Svetski mediji preplavljeni su naslovima o nestašicama, poskupljenjima i protestima građana, a tek je početak ekonomskog kolapsa čije će posledice biti nesagledive.
Kad sve prođe, oporavak će biti bolan i dugotrajan, ali kao i uvek kroz istoriju „o tome se misli sutra“.
Razlog aktuelne globalne krize – kao i svih kriza u istoriji čovečanstva – jesu vanredne okolnosti kad svet izađe iz zone komfora. U naše vreme te vanredne okolnosti su kovid pandemija i rat u Ukrajini. Pandemija korone – ako je uopšte moguće predvideti njen tok, jer ni struka nema jasan odgovor o mutacijama virusa u budućnosti, pretpostavlja se da će biti sezonska bolest, kao prehlada ili grip. Takođe se pretpostavlja da će biti zaraznija, ali ne toliko opasna kao u jeku pandemije. Niko ništa ne može da garantuje.
Ostaje samo da čekate i strepite jer imate samo pretpostavke i neizvesnost, a to izaziva stres: nemoćni ste i ništa ne zavisi od vas. Možete da protestujete, ali to neće promeniti svet ni iracionalne poteze političkih elita najmoćnijih zemalja.
Evo samo jedan paradigmatičan primer koji ilustruje ludilo epohe. Najveća svetska sila, SAD, na primer, uvela je sankcije na uvoz ruskog gasa, nafte i uglja pa će posle da traži alternativne načine snabdevanja, što znači da nema predstavu gde će ih naći!? Te zabrane na rusku naftu, gas… izazvaće kolaps na svetskom tržištu i posledice će biti nesagledive. Po ustaljenom običaju stradaće nedužni građani, ali njihovi protesti neće urazumiti nerazumne jer njih posledice i ne zanimaju. Oni žele da ostvare svoj cilj i nije im bitna cena.
Zato su protesti građana širom sveta često usmereni na pogrešnu stranu. Traže rešenje od svojih vlada koje se ni za šta ne pitaju jer se za sve pitaju najveći i najmoćniji koji su odgovorni za svetski haos. Svetskim silama bitno je da gospodare svetom, bitan im je profit i njihovi megalomanski interesi, a poskupljenja i nestašice oni ionako neće osetiti. To što će se ljudi smrzavati ili umirati od gladi – njih ne dotiče.
Ali, bes se na nekome mora iskaliti i zato su neartikulisani protesti upućeni na pogrešnu adresu.
Male države i njihove vlade nisu idealne – kao nijedna vlast uostalom – ali one svakako nemaju veze sa ratom u Ukrajini. Nisu gomilale NATO trupe blizu ruske granice ni postavljale marionetsku vladu da bi proširile svoj uticaj i demonstrirale silu: one niti imaju uticaj niti imaju šta da demonstriraju.
Situacija je dakle bezizlazna i ne nazire se kraj. Jedino izlaz vide psiholozi epohe sreće i psihofizičkog zdravlja. Naime, bez obzira na situaciju, na objektivne okolnosti na koje običan građanin ne može da utiče, oni kao papagaji ponavljaju geslo epohe koje vide kao univerzalan recept za sreću – kakve su vam misli, takav vam je život.
To može imati smisla kada su društvene okolnosti manje-više regularne, a nikad ne mogu biti sasvim regularne jer nepravde i zla će uvek biti. Zato to geslo tada ima smisla jer ako ste uvek ogorčeni zbog nepravde uništićete sebe i ljudi će vas izbegavati. Menjate ono što možete, a ono što ne možete jednostavno prihvatite i nastavite dalje. Kakve su vam misli, takav vam je život, ali to je moguće u normalnim okolnostima, a ovo svakako nisu normalne okolnosti.
Ipak, pomenuti psiholozi ne odustaju – poručuju da treba da živimo normalno i izbegavamo stvarnost koju čine poskupljenja, nestašice, strepnja i odsustvo nade i vere u bolje dane. Savetuju da izbegavamo medije što je više moguće: izbegavamo ih, ali oni ne izbegavaju nas. Pametni mobilni telefoni su mnogo dosadni pa vam stalno stižu notifikacije – besmislene reklame i zastrašujuće informacije.
Ceo svet se suočava sa nestašicama hrane, koje tek predstoje, i o tome se govorilo u OUN, a preneo je i „Ekspres“ tu zastrašujuću informaciju.
Ljudi gomilaju zalihe, ali to i nema nekog smisla jer ni one neće potrajati dok kriza traje jer niko ne zna koliko će trajati.
Moguće da su neki pokušali da primene princip „kakve su ti misli, takav ti je život“, ali teško da su uspeli da usklade misli sa životom. Stvarnost demantuje pozitivne misli – dovoljno je da bace pogled na poluprazne rafove pa da shvate da u kriznim vremenima misli ne prate život. To nije poenta besmislene self-care poruke, ali su zreli ljudi bar povratili smisao za realnost.
Što se Srbije tiče, ona je u vreme inflacije i sankcija već navikla na krizu pa su se ljudi snalazili kako su znali. Neki su se u vreme sankcija obogatili i postali nešto, jer to mogu samo u smutnim vremenima, pa im je skidanje sankcija teško palo. Siva ekonomija, šverc, piramidalne banke, dilovanje deviza… Za njih je to bila životna šansa da, iako su niko i ništa, postanu neko i nešt
Srbija, dakle, ima iskustva sa krizama i tu je u prednosti nad onima koji su po tom pitanju neiskusni.
Čak smo i bombardovani jer američka administracija ima običaj da na kaubojski način, po logici Divljeg zapada, u naše vreme bombardovanjem (Čomski je to lepše rekao), pod maskom ugrožene demokratije, koja podriva američki način života, svrgava diktatore i postavlja demokrate. Naravno da ih je briga za diktatore – ako rade za njihove interese, onda su demokrate.
Ono što građanstvo u Srbiji trenutno najviše brine jesu nestašice šećera, zejtina i brašna i astronomska cena drva za ogrev, kao da ih nabavljaju sa druge planete. Ljudi vole da love u mutnom kad je mutno.
Vole da prave i zalihe i tako nastaju veštačke nestašice, a zašto rade te besmislene stvari već smo pisali.
O humanosti i brizi za druge nismo jer self-care koncept, rekosmo, ne podrazumeva brigu o drugima.
Ako verujete u to – kakve su vam misli, takav vam je život – za vas nema problema bez obzira na prisustvo problema.
Oni drugi plaše se restrikcija, gladi i mraka u kome je svet.
Njima je oduzeta nada i vera u bolje dane.
Ipak, ako su rezilijentni na self-care neljudske poruke o ultimativno infantilnom egoizmu i sreći usred užasa, za njih, ozbiljne i zrele, nije sve izgubljeno.
Oni znaju da ništa ne traje večno i da je smisao važniji od ovakve artificijelne sreće, i da je on iznad prizemnosti rulje.
Zato ljudi koji nađu smisao mogu sve da izdrže.
autor:Dragan Vesić
izvor:https://www.ekspres.net/
