Marković Ramona (streljana 1944.), Jagoda Ristivojević (streljana po oslobođenju) vlasnica bifea „Topčider“, Julijana iz Vitkovca (ubijena 14. jula 1946.)…
O stanju u oslobođenom Kraljevu 1944. svedočanstvo je Draganu Draškoviću, autoru knjige „Vreme zla…“ dala Jelena Gašić Knežević rođena 1930. koja je posle oslobođenja bila član SKOJ-a. Prema njenim rečima, „kad su u oslobođeno Kraljevo došli komunisti nastao je opšti haos“:
„Grdne ljude su pozatvarali, ni krive, ni dužne. Grdnim su ljudima skinute glave, iako nisu ništa uradili. Sve samo zato što su bili bogataši…“
U rukopisu koji se čuva u kraljevačkom Narodnom muzeju, pod nazivom „Istorija borbe za Kraljevo“, komandant 1041. Pešadijskog puka Crvene armije, (koji je zajedno sa Četvrtom crnogorskom brigadom Druge proleterske divizije učestvovao u oslobađanju Kraljeva) potpukovnik Matvej Puzirevski svedoči o haotičnom stanju i tzv. „divljim čišćenjima“. Drašković u knjizi navodi da su tada komunisti, avangarda nove vlasti, sve do polovine februara 1945. godine, vodili završnu borbu za uspostavljanje i vršenje neometane i čvrste vlasti.
(Upozorenje: Sledi fotografija uznemirujućeg sadržaja)
„Kada sam 30. novembra 1944. pošao da obiđem odbranu na zapadnoj strani grada, izašao sam na gradski trg. Nedaleko od mene, neke ljude zaustavio je i uhapsio čovek koga do tada nisam sretao. Pratila su ga dva ili tri borca sa automatima. Taj čovek nije bio pripadnik Četvrte crnogorske brigade, jer sam sve starešine te brigade znao. Verovatno je to bio čovek ovlašćen od strane jugoslovenskih vlasti, jer je u Kraljevo došao dan posle nas. Bio je rumen u licu, omanjeg rasta. Nosio je braon kaput sa kaišem, pod kojim je na opasaču visio pištolj. Obratio mi se pitanjem šta sa njima da radi, a ja sam, zato što nisam imao uputstva svoje komande kako da postupam u sličnim situacijama, odgovorio: „To je vaša stvar. Vaša je zemlja, vaša vlast, pa postupite kako hoćete“.
Isidor Živković iz Vitanovca (1885 – 1974), solunac, predsednik opštine, poslanik, osnivač Vitanovačkg četničkog odreda, proglašen je za odmetnika i osuđen na kaznu zatvora od šest godina koju je izdržao u Sremskoj Mitorvici (devedesetih godina i rehabilittovan) o progonu, strahu, zastrašenosti naroda pred osvetom oslobodilaca, ostavio je sledeći zapis:
„Mislio sam da se u Beogradu sklonim i sačekam sređivanje prilika u zemlji, odnosno – da prestane progon ljudi koji su imali ma kakve veze sa četnicima i jugoslovenskom vojskom u otadžbini. Brinula su me ubistva o kojima sam neprestano slušao. Izgleda da je dovoljno da se nazoveš partizanom, pa da je sve što činiš zakonito. Glave padaju zbog starih zađevica i svađa, političke prošlosti, ljubavnih intriga i zbog čega sve ne. Narod živi u stalnom strahu da će ga ko opanjkati kod partizana. Sve je napeto i zastrašeno. Svako se odriče prošlosti da bi izbegao neprijatnost i spasao život. Neki, koji su onda bili među četnicima i u Vojsci u otadžbini, sad su se uvukli u redove oslobodilačke vojske i nekoga lažno optužuju, nekoga batinaju i trude se da nekome otkinu glavu. Revolucija je brza voda koja pri nadolaženju ruši sve brane.“
ZBOG ČEGA JE STRELJANA DANICA VUČIĆEVIĆ?
Prva žena streljana u Kraljevu, bez suđenja, drugog dana posle oslobođenja bila je Danica Vučićević. Danica je ubijena zbog toga što je sa Frankom Fuksom, intendantom 717. nemačke divizije imala sina.
Jelena Gašić Knežević je o ratnoj ljubavi Franka i Dane i njihovoj sudbini ostavila sledeće čovečanstvo, koje Drašković prenosi u ovoj knjizi:
„Posle kraljevačkog masovnog streljanja oktobra 1941. godine, Nemci su za građanke Kraljeva objavili kuluk – prinudni rad: iz svake kuće po jedna žena imala je obavezu da za nemačku vojsku pere veš, sprema hranu, čisti… Da bi zaštitila stariju sestru, Danica se prijavila i otišla umesto nje u Fabriku aviona gde ju je primetio Franc Fuks i odmah izdvojio u kancelariju. Njegova zaljubljenost u lepotu Kraljevčanke Danice – rezultirala je zajedničkim životom i rođenjem sina Miroslava“.
Po Jeleninom pričanju, Franc Fuks je pomogao svakom kome je mogao. Rada Mišovića posle rata poznatog komunistu, spasio je streljanja, a i Danica je činila sve do svakom pomogne. Jelena je iznela i tvrdnju da niko nije znao da Danica nije radila za Nemce, već za komuniste. Pre povlačenja nemačke vojske iz Kraljeva, ispričala je Jelena, Franc je na kolenima molio Danicu da pođe s njim. Ona je, međutim, smatrala da nema razloga da beži.
Na pitanje da li zna ko je ubio Danicu Jelena je ponovila da je, „kad su došli komunisti bio opšti haos“:
„Haos su pravili Dugalić i društvo. Nju su ubila tri radnika iz Fabrike vagona (tadašnja Železnička radionica). Pričali su da je negde na Ibru ubijena, kod restorana „Ženeva“ (koji i danas postoji). Te noći ubili su samo nju“.
Na primedbu Dragana Draškovića da Momčilo Dugalić, prilikom oslobođenja Kraljeva 1944. nije bio u gradu, Jelena je u audio zapisu ponovila svoju tvrdnju da – jeste bio. Onda je, tokom daljeg istraživanja pronađena fotografija sa legendom na poleđini „Momo Dugalić Momčilo sa sinovima Srećkom i Miroslavom, u selu Ribnici 29. novembra 1944. kada je posle tri godine došao porodici na viđenje“ što je potvrdilo Jeleninu tvrdnju da je Dugalić bio u Kraljevu u tim prvim, haotičnim danima posle odlobođenja Kraljeva.
Major Momčilo Dugalić bio je zadužen za organizaciju rada OZNE u tom kraju nakon što je u jesen 1943. u Jajcu završio Viši partijski kurs (to mu je omogućilo da postane visoki funkcioner OZNE sa velikim ovlašćenjima). O tome govore, smatra Drašković, i Dugalićeva naređenja, jedno od 1. aprila 1945. godine: „Prilikom čišćenja zarobljenika, fašističke elemente nemilosrdno smicati i pritom težiti da, po mogućstvu, nijedan ne promakne“ i od 6. maja 1945. godine: „Oficire čistite sve redom, osim ako za nekoga dobijete od OZNE ili partije da ga ne treba likvidirati. Uopšte, u čišćenju treba biti energičan i nemilosrdan“ (iz knjige Srđana Cvetkovića „Represija komunističkog režima u Srbiji na kraju Drugog svetskog rata sa osvrtom na evropska iskustva“).
SUROVOST KOJU NIJE KRIO RATKO DRAŽEVIĆ
Ratko Dražević je u oslobođeno Kraljevo ušao kao sekretar Okružnog komiteta KPJ. Sedište Okružnog komiteta, u kojem je bio zatvor, bilo je u kući Nikolajevića, na uglu ulica Cara Dušana i Hajduk Veljkove. O tim danima, u ispovesti datoj novinaru Milomiru Mariću za časopis „Duga“ u maju 1983. godine, Ratko Dražević je ispričao:
„Mi smo streljali u zimsko doba u podrumu OZNE u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Danas u toj zgradi živi 500 – 600 ljudi, a niko i ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata ugrađeno u njene temelje, samo zato što nisu bili po ukusu nas komunista“, bio je surovo iskren Ratko Dražević.
– Najtragičniji ličnost u dešavanjima posle oslobođenja 1944. bio je Dušan Krstić koga je rat zatekao na funkciji predsednika opštine Kraljevo (i on je rehabilitovan 2007. godine). On je predsednik opštine bio od 1936. do 1941. U ratnim danima trudio se da, u granicama mogućeg, zaštite stanovništvo Kraljeva, pruži pomoć izbeglicama i sirotinji omogući funkcionisanje osnovnih potreba u ishrani, zdravstvu školsku, sudstvu, bezbednosti stanovništva i grada. U cilju očuvanja reda i mira, radi zaštite stanovništva i imovine, kao zvaničnih lokalne samouprave i državne vlasti, organizovao je konferencije na kojima su učestvovali najviđeniji građani Kraljeva, osuđujući dela sabotaže– podseća Dragan Drašković.
Po rečima Dobrile, supruge Dušana Krstića, u ratno vreme, za snabdevanje radnika i sirotinje, otvorio je opštinsku pekaru i mesaru. U oktobarskom danima kraljevačke tragedije Nemci su ga hapsili maltretirali, a po naredbi nemačkog komandanta čistio je zapušeni toalet.
Dušan Krstić je kao predsednik opštine aktivno učestvovao u organizovanju pokušaja da se spreči ili zasutavi kraljevačka tragedija oktobra 1941. Uputio je delegaciju iz grada na čelu sa Radoslavom Vesnićem u štab partizana kod Tita i u štab Jugoslovenske vojske u otadžbini kod Draže, sa molbom da doprinesu da se prekine streljanje, učestvovao je na predavanjima i konferencijama sa temom „Kako obezbediti život?“ Bio je član delegacije koja je 19. oktobra 1941. predala rezoluciju građana Kraljeva komandantu majoru Otu Dešu sa molbom da prekine streljanje. Sa mesta predsednika opštine smenjen je polovinom decembra 1941. kada je za predsednika opštine postavljen Miroslav Dugalić, građevinski inženjer. Do kraja rata, Krstić je jedino učestvovao na predavanjima koja su organizovana radi održavanje reda, rada i mira u Srbiji. Dušana Krstića Nemci su više puta zatvarali za šta postoje dokazi.
Komunisti su ga, ipak, bez dokaza streljali kao ratnog zločinca, iako ga je upravo Gestapo smenio sa mesta predsednika opštine i uhapsio pod sumnjom da je održavao tesne veze sa narodnim pokretom.
Po završetku Drugog svetskog rata njemu je suđeno u poznatoj navijačkoj atmosferi, u sali tadašnjeg hotela “Jugoslavija”, u grupi sa još nekoliko optuženih, “za saradnju i pomaganje neprijatelju u ubijanju i mučenju nedužnog stanovništva”. Vojni sud ga je proglasio krivim, izrečena mu je smrtna kazna streljanjem, a presuda je izvršena istog dana, 22. aprila 1945. godine. Dušanova supruga Dobrila nikada nije dobila na uvid rešenje o izvršenju smrtne kazne, a mesto gde je sahranjen ni danas pouzdano nije poznato.
– Svaka žrtva komunističkog zločina je posebna priča koja zaslužuje da bude prvo otkrivena imenom i prezimenom, a potom zapisana. Tako sakupljene na jednom mestu, svedočiće ne samo o razmerama zločina, već i o brutalnosti i bezumlju jedne ideologije. Veliki broj žrtava, nije se mogao lako skriti, a pogotovo zaboraviti. Da bi se žrtve komunista izbrisale, umanjile i sakrile, usledila je čudna igra brojevima. U vreme zločina 1944, žrtve nisu postojale. Zatim su se pojavljivali brojevi stradalih, znatno umanjeni. Da bi se uspešno prikrio broj žrtava, u istoriografiju je uveden princip simetrije i selektivnog tumačenja prošlosti: u istu ravan stavljani su četnici i ustaše, Draža i Pavelić. U isti džak „ugurani“ su Draža, četnici, Nedić, ljotićevci, lokalne kabadahije. Broj stotina hiljada Srba ubijenih od strane Pavelića i ustaša smanjivan je zarad „bratstva i jedinstva“, a broj stradalih u nemačkim odmazdama u Srbiji 1941. je povećavan. Stvoren je teren da se komunističke žrtve „utope“ u nemačke i četničke zločine – podseća Drašković.
On izražava žaljenje što Komisija za utvrđivanje i obeležavanje stratišta na teritoriji grada Kraljeva, koja je formirana 2011. godine, zbog promene vlasti 2012. godine (kada se ponovo u vlast vratila Socijalistička partija Srbije) nije nastavila svoj rad.
Drašković ocenjuje da, kao da se tada, odjednom pojavila potreba za ćutanjem i ponovnim zaboravom, iako svaka žrtva vapi za istinom. Ne bi trebalo nikada da zaboravimo kako je „istina koja nije izrečena na vreme – gora od svake laži“.
Prvi deo razgovora Priča o vremenu zla
*Sve fotografije su preuzete iz knjige “Vreme zla” autora Dragana Draškovića
Piše: M. M. Dabić
Izvor: Krug.rs
