Vratila sam se skoro iz Praga. Četiri dana bez moranja, čekanja, kočenja, prebrojavanja, vajbera vrtićkih i školskih grupa. Četiri dana sa ljudima koji su tražili sve gore nabrojano i kojima je, uz svakodnevnicu od koje obično ne mogu da pobegnu, ovo putovanje uživanje koje nemaju nameru da protraće.
Prag ne nosi džabe epitet jednog od strane turista najposećenih gradova sveta. To je fakat. Ali ne bih ovaj put o Pragu, njegovoj arhitekturi i ljudima, ne zato što nemam šta da kažem, već zato što svako od nas zaslužuje da ode u neki grad.
I bude gost divnom domaćinu. I ponese svoju impresiju kući. Jednu jedinu takvu na svetu.
Jedan moj prijatelj svaki put kada pričamo o politici (a zastupam tezu da je sve u Srbiji povezano sa politikom) kaže: „Naši ljudi na sva ova sranja pristaju jer nisu videli sveta“.
Kako godine prolaze sve više mu odajem priznanje zbog ove tvrdnje. Mi iz Srbije moramo putovati.
Iz više razloga.
Moramo putovati da bismo se uverili da nas ne mrze, pa posledično, nećemo mrzeti ni mi njih.
Da bismo videli da je rat prošao, da mi nismo zločinci i da te neće niko ugnjetavati što na ulicima gradova sveta govoriš svoj maternji jezik.
Da izađemo iz šovinizma, večitog branjenje i kada nas ne diraju, svađa u kojima samo mi učestvujemo dok druga strana ne brine o nama. Već o sebi.
Da vidimo da nam nije bolje nego drugima. Već gore nego drugima. Da ljudi sa tri puta većom platom od naše kupuju odeću po istim cenama kao i mi.
Da na dečiju garderobu dobijaju povrat PDV-a, da im ne fali jedan papir jer papire ne štampaju, već mailom šalju ono što je potrebno.
Da je tehnologija stigla, da su sve institucije umrežene, a čuvaju papir jer su šume resursi koje treba čuvati jer nam nije puno od šuma ostalo.
Da kada kupe kartu za metro ona nije imaginarna i neće važiti 2068. već danas. Da im autobuse ne voze priučeni taksisti, već vozači. Možda govore i Srpski jer su na vreme shvatili ono što mi nismo.
Da ljudi negde žive. Da prijatelji koji se okupe na druženju ne saopštavaju jedni drugima kada treba da registruju auto i jadaju se da taj mesec neće više ništa osim hrane moći da kupe.
Da su ljudi nasmejani i zadovoljni, a ako nisu imaju način da to reše. Legalno i neproseći od drugih.
Da su im vrata otvorena kada traže rešenje, da im država čiji su građani neće okrenuti leđa i govoriti da njihov problem nije u njihovoj nadležnosti. I ne znaju u čijoj je.
Da odlazak sa porodicom za vikend u neki drugi grad nije luksuz, da ručak u restoranu nije luksuz. Da kožne čizme koje će trajati duže od jedne sezone nikako nisu luksuz.
Da to što nam se godinama priča kako „oni preko“ samo rade i ne druže se jeste laž. Da i oni imaju slobodno vreme. I da imaju novac, od samo jednog posla zarađen, kojim će to vreme provesti tamo gde žele.
Putujući svetom uverićemo se da nas lažu da nam je dobro. Da to što se mučimo tako mora. Da je svetski poredak ogrezao u kapitalizmu, a ne naše državno (ne)uređenje, kriv što radimo za račune i golu egzistenciju.
Uverićemo se da nismo ni nebeski ni najpametniji. Ni najpošteniji, ni najkulturniji, a Bogami, ni najpomirljiviji.
Uverićemo se da su nas lagali da to što je nekom drugom lepo van Srbije jeste propaganda i da su je izmislili oni koji mrze Srbiju da bi naši građani bili nesrećni. A treba da budu srećni. Što ih lažu.
Mi iz Srbije moramo putovati. Jer samo tako ćemo shvatiti. Da stojimo dok se svi drugi kreću.
Da čekamo, dok su se svi oko nas izborili da ne stoje u redovima. I da maštamo o životu koji ljudi u tim zemljama u koje dolazimo, već uveliko žive. Srećniji i zadovoljniji od nas tako pametnih. I samo u svom dvorištu najjačih na svetu.
Tek kada obiđemo te gradove koje su nam gadili i upoznamo te ljude koje su nam ogovarali, bićemo sposobni da kažemo da to nije istina. Nije. Jer smo se svojim očima uverili.
I imaćemo istinu. Svoju sopstvenu. Koju nijedna tuđa laž neće pokolebati.
autor:Mirjana Makarin Plavšić
@Zoran53: Претпостављам да си се пронашао у мом коментару, па се зато цвељаш. Видиш, да си 70-их и раних 80-их уместо одласка на бувљак у Трст пропутовао Европом и обишао пар музеја са експонатима из средњег века, бар у једном од њих би видео једно оружје које су користили средњевековни ратници. То оружје се зове буздован. Да ја не бих трошио речи описујући теби како оно изгледа, најбоље би би било да се погледаш у огледало. Буздован изгледа баш као оно што видиш у огледалу. Е сад, кад се једно такво оружје унапреди са додатком попут речи аутошовинизам, добије се веома моћно оружје у рукама српских властодржаца којим онда „туку“ све који бар мало критикују или власт или накардне особине српског народа захваљујући којима су они на власти. Да су данас живи Радоје Домановић, Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић (Покондирена тиква) били би перјанице аутошовинизма за такво „оружје“, попут тебе.
Da li Vi, Nikola, kada napišete komentar, taj tekst poslije i pročitate ??? Da li ste u stanju da napisano ispričate, da li razumijete to što ste napisali ??? U Vašem tekstu na koji sam ja reagovao, Vi ste samo “ pljuvali “ po Srbima , izvan vremena, općenito . Iz čega ste uspjeli da izvučete “ srpske vlastodršce “ i kakve veze oni imaju sa tekstom koji ste Vi napisali, a ja kritikovao ??? Da li ste jedno slovo potrošili da napišete nešto lijepo o Srbima ??? Da li se mi poznajemo, kada mi se obraćate sa “ ti “ ??
Usporedba Vašeg teksta sa Domanovićem, Nušićem i Sterijom jeste ruganje inteligenciji !!
Не бих се сложио са овим текстом. Могли су Срби да путују и осамдесетих па су опет пристајали на свакојаке глупости. Проблем код Срба је завист и жеља за изазивање зависти код родбине, комшија и пријатеља. Када су путовали осамдесетих то је било у Трст ради шверца, или у Немачку по неку квалитетнију робу (да би се њоме после хвалили). Ретко који је ишао у музеје и интересовао се за културу и обичаје. И данас кад се погледају Инстаграм и Фејсбук налози „путујеће“ Србадије, то су углавном слике поред неких радњи са луксузном робом, или поред неких бесних кола или неке познате плаже. Срби су покондирене тикве и зато пристају на оваква с..ња (са опроштењем)
Ako se pogledate u ogledalo…. Vidjeti ćete jednog AUTOŠOVINISTU, koji je izvjrzban da citira ono što „zapad“ zeli da čuje. Da Vam je uspjelo da se sjetite samo dvojce Srbina, samo dvojce……..Nikole Tesle i Novaka Djokovića, slika o Srpskom Narodu ne bi bila tako crna i negativna !!! Nismo svi kao Tesla i Djoković, ali oni ipak i unatoč svemu proističu iz Srpskih korjena i bezgranično su ponosni na to !!
Istina, koju zaziva Mirjana, nije toliko jednostavna, da se do nje dolazi na toliko jednostavan način, i to “ za četiri dana “ !! Kada idemo na izlet ( 4 dana) , uglavnom smo puni pozitivne energije, pa kad se nadjete u iole normalnoj sredini, veliki. broj ljudi sa kojima se susrećete su poslovno ljubazni : konobari, recepcioneri, trgovci, taksisti, kustozi u muzejima, itd. itd……………. Spojite li to sa svojom pozitivnom energijom, utisak ili rezultat je lako predvidiv . Stranci koji kod nas dolaze, u identičnoj su situaciji, oni pozitivni, a mi , osim prirodno gostoljubivi, i poslovno korektni. Objektivnije bi bilo zivjeti i raditi u zadanoj sredini , barem nekoliko mjeseci, ukoliko nekoga zelimo “ ocijenjivati “ !
Što se samih putovanja tiče, pozelio bih svima da imaju neograničene mogućnosti, da putuju, po cijelome svijetu, da uzivaju i akumuliraju sve lijepe i pozitivne stvari koje omogućavaju putovanja !
Inače mišljenja sam, da će dobri ljudi ostati dobri, putovali ili ne, a onim lošima, ni to ne bi pomoglo !
Slazem se….
Koliko para toliko muzike,da ih imam previse lako bi ja preko Royal Charter Service-a proputovao ceo svet.
Slažem se da moramo da putujemo malo više, ali nažalost, samo tamo gde nas primaju i gde finansijski možemo da izdržimo. Ja bih prva odmah otputovala u Španiju, pa kad je obiđem uzduž i popreko, nastavila za Portugal, a onda se u povratku malo muvala po Francuskoj, prošla celu Italiju, pa otišla u Grčku i tu se na neko vreme nastanila. Možda bih i pozvala medjunarodne selidbe pro move da me tamo presele, jer nije loše mesto za dalja putovanja, pa bih kad se odmorim mogla da krenem ka Africi, pa obiđem Tunis, Maroko, Egipat, i tako dalje…
Nažalost, o svemu tome mogu samo da maštam, a jedino što mogu da priuštim sebi je nekih desetak dana u Grčkoj. „I šta ćemo sad“, što bi Konstrakta rekla…
To je, gospođo, spisak želja uz otrcanu misao kako smo seljačine koje nigde putovale te stoga, ne zna svinja šta je dinja. Ja sam eto bio malo dalje od Praga, gospođo, na sve četiri strane sveta, ali ne bih tako pojednostavljivao stvari. Jer, svet su i Bangladeš, Burundi i Venecuela.
Бљуц прича!